Stevan Šarčević: OSVAJAČI

Pogledao je preko ograde u crvenilo smiraja. Odsjaj umirućeg sunca protezao se u širokom potezu od mesta njegovog dodira sa okeanom, sve do samih brazdi koje je u mirnu vodu usecala kobilica broda, gde se ova blješteća linija naglo prekidala tamom i crnilom.
Kako je podigao mač i doveo ga u istu ravan sa pravilnim nosem tako je sečivo gotovo geometrijskom tačnošću podelilo lice na dve polovine. Svetlo je dolazilo sa one strane na kojoj je dugi ožiljak preko čela, oka i obraza pretvarao inače pravilno i muževno lice u gnusnu i zastrašujuću masku. Senka širokog sečiva padala je na drugu polovinu lica krijući ljudskost i lepotu. Da ga je neko video, shvatio bi zašto su mu neprijatelji nadenuli nadimak Kasapin. Iako još nije prevalio ni četrdesetu duga, začešljana kosa bila je potpuno bela, kao u starca, u neobičnom kontrastu sa snažnim, nabreklim mišicama na rukama vidljivim između grudnog oklopa i štitnika za ruke na zglavcima iznad kojih su se upadljivo isticale plavičaste vene.
Podizanje mača bila je refleksna radnja, neprijatelja nije bilo na vidiku i nije ni bio svestan da je to učinio. Misli su mu slobodno i nekontrolisano lutale prošlošću. Bio je nosilac dvostrukog sečiva, slobodno izabrani vođa svog naroda, Urlih Osvajač. Prsti su mu pobeleli od siline kojom je pritiskao balčak i samo po tome se moglo naslutiti koliko su nemirne bile njegove misli. Bio je nepomičan kao statua i pogled mu je bio toliko usredsređen da je kraj njega mogla da izroni neka morska neman, a da je ne primeti. Jedini pokreti na njegovoj nepomičnoj figuri bili su drhturenje dlačica na krznu okovratnika dugačkog skerletnog ogrtača, pod blagim povetarcem sa okeana.
Da li ga je proganjao gusti dim spaljenih sela koja je ostavljao za sobom, krv rasuta po bezimenom stenju tuđih domova i osvojene krševite obale, ili mu je u glavi odzvanjao strašni tresak oružja u nemilosrdnim i krvavim sudarima sa nebrojenim vojskama? Da li se baš sad prisećao mrtvih prijatelja i neprijatelja koje je ostavlio daleko iza sebe na negostoljubivim obalama, ili bučnih i tužnih pijaca robova i podlih, debeljuškastih trgovaca slatkoga glasa sa lopovlukom u očima? Možda ni sam nije znao. Nije uspevao da pohvata misli koje su poput brzih ribica izmicale tek što bi ih dodirnuo. Slike su mu se smenjivale u glavi, ali jedan utisak je sve to prekrivao svojom postojanošću: Okean!
Kao da ništa drugo ne postoji, kao da nikada ništa drugo nije postojalo, niti će ikad ičeg više biti sem divlje ustalasale vode svuda dokle god je postojanje dopiralo. Mračan kao hiljadu besanih noći, dubok kao najcrnji bezdani iz legendi i strašan kao dahtanje svih zveri iz nedara straha, nalazio se svuda: u mislima, u očima, u ušima, u samom smislu postojanja…
I to beskrajno nebo. U isti mah i široko i teskobno. To nebo, ponekad plavetno i mirno, ali uvek u zasedi i uvek u zavadi sa ogromnom vodom ispod sebe. Nebo kao kralj rata, kao gospodar uvek spreman da ošine bičem oluje. A njegov narod bio je narod ratnika koji su se rađali i umirali na ovim brodovima. Paluba je bila uglačana stopalima mnogih generacija njihovih dedova i pradedova, stopalima onih čiji je grob ova voda, presečena telesinom dugog, elegantno izvijenog broda sa likom zmaja čija se izrezbarena glava preteći kezila na samom pročelju dugog pramca.
i tu negde, usred toga bespuća, njegov narod je čvrsto stajao i posmatrao beskraj. Ogrubeli, tela izranjavljenih na mestima gde su za njih gotovo bez prestanka prianjali teški oklopi, u kacigama sa stilizovanim krilcima, perjanicama ili ukrašeni rogovima moći, opterećeni sabljama i teškim štitovima u tamnim ratničkim odeždama bili su simbol straha, nakaze kojima su majke priobalnih naselja plašile decu.
Spustio je mač i podigao glavu. Nosnice mu se raširiše, a oko bljesnu opakim sjajem. Vetar! Uskoro će se crna jedra nad njima napuniti i brod će pojuriti noseći ih ka novim prostranstvima i novim narodima čije je oružje zveckalo i pritajeno bljeskalo negde ispred njih, daleko preko olujnog zatalasalog bezdana. Nove obale, drugi narodi, nova osvajanja, teške bitke na stenovitim obalama i krševitim prilazima; pljačka, pustošenje, okivanje dece koju će povesti na pijace robova na istoku…
Najednom Urlihova glava pade i duboki uzdah ote mu se iz grudi. U oku mu se pojavilo nešto što niko živ nije video niti očekivao da vidi: jedna suza, crvena kao krv, kao vatra, obojena sunčevim zalaskom, zablistala je nenajavljeno i nesmotreno. Misao je došla kao rez noža i ramena mu se poviše pod njenim teretom. Setio se. Setio se da nije uvek bilo ovako. Sećao se pitome uvale obrasle borovima i čempresima, šljunkovite obale i prozirne plavkasto zelene vode.
Sećao se blagog uspona kojom je zavijala staza i malog ribarskog naselja na njenom kraju, mesta gde bi se vraćali posle dugih sunčanih dana. Sećao se snažnog slankastog mirisa čempresa i mora, sećao se jarkih boja i zvonkog smeha. Kao da je tada i sunce drugačije sijalo, sjajnije, toplije, nasmešeno žuto. Umesto mačeva u rukama su im bile ribarske mreže prijatno teške od obilnog ulova, a brod, ovaj zloglasni brod koji je sada bio jedini smisao njihovog postojanja, tada je bio tek oruđe. Pri povratku bi se na vidiku najpre ukazao greben obrastao čempresima i iznad svega ogromni sasušeni bor koji bi ih pozdravljao dobrodošlicom ispunjavajući srce toplinom i srećom. Nebo je tada bilo plavo i nasmešeno, a umesto ovog ogromnog crnog, olujnog bezdana, more je bilo tek potez između dva – tri ostrva i njihovog rukavca. Prizor nasmešenih saplemenika na obali bi im toliko ispunjavao srca da je bilo pravo čudo kako su uspevali da ih zadrže u grudima. U kolibama bi ih dočekivale reči koje greju dušu i topli obed koji krepi telo. Bio je to život naporan, ali dostojan čoveka, sve do onoga dana…

Onoga strašnoga dana!

Ko zna odakle su došli, iz kojih paklenih dubina. Pristali su sa pogrešne strane, penjući se pod teškim oklopima preko hridina i litica, lica sakrivenih zastrašujućim šlemovima, noseći dvosekle sekire u mišićavim rukama. Dolazeći preko urvina, ti niski zdepasti ljudi u zastrašujućim oklopima prepunih simbola lobanja i zmija drali su se grlenim, nerazumljivim jezikom mašući ogromnim sekirama. Okovani rogovi moći krasili su kacige nekih od njih, dok su se kod drugih izvijali sa ramenog dela oklopa. Ogrtači od krzna divljih zveri, riđe brade i duge kose vijorile su se na jutarnjem povetarcu. Prilazili su u neurednoj gomili pitomom selu.
Seljani su se, zatečeni usred posla, prepadnuti, sjurili u svoje kolibe hvatajući oružje. Odmah su zasuli napadače kišom strela. Osvajači zastadoše, kao da su se zbunili, dok su strele namenjene za lov, ne načinivši neku veću štetu, štrčale iz štitova i oklopa, otkrivenih nadlaktica, listova na nogama. Njihova dreka je najednom zamukla, a napredovanje zverinje gomile na trenutak se zaustavilo. Seljani odlučno jurnuše naoružani poljskim alatkama, dozivajući bogove u pomoć.
Iz redova došljaka najednom izroni jedan starac, krupniji i snažniji od ostalih, čija se duga, preduga brada vijorila uporedo sa ogrtačem oko oklopa mnogo bogatije ukrašenog nego kod ostalih napadača. Podigao je teški trozubac o koji se sve do tog trenutka oslanjao i oglasio se strašnim glasom koji je podsećao na urlanje vuka. U to su se grupe već dodirnule i čelik je progovorio. Bez oklopa, naoružani srpovima i noževima, seljani su bili masakrirani. Teške sekire su ih sekle kao pruće i ništa se nije moglo učiniti sem onoga što je već učinjeno. Osvajači su došli sa severne strane, dok su ribarski brodovi bili ukotvljeni sa južne.
Deca i žene, ostavljajući sve za sobom, ukrcali su se u brodove. Sledili su ih oni koji su preživeli pokolj. Napustili su ostrvo da ga nikad više ne vide. Bogovi su se oglušili o njihova preklinjanja – zato su ih i prognali iz svojih duša. Nikada Urlih nije iz sećanja izbacio uspomenu na ženu izludelog pogleda koja je nedeljama kasnije, šćućurena u uglu broda, sva prekrivena sasušenom krvlju, grlila i milovala gnjecavu, smrdljivu i poluraspadnutu gornju polovinu svog sina, presečenog napola udarcem bojne sekire. Bežali su i bežali, sve dok je bilo hrane i vode, zalazeći sve dublje u nepoznate vode. Kad su istrošili zalihe nailazili su samo na bezvodne grebene, bez života i nade. Glad i žeđ su ih polako ubijali…
Dok najzad nisu naišli na ostrvo, ostrvo poput njihovog…
Pomisliše da je to mesto gde će započeti novi život. Hrleći preko hridina i vukući oružje preko klisura, nadajući se da će uloviti nešto čime će se nahraniti, shvatili su da je ostrvo već nastanjeno. Potajno su verovali da će dobiti parče zemlje za svoju naseobinu, ili ako ništa drugo hranu i vodu. Pred njih su iz naseobine izašle samo žene, lepe, krupnih plavih očiju i žute kose skrivene kapuljačama. Dugonoge, visoke, odevene u kratke bundice poput muškaraca, zaprepašteno su zurile u pridošlice dok su od iznemoglosti i žeđi ogrubelim glasovima molili za pomoć.
Predvodnica viknu piskutavim glasom pokazujući jednom rukom na okean, dok je u drugoj čvrsto stezala harpun. Dok je vikala nerazumljivim, melodičnim jezikom Urlihov stric je u znak pozdrava podigao koplje u vis. Umesto dobrodošlice, predvodnica zavitla harpun i probode čoveka koji je za ruku i dalje držao sinovca.
Možete li da zamislite razočarenje i bes naroda koji umire od gladi, koji prosi na ulazu u bogato naselje i umesto pomoći dobija bezdušno ubistvo? Možete li sebe staviti u ulogu deteta, usnica ispucalih i ranjavih, koje drži ruku koja mu se otima povučena nemilosrdnom kandžom smrti, ruku koja je samo trenutak pre toga preklinjala za pomoć? Ako možete, onda ćete znati zašto su ih pobili, sve do poslednjeg deteta i psa, zašto su opljačkali njihovo selo i vratili se na okean znajući da su u neposrednoj blizini nalaze i njihovi muškarci…
Otplovili su daleko od tog mesta i plovili su sve dalje i dalje… Pristajali su u trgovačke luke sa smrknutim i naoružanim stražarima, pogađali se sa trgovcima koji su tražili sve više i više, šunjali se po ledenim ostrvima na kojima su lovili krupnooke foke mekanoga krzna i vodili užasne bitke sa morskim zverima… i ubijali, ubijali, ubijali.
Svuda su ih pratili krv, podlost i surovost. Obale na kojima su pokušavali da se nasele uvek su bljuvale naoružane domorodce koji su pokušavali da ih ubiju. Uzalud, jer đavo je bio na njihovoj strani. Ostavljali su za sobom samo smrt, očaj i gorčinu. Dugo su verovali da negde postoji obala koja će postati njihov novi dom, ali umesto nade, nalazili su krv, mržnju i strah. Odavno su prestali da se pitaju zašto? Kad su pitanja nestala postali su ovo što jesu: ratnici, osvajači, užas priobalnih naselja. Samo ponekad… ponekad…
Urlih se prisećao sedobradog starca koji se uzdigao onog davnog dana koji je označio početak njihove propasti i hiljaditi put se pitao da li su i ti čudni ljudi, baš kao i oni sada, samo tražili novi život i novi dom? Šta bi se desilo da su ih umesto oružjem, dočekali hlebom? Da li su i oni bili osvajači koji nikada nisu izgubili nijednu bitku? Da li je moglo biti drugačije? Da li…
Dobro je znao da bitke nikada nisu gubili, samo ponekad bi mu se učinilo da su izgubili rat.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *