Zoran Ilić: Hladna vatra (Smej se Pajaco)

1.

Sada kada su konačno otišli i Pesnikinja i Pripovedač situacija je znatno smirenija. Opuštenija, komotnija. A takva i treba da bude, nikako ne drugačija.
Pajaco je svoj na svome što znači da je dovoljna samo jedna reč:
– Odjebi!

2.
Pajaco je citirao Prevodioca. Tip čiju je reč naveo je prevodilac mada je teško dokučiti sa kog na koji jezik on prevodi?! Ali prevodi: ne odustaje. On ima svoju misiju. Trange-frange misiju.
U onim drugim, davnim vremenima on nije bio prevodilac već muzičar. Bavio se muzikom, a sada se umorio od muzike, verovatno i od publike, pa okrenuo ćurak naopako. I kao da kaže:
– Može se i ovako…
– Jedva da se može, Prevodioče – poručuje mu Pajaco. – Ja bih pre rekao da se ne može, ali eto ti si odlučio da se može. A kada ti nešto odlučiš onda tako i bude. Zacementiraš stvarnost.

3.

– Sve se dešava samo jednom – tvrdi Pripovedač.
A Pajaco odgovara:
– Jednom je isto kao nijednom.
Neko Drugi misli da je „bolje i jednom nego nijednom“. Mišljenja su različita, razuđena…
Neko bi rekao i da su – sluđena.

4.
Rečenica „jednom kada se zaljubiš“ zvuči otrcano. Reč „jednom“ i glagol „zaljubiti se“ nikako ne treba dovoditi u vezu. Ta veza je veštačka, neprirodna.
I zato zaljubljivanje ne treba pominjati. Ne postoje osobe koje se zaljubljuju. One su izmišljene. Neka vrsta urbane legende.
Ali zato je reč „jednom“ mnogo zanimljivija.
Započneš svoju rečenicu na sledeći način:
– Jednom…
I svi iščekuju šta ćeš dalje reći. A ti ništa ne kažeš. Ćutiš.
A vreme prolazi…
5.

Mada se činilo da je Pripovedač zauvek nestao i sa sobom odveo Pesnikinju, a i Prevodioca, nije uspeo da odoli izazovu i ne prokomentariše Pajacovu rečenicu „jednom kada se zaljubiš“. Njegovo tumačenje je standardno i očekivano. Dakle, neinventivno.
Pripovedač u igru uvodi pevača folk muzike Mitra M. Kao, on je nekada pevao:
– Jednom kada se zaljubiš….
Pripovedač reč „jednom“ tumači u značenju – prvi put.
„Prvi put kada se zaljubiš, postaćeš muškarac i saznaćeš šta su to čvrstina, senzualnost, nagost, vlažnost… isprekidani uzdasi… Krici i šaputanja…“
Međutim reč „jednom“ ne znači „prvi put“, ni da te navedene stvari čekaju bezboj puta. Jednom je hronološka odrednica:
– Jednom, u dalekoj budućnosti koja, verovatno, nikada neće ni doći… Nikada neće postati stvarnost već će zauvek ostati utopistička, nedostižna kategorija.
Zato je reč „jednom“ tako čvrsta i monolitna. Neranjiva.

6.

– O, ne! Samo ne opet ono što je toliko puta već viđeno, pročitano… Napisano… – zavapio je Neko sa pravom.
Sa njim i njegovim zaključcima se i Pajaco složio.
– Ne brini, Neko. Neće biti opet već će nešto drugo biti. Možda ništa neće biti, ali „opet“ sasvim sigurno neće da bude! To ti Pajaco obećava, i zato se opusti, budi miran, budi neprisutan…
Dakle, budi odustan, i nemoj svojim neartikulisanim kricima i vapajima da uznemiravaš Pajacoa jer on tada postaje nervozan. Spreman da se svađa, uzvrati svakom, pa tako i Nekom, istom merom.
Evo, već je zao i ciničan, spreman da Nekom kaže nešto ružno i neprimereno:
– Daj, bre, Neko, smiri se! Šta si se tu primio kao baba na penziju. Tačnije: kao baba na dve penzije.
“Hm”, pomisli Pajaco, “nešto mi cinizam i ironija ne idu večeras. Tako sam prizeman i prozaičan. Zato odustajem. Odoh na spavanje jer noć i jeste za to, a ne, na primer, za Internet-diskusiju sa nekim ko se zove – Neko!
Ako se danas zove Neko sutra bi već mogao da se zove – Niko!”

7. (Topla kupka)
Konstatacija Nekog Drugog, a ne znatno poznatijeg, eksponiranijeg i prisutnijeg Nekog, jeste da Pajaco uživa u apsurdu, kao što se, na primer, uživa u toploj kupki. Ovaj dodatak o toploj kupki nije pomenuo Neko Drugi već Pajaco.
Tako se sa obećavajućeg apsurda skrenulo na manje obećavajuće tople kupke, i prilika da Pajaco konačno uplovi u vode apsurda je propuštena.
Otkud mu samo na pamet padoše tople kupke?! To se Nekom Drugom ne bi dogodilo. Reči koje on pominje jesu: kestenje, apsurd, tekst i kemp.

8.
– Kesteni mogu biti i hladni, dok je vatra obično vruća – primećuje Neko Drugi.
Niko još nije izmislio hladnu vatru: to je poenta njegovog komentara.
– Pa, i nije – slaže se i Pajaco. – A i neće uskoro. Na kraju krajeva hladna vatra čemu bi služila?!
Baš ničemu… Ili ni Neko Drugi a ni Pajaco nisu dovoljno maštoviti?! Možda bi, ipak, nečemu mogla da posluži… Ako ne stvarnosti, onda iluziji. Onoj iluziji koja se stvara u Holivudu, na primer.
U svakom slučaju, na hladnoj vatri kesteni se ne bi mogli ispeći. Ostali bi nepečeni, neupotrebljivi…

9.
Mnogo pre Nekog Drugog i Pajaca, hladnom vatrom se bavio srpski pesnik Branko. Onom koja bi mogla da se drži na dlanu, a da ne opeče: o takvoj vatri je pisao pesnik Branko.
Samo, trebalo je biti pesnik pa doći do pojma hladne vatre. Pajaco nije pesnik i nije toliko pronicljiv da oko sebe nasluti hladnu vatru. Nije ni toliko blizak sa vatrom da bi poželeo da je drži na dlanu.
Uostalom, sve vatre su tako daleko od njega. Ono što joj je najbliže jeste radijator u njegovom stanu. Taj gvozdeni radijator je topao kao da u njemu gori neka vatra koja je nevidljiva, i koja je tek produkt, metafora, one davne, iskonske vatre.

10.
Ispod jednog od svojih zapisa na Netu Pajaco je zapazio sledeći komentar:
Pročitao sam knjigu koju sam našao na ormanu jedne drugarice u Arilju sa leve strane kada se izađe iz glavne ulice dok si leđima okrenut prema crkvi.“
Autor komentara je, naravno, Neko. On je taj koji u zemlji Srbiji čita knjige, a ne radi nešto drugo ili treće.
Ali njegov opis je tako poetičan: on pominje i crkvu, i drugaricu, i orman. I knjigu!
Tako se Neko u velikom stilu vratio i ponovo uspostavio komunikaciju sa Pajacom.

(odlomak iz duže prozne celine)




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *