Stevan Šarćević: TATINA POSLEDNJA PRIČA

Iako me put nikada nije naneo kroz selo Grab, rodno mesto moga oca, imam vrlo oštru sliku o njemu, barem u onoj meri koju neko, ko je čitav život proveo u pitomoj ravničarskoj varoši, može imati o planinama i šumama. Oni koji ta mesta poznaju govore da su šume tamo pitome i da od krupnih zveri nema ni traga. Pa ipak, do pre samo par godina, niko me nije mogao uveriti da po tim urvinama ne luta jedan olinjali i omatoreli medved koji čeka svoga drugara da se još jedanput poigraju.

Životno delo moga oca bilo je uklanjanje jednog oronulog bunkera koji se ugnezdio na južnom kraju naše njive. Niko sa sigurnošću nije mogao reći koja je vojska za sobom ostavila tu skalameriju da za sva vremena ometa poljoprivredne radove na plodnoj Vojvođanskoj zemlji – mada to više i nije bitno. Tata je dugogodišnjim čačkanjem temeljito uklonio nakaznu ruševinu, pa na tom mestu i dan – danas stasavaju nove generacije kukuruza.
Pa ipak, to isto polje ujedno je bilo i prokletstvo moga oca, jer baš na njemu je usred posla, jednog letnjeg vetrovitog dana, doživeo moždani udar – što’no bi rekli : šlog.
Dok je mesecima, a kasnije i godinama, nepokretan ležao, u početku nekako i verujući da će se oporaviti – još u vreme koje je prethodilo potpunoj blokadi njegovih nerava, počeo je da priča jednu priču ; priču koje se često setim.
Evo kako bi njegova priča glasila (ako iko ima strpljenja da je sasluša), kada bi bila ispričana odjednom i kad ne bi bilo potrebe da se nadopunjava nekim nagađanjima:

*
Negde na samome početku rata (ne ovoga našeg najnovijeg, već onoga Velikog Svetskoga), on i stric Velja su se zaputili u komšijsko selo – ako selom nazovemo skup kuća na padinama planine i ivicama klanaca, međusobno toliko udaljenih da su jedna drugoj izvan vidokruga. Tek što zađoše u atar sela, ugledali su kerove gde se okupljaju oko neke gomile granja. Nikako se nisu mogli načuditi tome psećem skupu, sve dok jedan cuko ne protrča kraj njih noseći odsečenu ljudsku šaku.
Najednom shvatiše šta je ono pokriveno granjem i pojuriše kući dernjajući se. Pomoreno selo beše Srpsko i kada njihov otac (odnosno moj pokojni deda), sa nekolicinom seljana otide tamo, nađoše dovoljno tragova da mogu biti sigurni da su za to zlo odgovorni stanovnici obližnjeg muslimanskoga sela (Tada se govorilo “tursko”, al’ zbog mira u kući nek’ ostane ovako).
U to vreme je bilo pitanje časti uraditi ono što se uraditi mora, pa su deda i troje braće izvršili odmazdu (što je tema za drugu priču) – posle čega im nije bilo druge nego da se odmetnu i tako pokušaju da prežive potragu koja je neminovno usledila.
Jer krvna osveta je tada još bila nepisani zakon.
Krvna osveta je vrzino kolo – jednom započeta nema kraja. Srodnik će ubijati srodnika dok bude ijednog člana protivničke familije.
Baba Sava je dobro znala da su i njena deca u opasnosti, jer običaji nisu ništa govorili o godinama, već samo o muškoj glavi. Negde usred divljine je iskopala zemunicu, prekrivenu granjem i zemljom. Tu se uselilo petoro dece, krava, koza, a sa njima i moja, sada već pokojna baka.
Premda je za mene to bilo neshvatljivo, niko od mojih stričeva – kada sam se od njih raspitivao o tim događajima – nije osećao ništa neobično u takvome načinu života, koji je trajao gotovo pet godina, izuzev jedne jedine stvari – niko od njih nije mogao da prežali što je njihova majka (moja baka) odbila da povede i njihovoga cuka.
Njihov život je tekao onako kako je to moglo biti usred divljine. Ako znaš šta tražiš šuma može da podari sve ono što je potrebno. Uz mleko njihovih životinja i prilično retke posete selu, gde bi se snabdeli zalihama, sasvim su se dobro snalazili.
Deca su često obilazila okolinu tražeći hranljivo korenje i šumske plodove. Posle nekog vremena toliko su se navikli na te izlaske, da je to bilo otprilike isto kao što je za nekog našeg savremenika poseta supermarketu.
Njihova zemunica bila je na jednoj padini ispod koje se prostirala duga urvina, obrasla gustim šipražjem. To je šipražje za decu u određenim mesecima bilo prava poslastičarnica, jer slatki plodovi su tamo obilato rađali.
Jednoga od takvih dana, u kasno popodne, moj otac (tada, jel’te, još dete) obilazio je tu urvinu, proždirući nemilice svaki slatkiš na koji bi natrapao. Veče je već odmaklo kada je odlučio da se vrati svome zlehudom domu.
Tek što je krenuo, ugledao je nešto, toliko neverovatno, da je pomislio da je to zasigurno najsretniji dan u njegovom životu. Jer samo malo podalje je, dopola skriven u žbunju, bio jedan cuko (pas, ker – kako već…).
Naravno da se tu nije imalo o čemu razmišljati. Noge mu se same od sebe zaputiše u tome pravcu, i što je prilazio bliže, radost mu beše veća, jer ono nije bila neka izmršavela džukela, nego jedan krupni ovčarski pas, najverovatnije šarplaninac, a možda čak i neki od onih ogromnih kerova o kojima je čuo da su ih donosili sa Mađarske granice.
Pas je bio zabavljen nekom samo njemu znanom zanimacijom u onome žbunju i očito ga nije primećivao sve do trenutka kada ga je otac počešao po leđima. Malo se trznuo na dodir, ali ono čime se bavio je izgleda bilo mnogo zanimljivije od nezvanoga gosta koji ga je (pazi bezobrazluka) oduševljeno milovao i češkao.
Bilo je to prljavo kučište, štrokave i oštre dlake i otac se tome veoma obradovao, misleći da nema boljeg dokaza da je siroto pseto napušteno. Neko vreme dodir deteta i životinje je trajao, a onda je ovaj očev novopronađeni drugar jednostavno odlučio da napusti društvo.
Nije ga pratio, jer znao je da je to prevelika životinja da bi je na silu mogao zadržati. Sa žaljenjem je pogledom ispratio pronađenog, pa opet izgubljenog prijatelja, te je zadnji put ugledao žuti odsjaj njegovih očiju kada se ovaj iz gustoga žbunja još jednom u znak oproštaja osvrnuo ka njemu.
Samo tren kasnije prepadoše ga braća koja su se, sa sekirama u rukama, više valjala nego trčala niz onu padinu, bezumno se derući. Ništa ih nije razumeo i počeo je uplašeno da se osvrće oko sebe, tražeći tajanstvenu opasnost ka kojoj su se unezverena braća onako junački zaputila, ali nikako nije uspevao da uoči nijedan ubedljiv razlog za njihovo histerično ponašanje. Pošto su obišli nekoliko krugova oko njega i dalje se derući iz sveg grla, najzad zastadoše, neprestano sumnjičavo odmeravajući okolinu, pa ga najzad Rade, najstariji brat, zapita :
Je li Dragi, đe nestade onaj međed?

*
Eto, vidite, to je ta priča koje se često setim, jer ona me je ostavila u jednom dubokom uverenju. Nikada nisam uspeo da zanemarim opori ukus kojim je tatina agonija obojila tu pripovest i dala joj jedan pomalo patetičan kolorit.
Vidite, taj medved je još uvek tu. Pojavljuje se po voćnjacima iz kojih smo kao deca krali zelene kajsije, šunja se mračnim ulicama po kojima smo kući pratili svoje prve devojke i burla po učionicama u kojima smo se prvi put susreli sa algoritmima.
Možda mi treba posmatranje, ali ja u to iskreno verujem.
Hrani se žderući lešinu sagnjilog sveta koji truli na jezivo uzdignutim kosturima budućih građevina što se nezaustavljivo probijaju kroz ruševine naše mladosti.
Čeka…
Baš kao što se divljina iz okoline sela Grab odavno preselila u snove, tako se i svet koji smo poznavali pretvorio u nestalnu i varljivu iluziju.
Često razgovaram sa decom starom desetak godina.
Svet u kome sam odrastao za njih je stvaran taman onoliko koliko je stvarno i selo Grab okruženo divljim zverima iz priče moga oca…
…Snoviđenje…
Eto, tako sam shvatio otkud su nastale neshvatljive razlike u slici koju mi je moj otac preneo o svome rodmome kraju i one prave slike Bijelog Polja, sela Grab i njihove okoline.
Ponekad pomislim da su snovi i iluzije Njegov svet. Tu je On vladar.
Taj Medved će motriti iz senki, čekajući svoj čas,, jer mnogo je još živih muških glava u našoj porodici.
Muških glava kojima će On pre ili kasnije poželeti dobrodošlicu…
Možda baš na onome polju kukuruza gde ga je i po drugi put susreo moj otac.

4 Responses to Stevan Šarćević: TATINA POSLEDNJA PRIČA

  1. Amika каже:

    Lep i dobro napisan zapis o dogadjajima koje je malo ko doživeo. Bila bi odlična priča da se taj medved na kraju, posle mnogo godina i pojavi u nekom XY obliku…

  2. Stevan Šarčević каже:

    Hvala, Amika.

  3. Lada Vukić каже:

    ….snoviđenje..:))….lijepa priča…

  4. Stevan Šarčević каже:

    Hvala i tebi, Lado.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *