Dragana Ranđelović: Ostajnica

Žurim sa posla kući. Majka se ljuti se ako ne dođem na vreme na ručak. Roditelji su mi bolesni i moram da pazim na njih. Majka je često prehlađena, jer ima slab imunitet. Ne ume sama da odredi količinu tableta, pa moram ja da joj dajem lek. Otac ima slabo srce i mora da se čuva stresa i teškog posla. Uprkos tome, voli da radi u bašti. Zato moram da ga jurim na kraju dana, da ne pretera u poslu – umoriće se. Sam ne ume da proceni kada je dosta.
Majka posprema kuću i pere veš. Ne da meni, jer ona bolje opere i ima vremena. Kuvanje joj bolje ide, ja sam probala nekoliko puta i ne vredi. Nisam dobra kuvarica. Još od fakulteta se nisam dohvatila varjače, ali i ne moram. Majka je sjajna kuvarica!
Izađem, ponekad, sa ocem u voćnjak. Od penzije je to jedino što radi u životu. Malo vremena provodi u kući sa majkom. Ponosan je na to drveće. Širi ruku i pokazuje mi dokle se računa da je naše, jer među niko nije odredio, još od njegovih dedova. Sve će to biti moje, kaže mi, jer ja sam ostala u kući i zadržala prezime. Dišem duboko, nasmejana, jer ovo je sve moje i ja ću ga naslediti, zajedno sa prezimenom koje su mislili da su izgubili kad im se rodilo žensko.
Drugarica me je zvala na kafu. Javila sam se majci, da ne brine, ali sam, za svaki slučaj, ponela mobilni, da može da me pozove. Žurim kroz sokake i tako u žurbi uletim u kuću u kojoj živi moja drugarica iz detinjstva. Ona besno spusti prst na usne. Dete spava. Izvinim se. Skuva mi kafu. Još ni prvi srk nije popila, a dete se probudilo. Mora da ga doji. Gledam je i njeno dete u naručju i razmišljam kako ne bih mogla da postignem sve to sa bolesnim roditeljima….. Ona se smeši detetu, ja gledam na sat. Zvoni mi mobilni telefon. I bez gledanja znam ko je. Javljam se tek reda radi, da majka ne vrišti kad se vratim kući. Kažem joj da sam upravo krenula. Lažem, ali ne može se drugačije sa njom. Pozdravim se sa prijateljicom i krenem. Nije me ispratila, jer drži dete.
Žurim kući. Majka gleda televiziju i drži telefon u jednoj, a semenke bundeve u drugoj ruci. Kad uđem u kuću samo kratko pogleda i vrati pogled na TV. Izvinim se što kasnim, ona ne kaže ništa. Gricka semenke. Odem u kuhinju gde me čeka topla supa i prženo meso. Ručam sama. Otac uđe u kuću noseći nekoliko paradajza. Kaže da sam mogla da ih spremim za salatu. Odmahnem. Pojedem sve i spustim tanjire u sudoperu. Majka voli da sudove pere odjednom, pred spavanje.
Malo sam sedela sa majkom, onda sam se povukla u sobu. Obično gledam TV u sobi, jer majka i ja nemamo isti ukus. Spremim se za spavanje rano i u spavaćici, iz kreveta, još dugo gledam filmove. Javim se tiho, da me ne čuju, na mobilni telefon. Dogovorimo se za sutra. I on govori tiho. Obično zadremam tako, pa se kasnije probudim i ugasim TV. U mraku čujem kako otac teško diše. Pomislim – šta ako noćas umre? Ipak, držeći je to čovek. Izdržaće još dugo!
Spremam se za posao i majku obavestim da posle posla imam sastanak. Negoduje, ali šta ću. Moram na poslovne sastanke, tako ću zadržati posao kojim nas izdržavam. Lažem. Sastajem se sa njim.
Obično bude u nekom stanu njegovog prijatelja. Krišom ponesem posteljinu i čist veš od kuće. Obično kasni, ja sam tačna. Majka me naučila. Dok ga čekam, svučem se i zavučem pod ćebe. On uđe u stan, svuče se i on i pokrije ćebetom. Onda zatvorim oči…..
On se oblači brže od mene. Uvek negde žuri. Oblači košulju, stavlja kravatu, navlači čarape i pantalone. Već i stavlja ručni sat, a ja sam tek kod čarapa. Ćutimo. Odlazi u kupatilo, ja dovršavam oblačenje. Pogledam mobilni i vidim da me je majka zvala. Ne javljam joj se. Neću da se ovde raspravljam. On izlazi iz kupatila i govori mi da žuri. Ima neke goste. A i žena mu nešto sumnja. Znam šta to znači. Oblačim jaknu i izlazimo.
Iz zgrade izlazimo odvojeno. I ne pogledamo se. Ne moramo da se dugo rastajemo, uz srceparajuće scene. Krajičkom oka vidim da je već seo u auto. Javlja se na telefon. Ne mogu da zaključim ko je. Ne zanima me. Trčim kući, jer dosta kasnim.
Ulazim u kuću zadihana. Majka stavlja tanjire na sto. Otac ćuti. Majka me oštro pogleda. Izvinjavam se što kasnim. Nema ništa od mojih izvinjenja – govori mi majka. Znam to. Sedam za sto, pored oca. Šta bi bilo da je ocu pozlilo? Jedem ćuteći. Majka tu i tamo dobaci po neku opasku na moj posao koji me iscrpljuje, a malo plaćaju. Gledam u tanjir i ćutim. I tata ćuti. Kad dovršim ručak, odem u sobu.
I sada, sa 40 godina, boli me kad su ljuti na mene. Znam da sam kriva. I znam da me vole. Majka će mi sutra spremiti štrudlu, da mi pokaže da mi je oprostila, a tata će mi doneti svežu voćku. Ipak sam srećna. Ne moram da brinem. Ne moram da mislim. Ne moram da planiram. I ne moram da se pitam da li me vole. Ne moram. Jer ja sam ostajnica.




One Response to Dragana Ranđelović: Ostajnica

  1. Maja каже:

    Da li je ovo autobiografska prica? Zainteresovana sam za fenomen tobelije, pa me zanima danasnji pogled na to. Pozdrav!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *