Nataša Ristić: Šuškavci

(odlomak iz romana)

16.
Oduvek je volela leto i oduvek je volela jutra, posebno letnja. Kada bi mogla da bira, vreme bi zaustavila baš u jednom jutarnjem trenutku, toplom, zračnom, obećavajućem, pomalo tajanstvenom, pomalo svečanom. Nikada nije mogla da shvati ljude koji žele da spavaju u ovakvim trenucima. Bio je to za nju greh. Bilo je to za nju hirovito bacanje unikatne dragocenosti.
Svetislav je voleo da spava dugo. Njemu je vrhunac odmora bio da što duže spava. Pomisao na njega je potmulo zaboli, pa je ona brzo izbrisa, kao nekad, u školi, gumicom.
Čudno, šta nas sve škola nauči. Kada pogrešimo, možemo to ispraviti. Postoje dva osnovna načina: prvi – da izbrišemo i drugi – da stavimo u zagradu ili prekrižimo. Prvi je posebno lak ukoliko smo pisali grafitnom olovkom. Skoro da nema nikakvih tragova prethodnog pisanja. Naravno, naslućuje se da smo grešili, ukoliko smo pritiskali. Izgleda neuredno, ali sama greška nestaje. Kod drugog nije tako. Bez obzira na činjenicu da smo jasno, zagradom ili precrtavanjem, naglasili da je u pitanju greška, svako ko čita će, barem delićem oka, zaviriti u nju, izvesti neki zaključak o nama iz nje.
Jedan deo nas će se pobuniti – Pa to je greška! U zagradi je!
– Pa šta ako je u zagradi! Ipak si u nekom momentu mislio tako! – reći će strogi kritičar.
Odavno je naučila da piše grafitnom olovkom, bez pritiskanja, kad god je to moguće. Brisala bi strpljivo, precizno, polako svaku grešku. Niko nije mogao ni da ih nasluti. Sve je u njenom životu izgledalo dobro isplanirano, dobro odabrano, promišljeno i skladno. Tako je izgledalo čitaocu jer se ona trudila da bude dobar đak. A onda su se iznenada pojavili šuškavci. Njoj su se obraćali, nju su podsećali da je ipak bilo grešaka. Puno. Neke od njih je pravila ona, neke je napravio život. Šuškavci su joj pokazivali da ne može sve da se izbriše, ma koliko pomno bilo brisano, ma koliko grafitna olovka bila meka. Sve što se nekada desilo mora ostaviti svoj trag.
Svetislav se desio. Desilo se i dvadeset godina sa njim. Sad ju je sve to nekako čudno bolelo. Nije trebalo da se desi. Nije trebalo ni zbog njega, ni zbog nje. Taj mali trenutak nepromišljenosti, neodmerenosti, nepažnje utisnuo je nesreću u brojne živote. Kao slagalica, jedan deo pogrešno staviš i ništa ne možeš sklopiti kako treba. Desio se njihov život greškom.
I ti si se desio. Mi smo se desili. Ispisala sam nas ja hemijskom olovkom na tankom, savršenom papiru. Pritiskala sam jako, toliko jako da sam napravila rupe oko nekih reči… Ja, dobra učenica, napravila sam rupe na papiru… Onda sam shvatila da grešim… Nisi me mogao razumeti jer ti nisam rekla istinu. Nisi mogao shvatiti. Nisam ti rekla nebitno najbitniju istinu o sebi. Nisam ti otkrila svoje šuškavce, nisam rekla da poznaju tvoje. Prećutala sam. To znači da sam slagala. Slagala sam ja što sam te gledala najiskrenijim očima i slušala najiskrenijim srcem. Nisi me mogao razumeti jer nikad nisi saznao istinu o meni. Sprečila sam te da ideš pravim putem i pre nego što si krenuo. Oterala sam te od sebe pokazujući ti stranputicu, ja, najzaljubljenija žena na svetu, oterala tebe. A onda sam u radnji na kraju našeg puta pronašla čudesnu gumicu. Kažu, može obrisati bilo koju hemijsku. Brisala sam svoju grešku… brisala… brisala… Uzalud je gumica bila čudesna, papir beše isuviše slab. Sve se pretvori u jednu prazninu, rupu iz koje je zjapio mrak. I u tom mraku, kao što to vazda biva, razmnožiše se novi šuškavci. Nisam se isprva osvrtala na njih. Srećna sam bila što niko neće moći naslutitii šta je nekada na papiru bilo ispisano. Niko neće saznati šta to krije velika, crna rupa, rupa što je pojela papir ceo, papir savršeni, tanki… Nisam se ni plašila zlotvora iz mraka. Sve sam strahote već osetila, mislila sam. Mislila sam. A šta je sa ljubavlju? Šta je sa tvrdoglavom, upornom, neobuzdanom, a neosnovanom ljubavlju, ljubavlju koja prkosi svim zakonima ljudskog razuma, svim zakonima ovoga sveta? Proći će, mislila sam. Dugo sam mislila. Godinama sam je zakopavala u duboku, crnu, hladnu rupu zaborava, rupu nastalu od savršenog, tankog papira.. Mislila sam – poješće je. Neće od nje ostati ništa, nadala sam se. Ali, umesto da nestane oguljena i izanđala, rađala je… Rađala je svakodnevno. Šuškavce. Opasni su oni, znaš. Njih vreme ne uništava. Razmnožava ih. Kad su oni krenuli da me progone, za sve je bilo isuviše kasno. Ostali smo nepovratno sami, novi šuškavci i ja.
Šta bi bilo kada bi se sada, sa ovim iskustvom, mogla vratiti dvadeset godina unazad? Da li bi nešto uradila drugačije i , ako bi, šta bi to bilo? Teško bi bilo odreći se nekih delova sopstvenog života koliko god oni bili bolno breme. Čovek toga nije svestan dok proživljava sopstvene nesreće, ali i one postaju deo njega, deo koji se vremenom, od silne patnje i preispitivanja, od neprestanog neumitnog vraćanja, slepi sa suštinom, postane najupečatljiviji deo nje. Sve što proživimo napravi neobrisive odjeke u nama. Ne bismo bili to što jesmo bez tih odjeka, a svi smo, na kraju svih krajeva, isuviše sebični da bismo se odrekli nekog dela sebe, ma kakav on bio.
Davno nekada bila je Mirjana, tužna devojčica koja je tražila zrnca sreće u svome mučnom životu. Letela je visoko u svojim željama i snovima, a potom padala duboko rušena nesrećom koja je sa svih strana okruživala njenu porodicu. I tako u krug. Nikad nije u potpunosti klonula u svome padu, nikad se nije nesputano izvila u svome letu. Živela je zarobljena u mreži snova i onoga što joj je život pružao. I to joj je vremenom postalo normalno. Javio se kod nje uslovni refleks – nakon uzletanja, mora da padne. Kada smo mali, život nam je određen roditeljima, porodicom. Za njih vezujemo i svoju radost, i svoju tugu. Naš svet se svodi na ono što nas neposredno okružuje. I uverenja gradimo u tom malenom krugu sastavljenom od svega par ljudi. Posle ih samo primenimo u širokom svetu. Svetislav je optužio da je ona ta koja ima potrebu da ruši. Ima. Bio je u pravu. Gledala je dugo roditelje kako to rade. Ruše. A onda sve zaborave, pa grade. I ponovo. Nisu se obazirali puno na njenu patnju. Ponekad bi se majka izjadala zbog tužnog detinjstva svoga čeda, za šta je naravno otac bio kriv, ali bi već u sledećem trenu, zaslepljena srećom novog naleta supružinske ljubavi, zaboravljala da joj je čedo bilo uplakano, neispavano, modro, tužno. I živela je tako tužna devojčica Mirjana za trenutke sreće. I maštala je stalno. Izmišljala novu, drugačiju porodicu za sebe. Izmišljala je nove, bolje svetove za sebe. Bila je sigurna da je čekaju tu, iza nekog ugla. Bilo je bitno samo da pronađe pravu ulicu.
Onda je postala Jana. Desio se jedan dan. Odneo je snove jedan dan. Taj isti dan joj je pokazao da njeni dosadašnji padovi nisu bili ništa u poređenju sa onim koje život skriva ispod svojih brojnih potkošulja. Do tada je patila zbog rana koje joj je nanosio neko koga je volela i ko je, kako je sam tvrdio, voleo nju. Sada je došao neko stran, neko dalek i tuđ, neko bez emocija i razderao njene dečje snove. Naneo je bol njenom telu devojčice. Teško je bilo navići se na život bez prva tri slova imena. Teško je bilo postati neko novi. Ali, uspela je. Zakopala je sva sećanja na Mirjanu. Rešila je da izgradi sebe, veselu i srećnu. Rešila je da podari sebi budućnost kakvu želi. Nije bilo lako. Nimalo. Proganjali su je strahovi. Proganjala su je sećanja. Zamaskirana, znala su da iskoče iza nekog ugla kad im se najmanje nadala i pokažu joj svoju golotinju i iskežene zube. Šuškavci, strašni, zli. Bežala je pred njima, hvatajući dah života. A onda je jednoga dana, ni sama ne zna kako, počela i da im prkosi. Živela je uprkos njima. Radovala se uprkos njima. Volela je uprkos njima. Tražila je ljubav. Da, veći deo života je tražila ljubav. Ne bilo kakvu ljubav. Iskonsku, neobuzdanu, bezuslovnu. Dok je drugim ljudima bilo bitno da dišu, da jedu, da budu zravi, njoj je bilo bitno da je neko voli. I počeli su da se lepe za nju ti koji su je voleli. Tako su pričali. Pokušavala je i ona da voli, ali nije joj polazilo za rukom. Trudila se, ali se uvek ispred njenog srca dizao zid. Visok i nepristupačan. I sa njega su padali. U ništavilo. Sve do…Sve do njega, Voldemora.
O njemu je samo sa Ojom razgovarala. I to retko. Zvale su ga „onaj koji se ne sme imenovati“ jer bi njegovo imenovanje povlačilo silne uspomene u njene sate, dane, mesece. Ne bi u takvim okolnostima živela, samo se sećala. Nekako uporedo se pojavio i „Hari Poter“ gde su isto tako nazivali glavnog negativnog junaka, predstavnika zla, strašnog Voldemora, tako da je i Veliki On dobio još jedno ime – Voldemor. Pred njim se srušio njen visoki, nepristupačni zid. Pao, kao da ga nije ni bilo. I ona je, ogrnuta samo svojom ranjivošću, stala pred njega. Bez ikakve zaštite. Ogoljena i drhtava. Nije on to tražio od nje. Ništa posebno nije ni uradio da bi je podstakao na tako nešto. Šuškavci su krivi. Oni su je nagovorili. I isukao je mač on. I posekao je on pred kim je spustila sve kapije što su vodile ka njenoj duši. Možda je to učinio nesvesno. Možda nenamerno. Tešila se dugi niz godina. Nikad se nije usudila da potraži odgovor. On se nije potrudio da joj ga pruži.
Priča posle njega je bila samo vidanje rana. Šta uraditi da što manje boli?
Svetislav je naišao neočekivano. Ušetao je u njen život nekako nepozvano. Nije bila spremna za vezu, ali on se ugodno smestio u njenim danima bez namere da je pusti. Njegov pogled je očekivao da će mu se u svemu povinovati, jer on je naišao da je izbavi iz bunila. I učinila je to. Prepustila mu se. Prepustila se njegovoj ljubavi, svesna da sama voleti ne može nikada više. I rekla mu je to jednom, u neko tiho doba, dok se noć prikradala kroz prozore njihovog stana. Nasmejao se nehajno i odmahnuo rukom. „ Pričaš gluposti! Šta ti znaš šta uopšte znači voleti?!“ Plakala je Jana te noći dugo. Suze su se izlivale iz njenih očiju, kao iz izvora, a njihov pravi razlog ni sama nije mogla da odredi. Da li je shvatila možda da svoj život gradi na stubovima zabluda? Ili, pak, da su najveće zablude one koje sami stvorimo?
Onda su došla deca i dani su dobili nove oblike, zvuke i boje. Šuškavci su retko izlazili zaplašeni snagom materinstva. Živela je za njih, željna svakog njihovog treptaja. Živela je za njih žudna da im pruži sve ono što ona dobila nije. I rasla su deca, sa njima i ona. I nije joj prepuklo srce kada su krenuli na drugi kraj sveta da krče sebi puteve. Bila je srećna što im to može pružiti. I zadovoljna i ponosna je bila što su izrasli u snalažljive i sposobne mlade ljude, spremne na samostalni život. Ipak je blago podrhtavalo njeno materinsko srce, ali to video niko nije.
A onda je došla belest. Teška i opasna. Preteća. Nemilosrdna. Iz te bitke je izašla ispijena, ranjena, okrnjena, bez još jednog slova svoga imena.
„ Šta ako još neko izgubim?“, pitala se ona jedne noći, „ Neće mi ništa ostati. Postaću ništa. Na ili an, a to nisu imena.“
Odlučila je čvrsto te noći da se mora boriti, da mora ostati Ana, da mora zadržati sve ono što Ana jeste. Mora preuzeti konce svoje sudbine u svoje ruke, inače je biti neće. Mirjana i Jana su bile pokopane. Ana je morala da živi, baš takva kakva jeste.
I preuzela je. Napustila je Svetislava. Nisu bili srećni zajedno. Napustila je Beograd. Previše ju je iscrpljivao. Previše je bio brz, a njoj je trebao mir. Verovala je da će oni najglasniji šuškavci ostati u njemu, ostati da čekaju Voldemora.
Krenula je u selo, zaboravljeno i odbačeno, selo u kojem je nekada davno, sa nekih trinaest godina, doživela najveći gubitak, selo u koje od tada nije kročila. Tamo joj je ostala dedina oronula i trošna kuća. Nije želela da je proda. Slutila je dugo da će se u jednom momentu roditi potreba u njoj da se vrati, da se suoči sa svojom prošlošću. Deda i baka su izbegli za vreme poslednjih ratova. I umrli su ovde, u Srbiji, sahranjeni na tuđoj zemlji, među stranim ljudima, daleko od svoje zemlje, daleko od svojih korena. Od tada niko nije živeo u kući. Čula je da je čeka puno posla, ali bila je spremna na to. Imala je tamo par rođaka, povratnika. Znala je da će joj pomoći i da će stvari brzo postaviti na pravo mesto. I sama je osećala neku čudnu potrebu – ili dužnost da se vrati, da raščisti sa sobom, možda do pokopa ona prva tri slova svoga imena – MIR, ne bi li i sama dosegla isti.
Ako ništa drugo, kroz ove duge godine borbe sa sudbinom i samom sobom shvatila je da ne treba tražiti razloge lošeg usuda. Jednostavno je tako. Ni sam ih život često nema i ne zna, a čovek ih uporno traži. Ponovo su krive bajke i priče koje slušamo od ranog detinjstva. Uče nas nečemu što nije osnovano. U pravom životu retko dobro rađa dobro i retko je to dobro sila koja pobeđuje. Pokopaće zajedno sa izgubljenim slovima i svoja uzaludna preispitivanja. Samo da ih pronađe. I opelo će im održati. Neka miruju u tami prošlog vremena.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *