Mirela Majić-Zec: POVRAĆAT ĆU OD BOGATSTVA

Ja sam hrvatski Tarantino. Ma nisam, samo bih htio biti taj genijalac. Ne znam kako bi on reagirao kada bi se na Balkanu pojavio drugi on i što bi baš ja bio taj. Jebi ga, kada pogledaš njegov film “Inglorious basterds“ po 3. put ne možeš da ne doneseš odluku da ćeš bit Tarantino. Jesam li u pravu? Jesam. Čisti luđak je taj tip, ona scena sa Shosannom koja se sprema dignuti u zrak kino u kojem je Hitler, a adrenalin joj pumpa Bowie sa pjesmom “Cat People“ – „And I’ve been putting out fire with gasoline…“. To je bila jedna u nizu mojih odluka, ali sam je ostavio za neka od muza blagonaklonije gledana vremena. Zasad sam se zadovoljio time da gledam njegove filmove i činjenicom da imam prijatelja koji izgleda kao pljunuti Tarantino. Ne pljunuti Tarantino, već Tarantino – to sam mislio. Povremeno smo ja i on, kada bi bili pijani, stvarali scenarije i priče. I ja i on smo bili Tarantino, iako je on mislio da bi bilo realnije da sam ja Rodriguez, ali na kraju je popustio.

„Ej, tip je počeo tako što je radio u videoteci. Što misliš da i mi pođemo tin puten?“
„Tarantino, tko više posuđuje video kazete kada sve možeš skinuti sa neta? Možemo se zatvorit u sobu i gledat filmove.“ Moja pijana glava je objasnila njegovoj.
„U pravu si, Tarantino.“ Složio se. „Ej, Jackie Brown, donesi nan još dvi pive!“ Doviknuo je konobarici koja je vrlo rado prihvatila novo ime, jer bolje i takvo, nego Stoša – koja li joj budala to dade.
E, donio sam ja puno odluka u životu, malo ili nijednu dobru, tako da sam i sam sebe začudio kada sam donio ovu odličnu:
„Tako ću se jebeno obogatiti da ću povraćati od bogatstva.“ Uokvirio sam je i stavio na zid. Odluka je savršeno stala u razini sisa Monice Bellucci.
„Budaletino, evo ti kava i krafne.“ Jedva čujno je ušla i stavila mi na stol.
„Majko, kako ću pit kavu bez mlika i ko se može ujutro najist od jedne krafne?“
„Ja vidin dvi i vidila san kad san ti stavila mliko, jer cilu noć ne spavan od tog tvog kompjutera, muzike, filmova i ostali pizdarija. Tebe još uvik vidin srićon jednog. I šta radiš na ton Facebooku, jesi ti zaljubljen u tog cukar čovika?“ Nisam bio zaljubljen, ali mi je čovjek bio faca i istina je da sam pokušavao stupiti u kontakt s njim – bezuspješno. Nije ona razumjela.
„Čuj, sramotu san otrpila kad san te prije 35 godina rodila vanbračnog, ali da si još i vanbračni peder koji ne radi, to trpit neću. I još sam ti dala fakultet. Jel to triba za Facebook?“
„Nisan na Facebooku. Pokušavan gledat „Srpski film“.“
„Koji to?“
„Pa „Srpski film.“
„Rekla san ja da si ti poludija. Ne znaš mu ni ime, znaš samo da je srpski.“
„Zove se „Srpski film“.“
„Je, a sutra će se zvat korejski, prikosutra hrvatski, pa kad skroz poludiš onda će se zvat nigerijski, a tamo uopće ne snimaju filmove, ali oće za tebe, jer si lud. Koji ti đava bija da daš otkaz u današnje vrime?“
„Majko, Drago Plečko mi je reka da mi je ovaj posa spržija auru i da čovik ne može bez aure i da ja pripadam negdi drugo. Reka mi je da moram malo meditirat, pa onda u akciju.“
„Odnija đava i tebe, i tog Dragu! Šta te onda nije uzeja sebi da ti ujutro donosi kavu i krafne? E, nije on lud. Vidio je on da ti moš poživit još 100 godina takin životon u kojen ti je najveći problem nika jebena aura, a nek se mater brine za tebe do svoje 155-e, jer tako mi se piše, crnoj meni. Još 100 godina ću ja tebe na grbači imat.“ Završila je i izašla bacivši na pod prljave čarape koje je netom prije bila podigla.
„Zuckerberg je došao na Forbesovu listu najbogatijih Amerikanaca smjestivši se na 321. mjesto i time je postao najmlađom osobom ikada koja je dospjela među prvih 400 na Forbesovoj listi.“
Taj čovjek me fascinirao. Malo manje od Tarantina, istina. Prvo sam morao postati Marko Cukarberg da bih mogao postati Tarantino. Bilo je vrijeme za akciju. Prvih mjesec dana sam meditirao, punio baterije. Odgledao sam hrpu filmova, poslušao hrpu albuma, čitao knjige. Ne, nisam čitao knjige o brzom bogaćenju, jer mi je Drago rekao da će mi moja vlastita aura osvijetliti put kada mi ponovo zalebdi iznad glave. I rekao je da ću tada možda sam sebi izgledati čudno, ali moje mišljenje je bilo da neću, jer sam već bio čudan i sebi, i drugima. Ali, isto sam ja sebi drag, čak i faca. Da iznesem da nisam bio lijen, evo samo par vrhunskih filmova koje sam pogledao: spomenuti Inglorious basterds, Šuma summarum, Otok, Kick Ass, Srpski film, Cirkus Columbia, Black Swan… …Naslušao sam se Chemical Brothers, Arcade Fire, Gossip, Yeah Yeah Yeahs, The Walkmen, pročitao neka već pročitana, neka po prvi put djela Musila, Rushdiea, Borgesa, Calvina, Huxleya, Houellebecq-a, Capotea, Coetzea. Čitao sam i stripove – Alana Forda, Martija Misteriju, Dylan Doga, Mister Noa. I učlanio sam se u sve društvene mreže koje sam pronalazio: Facebook, Twitter, Myspace, čak i Iskricu, pa i Smokvu, jer i od erotomana se može pokupiti kakva ideja, ili se naći neka poduzetna duša. Imao sam preko 10 000 prijatelja. Postao sam i član Poslovnog tjednika, raspravljao na forumu o burzi, a Business.hr čitao kao sveto pismo. Moja alkemičarska formula kako dobiti zlato iz ničega, nalazila se u oglasnicima, na internetskim stranicama, ma apsolutno svuda… Trebao sam ured u koji ću smjestiti ideju koju još nisam imao, ali znao sam da će doći s povratkom aure. Štošta ništavnoga sam shvatio kao znak. Uporno sam pokušavao postrojiti neurone, konsolidirati ih u neku pobjedničku formaciju, tražio dobitnu formulu, međutim preda mnom se stvarala jednadžba sa sve više nepoznanica. Možda sam se prvo trebao konzultirati sa Bogom, ali fra Jozo bi svakako minirao pregovore, pogotovo otkad mu se mater potužila na mene. Ni između redaka nisam nazirao svoj kamen temeljac, a tresući novinske listove ne ispade mi spasonosna ideja, nit me opali žbuka po palcu. Hodao sam, gledao, očekivao da ću zapeti za ideju, da će me zaskočiti iza ugla, ili pasti sa neba, pa čak i sa krova, ali samo me je posrao golub, a kažu da je i to sretan znak. Pri jednom takvom lutanju kroz grad, ugledao sam njega. Još uvijek je hodao kao Wyatt Earp i nosio hlače navučene do pola trbuha jer je bio mišljenja da čovik uvik mora istaknut svoj ponos i isturit glavu. U skupo odijelo se utegnuo. Namjeravao sam neprimjetno proći pokraj njega, ali njegova ogromna prilika se stvorila preda mnom prije nego sam se snašao:
„Ive, pa to si ti!“ Šutio sam.
„Prika stari, Ive, pa to si ti, đava te nosa.“
„Ja sam, ja sam.“ Gurao sam ruke u džepove starog mantila kojeg sam se u tom trenutku neizmjerno stidio.
On me prodorno pogledao:
„Ajd šta si se ukočija ka gospa od leda! Viri ti govno iz nosa.“
Zbunio sam se i posegnuo za maramicom.
„Izvadi to iz nosa da se ne sramotimo i ja i ti, pa ćemo u jedan kafić od ukusa na piće.“
„Bio sam prehlađen. Curilo ka iz špine, pa stalo, pa se valjda stvrdlo ono šta je ostalo.“ Pravdao sam se zbunjeno brišući surlu maramicom.
„Čuj, nije ti za zamjerit, ali kad se krećeš među kulturnin i bogatin svitom, onda naučiš i jeli, bogati, bonton! Ja ti nikad nigdi ne iđen da ti ne ispušen nos i da ne pogledan triba li podšišat dlake iz nosa. A radiš ti?“
„Ne radim. Radio sam u školi. Završio sam komparativnu književnost. Zadnje vrime sam radio u knjižnici.“
„E, moj prika, mekani su ti to poslovi za pravog muškog. Stariš – vidiš ti te tzv. intelektualne bore posrid čela. A vidi mene – ki leptirica, a tvrd sam tako da me nikakav zub vrimena ne može nagrist. Ajd, amo na piće.“
Popili smo po dva whiskeya u najskupljem kafiću u gradu. Nakon sat i po me odveo do novoizgrađenog stambenog kompleksa.
„Sve ovo je tvoje?“
„Moje ka i sve ostalo što ne vidiš.“ Prelazio je ponosnim pogledom preko velike zgrade, a na svakom prozoru se zalijepila po jedna iskra samozadovoljstva.
Pokušavao sam opet konsolidirati neurone, prizvati ih na sastanak u jednu točku da objasne ovo čudo, okupiti ih za stolom da trezveno riješe ovu zagonetku, ali oni su se razletavali po mom tijelu bez namjere da se zaustave. Bio sam baš utopist na putu da ostvarim neki zaključak ili neku briljantnu ideju u toj žabokrečini koja se razlijevala po mom tijelu. Svaka se utopila u mulju cerebrospinalnog likvora.
Pero mi je namignuo i zapalio cigaru – svoj dimeći statusni simbol, a meni nemili smrad koji se spremao potpaliti alergijsku reakciju.
Nastavio je pričati (jedno te isto), a meni se i dalje u glavi odvijao Perin streloviti put prema uspjehu – magareća klupa kao startna pozicija, našli smo se u istom razredu jer je on dva puta pao peti, dnevnik pun kljuka, nezavršena srednja škola, put u rat, a iz rata izlazak u pretrpanom kamionu – tv-i, hladnjaci, slike, zlato – inventar koji mu je zasigurno poslužio kao kamen temeljac. Vrijeme ga je preobuklo skinuvši sa drugih odjeću, dok sam se ja vratio na staro mjesto isti kakav sam i otišao.
„Sve su ti kupili Mađari. Brate mili, najbolje je poslovat sa strancima – uredno plate, a nema i skoro cilu godinu. Dođu priko lita sa svojin kurvama i onda odu.“ Primijetio sam da je Pero ipak onaj stari. Mali prst lijeve ruke se krasio podugačkim noktom kojim je Pero pročačkao uho. Jedina promjena koju je doživio bila je manikura, tako da se sada po ušnim hodnicima čačkalo sa stilom.
Primijetio sam da je vrijeme da pođem.
„E, jebo ga ti, brate mili, prošli smo osnovnu školu, zamalo i srednju da me nisu izbacili, našli se ponovo u ratu, nismo se vidili sto godina, a ti ode. Vidim ja da i tebe zanima posa, pa možda ja i ti smislimo nešto skupa.“
Razmišljao sam ubrzano, a ubrzanoj misli pridružila se i tahikardija. Pristao sam:
„Dobro, ajde idemo, ali kratko.“
„Ajd, još ćeš se malo vozit u pravoj makinji. Viđe vrhunske tehnike, ajde prika, nemoj zajebavat – odvešće te Pero na jedno pravo misto.“ Pero opet priča dogodovštine – silne koke, lova, provodi, putovanja, a mi jezdimo u autu tamo negdje izvan Zadra kao dva pastuha koje čeka stado divljih ždrebica. U glavi mi je prosvrdlala misao da je to putovanje određeno centrifugalnom silom koja će mene progutati kao prastaru čarapu, a Peru izbaciti čistog i svježeg bez iti malo kamenca. Tek na kratko Pero prestaje pričati da bi pomogao Edi u refrenu i zarikao poput lava „Ona je bomba“ – kaže da njega najviše voli slušati, pa priča kako je počeo s kamionom, ali je vrlo brzo došao do pravih ljudi i političara, jer bez nji ti je sve za kurac. Uskoro stižemo na neko skretanje i Pero svojim autom klizi kroz borovu šumu kao da krči put u sam novi poredak svijeta. I doista, u tom mjestu gdje trebaš pokazati VIP iskaznicu, i stvara se novi poredak svijeta – leti na reverima Bossovih odijela mračnih frajera, spušta se do vrhova njihovih ulaštenih cipela, skriva ispod njihovih tamnih naočala kojim se brane od disco svjetala i iščitavanja iz njihovih očiju, da bi se napojilo benzinom u dekolteima takvih buseva da ti se okrene u glavi. Tako Pero zove žene – bus. Sisato i guzato – pravi bus – rekao bi Pero.
„Ovakve buseve još nisi vidio.“ Vodi me Pero do jednog udobnog ležaja na kojem Šeherezada iz 1001 noći priča najbolje priče, a u meni raste želja da i ja postanem akter jedne takve. Želja zamalo eksplodira kada nam prilaze dva busa – jedan crni i jedan plavi. Pero me upoznaje – jedna sjeda s lijeve strane, a druga meni skoro pa u naručje, a ja postajem razrok da bi se moga udubiti u to poprsje i onu udolinu koja se stvara između dva brežuljka na koja je sam Bog postavio svoje putokaze. Piće samo stiže – pijem kao spužva i zaboravljam da mi nabreknu one dvije žile na čelu od kojih postajem rugoba. Plava mi se unosi u lice, a moje lice se unosi u njeno poprsje i tamo se gubi skupa sa one dvije nabrekle žile. Osjetim Perin topli dah u uhu:
„Ona je bomba“. Naručuje još jednu turu i vikne:
„Ajdeder upalider onu moju!“ Odlazim na wc. Vraćam se i tražim Peru pogledom. Ugledam ga za šankom. Prilazim mu i povlačim ga za rukav, a istovremeno s njim se okrene mrka prilika. Zabljesne mi pištolj zataknut za hlače. Sranje!
„Što ti je?“ Pita me Pero.
„Ništa.“ Smeteno mu odgovaram.“Triba bi se vratit kući.“ Pero se glasno smije.
„A vidi ovih buseva ovde, a ti trčeš kući – nisi ti takva pičkica bija u ratu. Je li vidiš ti to, Mrkane?“ Mrkan me hladno pogleda – pogled poput leda probijao je kroz tamne naočale, glečeri iz očiju su lagano plovili prema meni kao prema Titaniku – uzme čašu sa šanka, iskapi je do dna, pa mi pruži ruku:
„Mrkan.“
„Ni ne sumnjam“ Htjedoh reći, ali mu samo pružim ruku koja se metamorfozirala u vlažnu, mrtvu ribu. Osjećao sam sve jaču želju da odem, ali mi se činilo da bi mi Pero mogao pomoći u mojim zamislima, pa sam ostao. Za početak sam mogao biti njegovo potrčkalo. Ili Mrkanovo. Vratio sam se bombama. Totalno sam se raspametio kada sam osjetio plavušin vlažni jezik u uhu i crnkinu ruku na penisu. Naglo sam se digao, plavuša je promrmljala: „Luđak!“ i povukla crtu. Otrčao sam do wc-a. Dok mi se apstinencijsko spolovilo razdragano opraštalo sa svojim sadržajem, začuo se pucanj, prvi, drugi… Treći je za mene bio startni – ugurao sam odmetničku mrcinu u hlače, nisam siguran ni da li sam ih zakopčao, iskočio kroz prozor i bježao iz novog poretka u svoj stari, fosilne ostatke svijeta iscrtane mamutovim koracima. Trčao sam, svladavao prepreke u vidu bodljikavog grmlja, padao po kamenju, dizao se, osvajao etapu po etapu šumski put kao da bježim iz same Kube dok me ona hvata svojom neimaštinom. U gluho doba noći stigao sam na cestu koja je vozila za Zadar. Za sat vremena, gazeći cestu poput King Konga i uz ogromnu riku, doteturao se kamion bosanskih registracija i stao do mene. Brko je otvorio vrata i pozvao me da uđem. Pomislio sam da sam ove noći takav pehist da se iza sigurno nalaze Kurdi ili Rumunji, ali sam obliven znojem uskočio. I zbilja, osjetio sam šušanj iza sebe – pomolila se ženska kineska glava sa pištoljem u ruci. Usro sam se, ali bio je plastični – uvjerio me mlaz vode koji mi se slijevao desnom stranom lica: 我们何时才能到达?我饿了 Brko se okrenuo:
„Ajd bona leži i ne zanovitaj.“ Nestala je iza.
„Pitaš se ti jel ja to švercan sa žutima, ali đe bi se još i tin bavija. To mi je žena.“
„Pa kako se razumite? Ona na kineskom, ti na bosanskom.“
„E, vidin ja da si ti još mlad i zelen. Zaboraviće ona meni i kineski, a ovaj je neću učit i to ti je sloga, to ti se zove sritan bračni život. A di ti odaš u ove sate?“ Prešao sam rukom preko znojnog čela:
„Prijatelju, ništa ne pitaj.“ Pogledao me je bez pretjerane zainteresiranosti:
„Kako oćeš. Dokle ćeš?“
„Do Zadra bilo di.“
Vozio je kao luđak po zavojitoj cesti. Već polusnen sam ugledao na cesti stado ovaca. Mislio sam da će brko zakočiti, ili da će ovce stići prijeći na drugu stranu… Jedna je odletjela u šoferšajbu, pa u zrak, a brko i dalje vozi u petoj.
„Ništa joj neće bit. Vidin je u retrovizoru kako šepa. A uvik mi se, bona, napizde, kad mi se žuri, a di će ovca imat prednost prid čovikon?!“ Već mi je san sklapao oči kada sam sa radija začuo „Ona je bomba“. Da li taj Edo ikad šuti? Ne, ne šuti – polubunovan sam isključio radio i prelio tim nesmotrenim potezom Brkinu čašu:
„Jebo te, koji je tebi? Oćeš da te izbacim vanka?“
Nazirao sam svjetla Zadra i baš me je više bolio za sve:
„Prika, oprosti, ali već mi je pun Neo svega (tako sam ponekad, kad sam htio bit kulturan, zvao svoj penis, onako matrixovski štih, iako je ovo večeras više bilo tarantinovsko maslo). Smeta mi ta pisma.“
„Ko to? Neo? Sad ste dvojica, a? Jebat ću ja vama majku da ste i desetorica. A što bi ti – neku glazbenu želju, džuboks da ja ovde imam?“ Naglo je zakočio:
„Ili ti smetaju Bosanci, a, Hrvatino?“Zaklopio sam oči da ne ugledam pravi pištolj za koje mi je moje šesto čulo reklo da bih ga mogao ugledati, ali brzo sam ga zanemario jer mi se osvrtom na noćašnje događaje potvrdilo da zapravo umišljam da imam šesto čulo. Brko me je gledao u mrkom iščekivanju bez guna u ruci. Nadao sam se da će ga zadovoljiti moj kratki odgovor:
„Bilo je noćas sranja, a čeka me cura koja je sami vrag.“ Brko se nasmijao:
„Pa što ne kažeš da si malo skrenuo, da si ubo di nisi triba?“ Smijao se i uključio radio čije je frekvencije na moje veliko olakšanje napustio Edo. Bojao sam se da Brko ne promijeni stanicu i da to bude baš ona na koju je otišao Edo, ali on je ugasio radio, gurnio prst u uvo i rekao:
„Triba tebi nešto da te digne. Ništa ti ne diže bolje od gange i rakije.“ i zapivao gangu. Kamion je klaparao sa sve četiri i stiskao asfalt. Kada je izvadio prst iz uha, pogledao je prema meni sa izrazom koji je očekivao komentar.
„Maestralno!“
„Nemoj ti meni s tima ričima. Nego, imaden ti ja i gusle, pa ako si voljan…“
A što ne bi bio voljan! Došli smo do Zadra, sjeli smo ja na kavu, on na rakijicu, ponio je gusle i zapiva gangu, Kineskinja je pila pelinkovac sa čajem. Brko je objasnio da joj paše više od čaja sa pelinkovcem.
Kući sam stigao oko 8 ujutro. Usput sam kupio novine – na naslovnici je stajalo da je ubijen P.S. i njegov tjelohranitelj M.R. za kojeg se sumnjalo da je bio upleten u reketarenje, mafijaške poslove, bespravnu izgradnju itd. Spavao sam do 15 sati. Bio sam gladan kao vuk. Frižider skoro pa prazan. Uputio sam se do Simone.
Pošao sam je poljubiti, ali se izmakla.
„Ljubljenje je predosadno.“ Snažno sam je povukao, polegao na stol, povukao za kosu i poševio je. To ju je uvijek smirivalo. Upitao sam je:
„Što ćemo jesti?“.
Šutke je otišla po dasku, bat i nož, sjela za stol i prkosno me pogledala:
„Ono što meni uvijek zastane u grlu i izaziva mi žgaravicu, a tebi savršeno paše. Mrš u pičku materinu, đubre!“
Skinula je zaručnički prsten, počela lupati batom po njemu. Blijedo sam je gledao.
„E, sada smo ga malo smekšali, začinili smo ga odavno, a sada ćemo ga izrezati u probavljive dijelove.“
Iščupao sam joj nož iz ruke i prsten.
Vikala je:
„Čuješ li, pun mi te kurac, i da imam sto kuraca, svi bi bili prepuni! I već mi je pun kurac što mi te pun kurac!“ Gurnula mi je novine pred lice:
„Hoću čekat da mi policija dođe na vrata, jebeni kretenu? Jesmo dovde stigli?“ Htio sam reći da nikad nismo ni krenuli naprijed, sve što smo radili bilo je unatraške.“ Ne valja tebi normalan posa, pa mi sinoć šalješ poruku da si sa Perom i da ćeš svratiti, a misec dana se nisi javlja jer meditiraš.“
„Pa, reka sam ti da je to zbog nas, da ću se obogatit da oboje povraćamo od bogatstva. A i moram nać auru.“
„Povraćat ćeš ti nad kanalizacijom dok je budeš čistio, majmune.“

Još i danas je ne mogu preboljeti, iako se udala za nekog tipa – sve po špagu. Ja živim – povremeno, radim – povremeno, mislim – povremeno, ševim – povremeno Jajolovku, povremeno Plamteću skvo.
Ostatak vremena sam out of space. Ja i Bowie. Često ga slušam – album “Outside“, a on me svaki put pozdravi: “Hallo spaceboy“. Trenutno imam oko 30 000 prijatelja – kurvi, zanesenjaka, književnih kritičara, doktora, vračara, poduzetnika, transvestita, inih intelektualaca, političara, pjesnika, boraca za zaštitu životinja, burzovnih mešetara, igrača Mafia Wars, graditelja farmi. Kaže Drago da je to možda moja aura.
Možda, ali zasad niti povraćam, niti mi svijetli iznad glave.

3 Responses to Mirela Majić-Zec: POVRAĆAT ĆU OD BOGATSTVA

  1. Slavisa Bogdanovic каже:

    Bravo za pricu!

  2. Mirela Majić-Zec каже:

    Hvala, Slaviša!

  3. Leonardo Skoric каже:

    Prica ti je mnogo zanimljiva!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *