David KECMAN DAKO: BRODOLOM U MALOJ ULICI

(Nevermorem, školjka)

To mi se događa svake godine, bar jednom pri svakom boravku u ovom primorskom gradu, a češće leti nego zimi. Zanimljivost je tim pre veća, a za mene i zagonetnija, što se to javlja uvek na istom mestu, u Maloj ulici kojom moram da prođem čim pređem Branimirov most, jedinu sponu između kopna i otoka na kome je sve ono što ovaj grad čini gradom, čim prođem kroz jednu od četiri kapije Bedema, ogromnog kamenog zida kojim je Zadar nekada bio zaštićen od najezde osvajača, s mora i sa kopna. Prolazak kroz Malu ulicu neizbežan je, drugog puta nema i jedini način da se oslobodim strepnje izazvane dramatičnošću događanja u njoj, možda je upravo ova priča. Imam razloga da verujem kako se nešto slično svima koji kroz Malu ulicu prolaze, možda i sa istom mučninom događa i da nas sve ista zamka čeka dok je pričom o redosledu događanja ne obelodanimo.
Mala ulica se ne razlikuje mnogo od svih drugih na otoku. Kratka je i uska. Čine je visoke zgrade bez balkona, a u svim prizemljima su poslovni prostori, prodavnice konfekcije, obuće, knjižare, mesare, slastičarnice, kafići, samoposluga… Između zgrada, konopci za sušenje rublja. Sunčevi zraci nikad direktno ne padaju na pločnik od žutih, četvrtastih kockica i hodom po Maloj ulici, nikada nisam bio u prilici da vidim svoju senku.
Ne znam kakvo je iskustvo drugih, ali mene, najčešće na sredini Male ulice, čim prođem pored prodavnice mesa, u čijem izlogu, o klinu visi bar jedno odrano jagnje, ili veliki teleći but, odjednom nešto zaustavlja. Ne mogu da se krećem, da okrenem glavu, ni ruku da pomerim, sledim se, gubim zrak… Jednostavno, kao na nečiji pokret dlanom ispred lica, stajem, a da drugom nogom još nisam ni dodirnuo pločnik. Jeza i ledeni znoj celim telom, paraliza od pomisli na užas dokle će sve to da traje i kako se sve ovo može okončati.
Ne znam, o tome bi neko drugi mogao da posvedoči i da mu se veruje, koliko dugo traje ova sleđenost, još manje o pojedinostima u događanju svega drugog oko mene. Da li to što mi se u Maloj ulici događa i drugi, na meni, u prolazu primećuju? Pridaju li mojem nedovršenom koraku i ledenom znoju na čelu, izrazu lica koji bi svakom mogao da posluži bar kao upozorenje, da li sve to uočavaju i posvećuju li tome bilo kakav značaj?
Jednostavno, u trenu kad jedva mogu da dovršim korak, kad misao o još jednoj mogućnosti da obema nogama dodirnem tle postaje jedina želja, stajem kao lik na zaustavljenom filmu. Ukočen sam, sleđen i samo što pogledom mogu da idem, ako se to uopšte i može nazvati nekakvim kretanjem, postojanjem, ostatkom života, od jednog do drugog zida paralelnih zgrada.
Da, nužno je i to da se kaže. Ne osećam u tom trenutku nikakav bol, samo što najpre iščezne/ispari svaka mogućnost za ostvarenje ostatka pokreta nogom, rukom, glavom levo i desno, gore ili dole. U strahu da se pokretom, bilo kakvim, bilo čime, ne stropoštam i ne udarim čelom u žute kockice, uvek skliske, uvek preteće i mimo ovakvog trena, namah iščezne i želja da idem, da se pokrenem. Osećaj oduzetosti i gubljenje zraka, stezanje u grudima, naglo, kao da sam nagazio na prekinutu žicu kojom protiče struja, bez bola koji bi bio pouzdan znak da sam još živ, poslednje su slike koje se, uvek istim redosledom, zbivaju.
Ne znam ni to kako da objasnim da u takvom trenu mogu da vidim, kao da je sve preda mnom, u ravni jedino pokretnih očiju, na velikom, sinemaskop platnu, sve što se u Maloj ulici, s moje leve i desne strane, ispred i iza mene zbiva.
Prostor, čini se samo u ovom delu Male ulice u koji sam svojim telom porinut, ostaje bez zraka i ništa se ne može čuti. Odjednom, spratnice se pokreću i približavaju se jedna drugoj. Zraka je sve manje, a ljudi i dalje prolaze kao da se ništa pored njih ne događa. Svraćaju u prodavnice, u kafiće, prodavnicu mesa, knjižaru, u samoposlugu. Mladi parovi se ljube, deca ližu sladoled, smeh, žurba, sve kao i obično kad zidovi miruju, kad nema nikakve zebnje od njihovog skorašnjeg srastanja u jedan zid, u bedem poput onog ivicom otoka kojim se grad branio od osvajača s mora i sa kopna, ali i od bega onih koji ga u presudnom času iznutra otvaraju, za pregršt zlatnika.
Kad sam i sam izvan ovakvog u hodu zaustavljenog koraka, primećujem (ili je to samo privid izazvan sećanjem na svu doživljenu mučninu?), kako poneko od prolaznika, samo na drugom mestu, zastane, s jednom nogom u vazduhu, sleđen, znojnog čela, izbezumljenog pogleda, kao da traži spas, tačku oslonca, kao da gubi ravnotežu, kao da ga zidovi zgrada koji se stapaju, lagano, milimetar po milimetar, dah po dah, drobe, melju, u prah pretvaraju.
Možda, doista, i jeste samo privid, ali iskustvom svojim i onim što prepoznajem pogledom u druge, sve više sam sklon misli kako prokletstvo Male ulice svi na sličan način doživljavamo, ali se prtljag od vlastitog prokletstva što ga sa kopna, sa svih strana sveta, prelaskom preko Branimirovog mosta, jedinom sponom donosimo, upravo u njoj ili njome otvara.
Najstrašniji je onaj tren kad se zidovi spoje i kad svoje telo više ne osećam. Nikakve slike više pod zatvorenim kapcima, ali i nikakvog sećanja na to što se to sa mnom u tom trenu zbiva, šta osećam, postojim li… Ni straha se ne sećam. Tek naknadno, pitanja: Šta se događa sa zidovima? Prolaze li kroz mene, ili ja, sav od praha, ili od kapljica, kroz njihove pukotine prolazim? Šta je bilo sa svim onim svetom što se trenom mog nestanka/nesećanja u Maloj ulici zatekao? Raspadam li se u čestice, postajem li i sam zrak koji spajanjem zidova ka nebu odlazi i tu čeka da se ponovo, povlačenjem zidova, prostor u Maloj ulici za mene oslobodi. Sve je daleko od svake mogućnosti za razumni dolazak do bilo kakvog pouzdanog odgovora.
Progledam i sve je ponovo na svome starom mestu: zidovi starih zgrada kao da se nisu ni pomerali. Ljudi ulaze i izlaze iz prodavnica, knjižare, samoposluge… U izlogu prodavnice mesa, o klinu visi odrano jagnje. Telećim butom sasušena pokožica…
Sve je kao što sam i pre video, kao što je bilo tren uoči zatvaranja očiju i nestajanja, kad sam i sam mirno prolazio ovim prostorom bez sunca, a, ipak Mala ulica je ponovo prepuna zraka, kao i pre kratkog spoja između sna i jave.
Dovršavam prekinuti korak i nastavljam put. Tada se više i ne pitam kuda i kako dalje. Bitno je samo to da mogu hodati, da mogu lakše da dišem, da svakim novim korakom osećam telom razlivanje iznova osvojene radosti što sam živ, što nisam tresnuo glavom o pločnik.
Idem samo pravo. Ne osvrćem se. Uopšte me ne zanima šta se u Maloj ulici, sem mene, još događa. Idu li ljudi, strmoglavljuju li se, tope li se, ili se u prah pretvaraju? Važno mi je samo da što pre dođem do kraja, do raskršća.
Iz Male ulice, skrećem na desnu stranu, prema moru. Prelazim, sada sve laganijim hodom, prostor prekriven šljunkom, osluškujem škripu pod nogama, potom na asfaltni put, obazrivo, pešačkim prelazom. Ne zaustavljam se sve do dolaska rivom u Luku.
Dugo gledam usidrene brodove, talase i galebove koji se na njima ljuljuškaju… Tu, naspram vode, naspram beskraja koji harmoničnim skladom morskih struja zapljuskuje obalu, kamenom okovanu, naspram mora koje se preliva i povratkom vode kao da me sebi priziva, jedino na tom mestu ponovo uspostavljam ravnotežu, direktni i potpuni kontakt sa samim sobom, sa prostorom koji je pred mojim okom; i kao da se upravo tu u mestu na kome stojim, bez straha, sa obe noge, spajaju kopno i otok, ovo malo, kameno parče zemlje u obliku školjke koja se ko zna kad i kako ka pučini, za jatom svojim uputila. Školjka, ili mali brod, u nedovršenom hodu, u brodolomu poput onog mog u Maloj ulici. Iz školjke, ili iz utrobe nasukanog broda, kroz mene – šum beskraja.
Prolaz između kopna i otoka – sve širi. Kopno u maglu uranja. Pratim let galebova.
Sve više sveta na rivi. Sve veće jato ispred nas.
Nekad ispred, a sad iza nas, sve bleđi i sve ništavniji – trepet Svetionika.

5 Responses to David KECMAN DAKO: BRODOLOM U MALOJ ULICI

  1. Milan Mađarev каже:

    Ritam današnjeg života je takav da uglavnom propuštamo one finije nivoe stvarnosti a nekada i bitne činioce naše egzistencije. Nespremni smo da usporimo ili ne daj bože stanemo, bar na tren. O takvom užasavajućem ali otkrivalačkom trenutku ti pišeš ili se bar meni tako čini. Tada prestajemo da samo mi percipiramo prostor već i sami postajemo deo prostora. Kao da okolina čini strašan napor da nas vrati sebi i jednom zaboravljenom atavističkom delu nas samih. Uči nas da živimo umesto da igramo privid života. Brodolom pešaka na duge staze
    umesto privida katastrofe postaje tvoj, i preko tebe, naš kontakt sa beskrajem u kome smo porinuti.

  2. Симо Б. Голубовић каже:

    Симо Б. Голубовић: ДАКО НИЈЕ БРОДОЛОМНИК

    Давид Кецман Дако није бродоломник у Малој улици. Он је само „доживео“ бродолом. Он и овај, не знам ни који пут, успева својом маштовитом речју, својом маштовитом необично обичној причи, оставити нас без даха. И сами остајемо широко отворених очију зурећи негде у недоглед/недокучиву близину ужаса, тамо где је само извориште страха/страхова, тамо где очекујемо крцкање костију, пиштање крви, липтање лепљиве и смрдљиве мождане масе…
    На срећу, Дакина мисао усмерена је само према „једној могућности да обема ногама додирне тле…“ и то га спасава од болова и страха од претње тврдих камених зидова који „пролазе“ кроз њега или он кроз њих.
    Ово је урбана прича са елементима мистичности која говори о животу садашњег човека, о његовом брзом животу пуном препрека, о моћи и немоћи обичног смртника/путника/човека, о незаобилазним стресовима.
    Читалац ће, уживајући у конкретним описима и току догађања и сам пожелети да зачикава судбину и прошета Малом улицом у којој га чека „бродолом“ и да се увери да смрт и није страшна колико је живот страшан, а после тог „недовршеног“ корака/хода, после тог „бродолома у Малој улици“ следе сигурни кораци, све више света на улици, све више галебова…

  3. Gianni Carro каже:

    Dubokomisaona priča me veoma prijatno iznenadila. Pisac koji ‚‚stanuje u svojim knjigama“, izabrao je Malu ulicu, u zadarskom arhipelagu, a to nije slučajno, za havariju(kalvariju) duše i njenu katarzu. Sve je životu, pa i sam život – BRODOLOM, trajni ili privremeni.
    Prvo je zašao,recimo, u nepoznato da bi iznjedrio i odaslao dubokomisaonu poruku – iz sebe i za druge, pa je Dako sa ovakvom pričom, kroz kalvariju duše – do katarze, pokazao da, ipak, nije život jedna izgubljena suza i ludo bačen kamen, kao što izgleda – s vremena na vrijeme…

  4. David Kecman Dako каже:

    Tri komentara, tri /za sada / eha jednog glasa i svatri tako lepo različita, umna, pronocljiva, prodorna, u svakom pogledu otkrivačka…U svakom je podsticaj autoru u misli da nakon objavljivanja priče više nije tako sam i potvrda uverenja da je nekom i negde njegova reč u samotnoj tišini šapnuta doprla do onog kome je i najpotrebnija.A upravo u tome je smisao ne toliko pisanja, koliko objavljivanja / obelodanjivanja dela poverenog najpre belini hartije.
    Hvala dr Milanu Mađarevu, teatrologu, reditelju i piscu iz Beograda, Simi Goluboviću, pesniku,slikaru i proznom piscu sa Palića, kao i Đaniju Karou, publicisti i književniku koji živi i stvara negde između Jadranskog i Panonskog (iščezlog)mora. Da, i Portalu Prozaonline koji i te kako mnogo i nesebično čini za afirmaciju lepe i mudre književne reči.

  5. Gianni Carro каже:

    BRODOLOM – II
    Prije nego sam pročitao Dakinu maestralnu priču, odslušao sam, na Splitskom ljetu, veoma zapaženu pjesmu BRODOLOM – Danijele Martinović i to je utjecalo što se nisam mogao duže zadržati na dubini priče u Maloj ulici, jer pjesma djeluje razorno, pa je kod mene nastao pravi b r o d o l o m…
    ‚‚‚…amore mio, ja moram ti reći/o, da je samo malo/bar malo ti veći to bi bio lom,/tako mi svega kad sjednem na njega/to bit će BRODOLOM…o,joj,joj, baš je mali brodić tvoj/on naginje na stranu i mijenja smjer/malo gas, malo ler/ma ajde oko ne možeš s njim u duboko…“ o,joj,joj,joj…Dako je u dosluhu s bogovima…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *