Stevan Šarčević: FREKVENCIJA

Božićno je jutro. Oprezno otvaram vrata i tiho ulazim, pazeći da dva pozamašna paketa nigde ne tresnu o predmete u predsoblju. Šunjajući se, ulazim u spavaću sobu i odlažem poklone na stočić. Posmatram usnuli par na staromodnom bračnom krevetu. Spokoj počinka ih čini mlađim no što jesu i izgledaju zadovoljno. Bez posebnog razloga odlučujem da odložim njihovo buđenje, dajući time sebi malo vremena da razmislim. Nekako sam predosećao da će me beleške mog oca, iz doba ERA programa, jednog dana ovamo dovesti.
Vraćam se u mislima u onaj sumorni dan. Koliko li je vremena od tada prošlo? Sudija, advokat, tužilac, sve su bile žene i sve jedna drugoj slične. Odevene u sive, štofane kostime strogih linija i ravnodušnih izraza lica, sve su nosile cvikere navrh nosa. Mrgodno su osmatrale moju „Bufalo Bil“ jaknu, kao da sam bio nedostojan njihove sumorne stvarnosti. Seo sam u neudobnu stolicu i odložio beleške na stolić nalik školskoj skamiji. Ni u trenucima mojih najžešćih depresija nisam se osećao tako usamljeno. Teskobna prostorija, potamnela od vremena, nekada je možda i bila belo okrečena, ali tada tek prljavosivkasta. Drugačije sam to zamišljao. Očekivao sam publiku, porotu, živopisnog sudiju, energičnog tužioca i visprenog advokata. Neku vrstu spektakla. Biće da sam previše gledao američke filmove. Svaka životnost je odande odavno bila proterana. Bio sam ubica! I to masovni ubica. Tužiteljka je suvoparnim rečnikom opisala moj prestup i tiradu potkrepila psihijatrijskim i tehničkim veštačenjima.
– Šta ste osetili kada ste pisali ovu kompoziciju? – obratila mi se sudija suvoparno.
– Ništa. Baš ništa, Jedva sam i zapamtio poziciju nepostojećeg akorda. Najčešće mi to ne polazi za rukom.
– Nepostojećeg akorda? Šta to tačno znači? – nisam osetio zamku u njenom pitanju.
– Pa, znači da sam ga savim slučajno izveo. Ne znam šta me je navelo da pomerim dva prsta s klasičnog F mola. Jednostavno sam to učinio. Nije tu bilo nikakvog plana. Tako je ispalo.
– Optuženi je, po sopstvenom priznanju, – obrati se sudija umornim glasom sekretarici – smrtonosnu frekvenciju proizveo slučajno, ali ju je svesno posle toga ponavljao…
– Ma, nisam ja proizveo smrtonosnu frekvenciju! – upadoh joj u reč – Sve je to u namotajima magneta na gitari, u položaju potenciometra, u naboju elektronskih cevi izanđalog „maršala“. Samo neverovatni sklop okolnosti u čijem sam se središtu nenamerno našao. – Odmerila me je prekorno, pa nastavila:
– Takođe, optuženi reaguje uznemireno pri svakom pomenu smrtonosne frekvencije. – Onda mi se ponovo obratila – Veštačenja dokazuju da frekvencija ne bi bila toliko opasna da nije upotpunjena glasom. Možte li to da objasnite?
– Pa nije to ništa neuobičajeno. Svaka pesma podrazumeva i pevanje. Reči su došle same po sebi. U to vreme sam bio opsednut rege muzikom, povukao sam trzalicu nagore preko mola u kontrapunktu i Mirela je izgovorila reč „ustani“. Valjda jedinu reč koja se uklapala uz tu neobičnu vibraciju…
– Možete li pojasniti ko je Mirela? Ona je napisala tekst sporne kompozicije? – prekinula me je.
– Mirela? Pa naša tadašnja pevačica. Ne, nije ona napisala pesmu, ja sam. Ona je samo izgovorila reč u trenutku kada sam udario taj akord.
– Mirela Matijašević, – obratila se ponovo sekretarici – prva žrtva smrtonosne frekvencije, prisustvovala je i učestvovala u nastanku iste. – okrete se zatim opet ka meni – Imate li još nešto da izjavite?
– Mirela nije žrtva frekvencije. Nije se ona ubila zbog frekvencije, nego zbog depresije i povređenosti…
– Prigovor! – oglasila se tužiteljka
– Izvolite – reče sudija.
– Razlog samoubistva je dokazan veštačenjima. Molim da se izjava optuženog ne uvrsti u zapisnik.
– Prigovor se usvaja. Dakle, posle samoubistva Mirele Matijašević, dana drugog juna prošle godine, vi ste inkriminisanu pesmu izveli pred publikom?
– Istina, ali… – prigovorih već ozbiljno zabrinut.
– Tom prilikom, upravo u vreme izvođenja inkriminisane pesme izvršeno je u publici tri samoubistva. Tačno? – prekinu me sudija .
– Jeste, samo… – pokušavao sam da nađem prave reči, ali kao da niko nije slušao šta govorim.
– Uprkos tome, već posle dve nedelje, šesnaestog juna, na gitarijadi, ponovo izvodite istu kompoziciju, – nastavila je kao da ništa i nije pitala.
– Paa… – bio sam previše zbunjen da bih se odupro njenom desantu.
– Rezultat je: dva samoubistva u publici. Da li ste to znali? – završi ona tiradu.
– Pa ko ne bi znao, kad je sva žuta štampa samo o tome pisala punih mesec dana. – procedih.
– Uprkos tome, već idućeg meseca ponovo izvodite svoju kompoziciju, čime uzrokujete šest samoubistava među posetiocima? – izgovorila je nameštajući naočare.
– Ne! Samoubistva nisu posledica moje muzike! Nisam siguran šta je uzrok samoubistava među gostima na koncertu, ali Mirela se ubila zbog depresije. Sigurno postoji prihvatljivo objašnjenje zbog čega su se svi ti ljudi ubili. Radi se o tragičnoj podudarnosti, za koju nisam nimalo odgovoran.
– Čime potkrepljujete svoju tvrdnju? – upita me ravnodušno.
– Svi naši zajednički prijatelji znaju za Mirelino očajanje koje je započelo gotovo nedelju dana pre samoubistva i iz dana u dan je postajalo sve gore i gore, – odgovorih
– Možete li navesti svedoke koji bi to potvrdili? – na pitanje sudije moj advokat se najzad prenuo iz letargije:
– Molimo sud za odlaganje radi pronalaženja svedoka! – gotovo vrisnu, sva ushićena.
– Dobro. Zakazuje se sledeće ročište za 16-ti avgust tekuće godine u deset sati.
Vraćam se u stvarnost mozgajući o čemu li to sanja Anastazija. O onome što mi je otela? Muzika mi je dala sve; novac, slavu, žene i samopouzdanje. A ona mi je sve to oduzela. Bezbrižno, bezbolno i bez kajanja. Lakoća i posvećenost te žene me je podsećala na temeljitost nestanka svega vezano za projekat „Zvuk“. Gotovo da joj i ne zameram. Prisećam se, ne bez potajne naslade, onog davnog jutra kad sam je prvi put, onako uzvišenu, ugledao u turobnosti pritvora. Čak i ovako usnula deluje zamišljeno. Svega tri dana pre ročišta nonšalantno se ušetala u ćeliju. Bio sam impresioniran. Oštre crte lica, stas vitak, a strogo odevanje nije prikrivalo obdarenost oblinama. bogatijim no što je pristojno i što to bog zapoveda. Boravak u pritvoru me nije pripremio za osobu kao što je ona. Znate li uopšte kako pritvor izgleda? Nemate pravo na štampu, nemate cimera, niko prijatan ne dolazi u posetu. Vesti su neprijatne. Ljudi koji su mogli svedočiti u moju korist naprasno su oboleli od amnezije. Ugovor sa diskografskom kućom bio je poništen, svi nosači zvuka sa mojom muzikom povučeni su iz prodaje, čak je i internet bio očišćen od svega vezanog za moje ime. Iz stana sam bio izbačen. Osećaj beše kao da mi nekakav nabildani bilmez zamahuje bezbolkom nad glavom, ali mi nikako ne prosipa mozak. Iz dana u dan grč u stomaku bio je sve snažniji, a nesanica mi nije dozvoljavala da predahnem. Zalud sam pokušavao da se prisetim lekcija pokojnog tate i skrenem misli proračunavajući tranzistorska kola. Ništa nije pomagalo.
– Anastazija Rajić, advokat. – bile su prve reči kojima mi se obratila – čula sam za slučaj i pomislila sam da bi vam koristilo da budem vaš pravni zastupnik.
– Koristilo bi… naravno… samo… – odgovorih nesigurno.
– Samo? – posmatrala me je radoznalo.
– Bojim se da ne znam čime bih platio vaše usluge. Otkad sam ovde poslovi su mi krenuli nizbrdo.
– Ah, pa nema razloga za sekiraciju, smislićemo već nešto. Ako te oslobodim optužbi možeš tražiti pozamašno obeštećenje, a potrudiću se da tu budu uračunata i moja potraživanja. Naravno, ne bi trebalo razmišljati o mogućnosti da izgubimo. Tebi ode glava, a meni prihodi. – naprasno je prestala da mi persira. Prelazak na „ti“ delovao je prikladno situaciji. Nije tu bilo o mnogo čemu da se razmišlja. Dovoljno je bilo setiti se da će mi odbrana one sivke po službenoj dužnosti najverovatnije doneti ne jednu, nego stotinu uzastopnih smrtnih kazni. Bez čitanja potpisah gomilu papira, sedosmo za sto i ona se pronicljivo zagledala u mene. Bila je visprena i brzo me je navodila da joj ispričam i najgolicavije tajne. Tih je dana dolazila svakodnevno. Malo je govorila. Sećam se kako je propitivanjem o Mireli stigla do Dijane i Emilije. Gotovo sam joj ispričao i što nije trebalo.
– Da o Mireli je reč.- rekao sam tada neoprezno. – Ono što ste naveli desilo se posle jedne neobične večeri. Skupilo se društvo, koje smo činili moja tadašnja cura Dijana, njena prijateljica Emilija, izvesni Dragan i ja. Dosta smo popili. – prosto nisam mogao da se zaustavim gonjen njenim prodornim pogledom – Emilija je delovala nadrndano. Dragan joj je bio prijatelj ili bivši momak, nikad to nisam uspeo da razaberem. Imali su neki nakaradan i ne baš sasvim zdrav odnos. Ko zna, možda su čak bili i rođaci. – Anastazija je uglavnom ćutala i značajno klimala glavom, a ja sam pričao, pričao i pričao. – Iako to tada još nisam znao, Mirela me je simpatisala. U stvari, u to vreme sam verovao da je Emilija ona kojoj se dopadam.
– Po čemu ste to zaključili?
– Dijana i Emilija su bile prijateljice i obe su bile prilično otkačena stvorenja. Često smo se igrali rečima.

– Možete li mi te igre malo razjasniti?

– Zakrabuljena flertovanja, šifrovane poruke, ispipavanja kvaliteta farmerica. Bilo je to… kako bih rekao… uzbudljivo.

– Vaša devojka je znala za ta flertovanja?

– Oh itekako! Smejala se našim igrama, ali koliko ih je zapravo podržavala shvatio sam jedne čudne noći dok sam vozio Emiliju kući. Dijana je sedela kraj mene, a Emilija pozadi. U početku je ceo događaj delovao naivno. Dijana se ponašala naizgled ljubomorno, Prebacivala je Emiliji flertovanje, a zatim je počela da provocira. Govorila joj je kako samo laprda i da se u stvari i ne usuđuje da me dodirne. Bilo mi je neugodno, ali njeno me je ponašanje uzbuđivalo i onda…

– Šta se tada dogodilo?

– Emilija me je obuhvatila otpozadi… Osetio sam njene dlanove na međunožju i…. Mislio sam da Dijana ne primećuje šta se događa, da će se Emilija povući… Ne znam ni sam šta sam zamišljao…

– Nastavite.

– U jednom trenutku postao sam svestan da je Dijanina šaka položena na Emilijinu. Mislio sam da ću eksplodirati. Dijana je ta koja mi je otkopčala pantalone, Ona me je ukrućenog predala u ruke prijateljici.

– Nastavite.

– Onda se nagla unatrag preko sedišta i njih dve se stadoše ljubiti. Emilija me je držala. Nepokretno. Toplo. I sve snažnije. Samo tren pre no što bih ejakulirao, stigosmo do njene zgrade. Pustila me je bez ikakvog prelaza i izašla iz auta. Njih dve su se hladno pozdravile i nas dvoje smo se odvezli.

– Kakve ovo ima veze sa devojkom koja je oduzela sebi život.

– Nisam siguran, ali čini mi se mnogo. Te večeri Mirela je bila u klubu i pozdravio sam se sa njom, kada mi se Emilija obratila. Dragan je navodno bio zateleban u Mirelu, ali je eto stidljiv, pa sam zamoljen da je nekako dovedem u društvo. Dugo sam se nećkao. Nije mi bilo do provodadžisanja. Znam da je Emilija to mirno prihvatila, ali Dijana nije. Ona je zakuvala celu zavrzlamu. Zadirkivala me je, ponižavala. Navodno je ona bila jedina glupača sa kojom mogu da se tucam, da nikom nisam potreban… I tako … Tako je to počelo.

– Šta je tačno počelo?

– Mirelina propast. Doveo sam je u društvo i pili smo. Završili smo u Draganovom stanu. Dijana je podstrekivala Mirelu na slobodno ponašanje, no umesto za Dragana, ova se sve vreme lepila za mene. Najzad je Dijana promenila ploču. Počela je da je nagovara da se mazi sa mnom i najzad se desilo. Dragan se ljubio sa Emilijom, ja sa Mirelom, a Dijana se samozadovoljavala sedeći u fotelji poput gospodarice. U jednom trenutku Dragan i ja smo se našli po strani, a Dijana i Emilija su mazile Mirelu.

– Mislite imale su lezbijski odnos?

– Da. Mireli je bilo neprijatno, pokušavala je da prekine igru, ali ove dve nisu popuštale. Emilija ju je u jednom trenutku čak i ošamarila.

– Zašto joj niste pomogli?

– I dan danas se pitam zašto. Bio sam pijan, uzbuđen. Možda i ravnodušan prema Mirelinim vapajima. Dugo je trajalo i Mirela je plakala. Potom sam je odvezao kući.

– Kakvog smisla ima ova golicava ispovest?

– Objašnjavam zašto se Mirela ubila. Bila je patrijarhalno vaspitano devojče. A i ja sam je više puta grubo odbio.

– Odbili ste je? Odakle sad to?

– Oh, nedugo po tom događaju počela je da mi se nabacuje, posebno pošto sam raskinuo sa Dijanom. Veče pre no što je izvršila samoubistvo nazvao sam je lezbejkom.

– I? Kakve su bile njene reakcije?

– Kao da sam je udario. Rekla je da je nikad više neću videti.

Uspomene blede dok postavljam minijaturno pojačalo na sto. Prvo Anastazijino iskustvo, čim se probudi, biće susret sa mojim poklonom. Nesiguran sam. Kako li će to delovati na nju? Hoće li joj biti drago? Da li će mi reći hvala? Ponosan sam na maleno čudo tehnike. Samostalno sam ga sklopio i svaki elemenat imitira „maršalove“ EZ cevi. Brine me uglavnom Anastazijina reakcija. Matori će se ionako povinovati svakoj njenoj želji, kao što je to oduvek i činio. Oštri pogled zakriven joj je kapcima. Izvijeni nos i tanane usnice opominju na žestoku prirodu. Možda je baš to čini egzotičnom i privlačnom. A koliko je opasna dobro znam. Maestralno me je pročistila od krivice. Sećam se sudnice i dana kad je pozvan izvesni Zoran Albijanić. U prostoriju je sigurnim korakom stupio prosedi gospodin u klasičnom dvorednom odelu, savršeno učvorene kravate. Visoko uzdignuta čela predstavio se kao akademik, doktor psihijatrije i sudski veštak. Rutinski je odgovarao na isto tako rutinska pitanja, a zatim je monotonim glasom dočekao naizgled smušena Rajićkina pitanja. Doktor je nadugačko i naširoko opisivao eksperimenat kojim je dokazao smrtonosno delovanje frekvencije. Nisam uspeo da ispratim visokoparni rečnik i iznesene pojedinosti, tek sam donekle razaznao da se radi o gomili miševa kojima je puštao moju kompoziciju, tada već popularno prekrštenu u „frekvencija“. Advokatica ga nije prekidala i njegova nadmenost je svakom rečju sve više rasla, da bi najzad u zablješćujućem stakatu doneo naizgled neoborivi zaključak da je njegov rad savršeno postojan. Nešto poput kineskog zida. Moja advokatica se spetljala, počela je da pretura po papirima, stavljala je naočare, zatim ih skidala i najzad se, gotovo postiđenim tonom, obrati svedoku:

– Po čemu ste zaključili da miševi postaju izbezumljeni? – pogled joj beše spušten, kao da se snebiva. Naočare se nesigurno držaše navrh nosa, a šake joj behu položene na stolić pred njom

– Uspaničeno su cičali, besciljno su kružili i čak naletali na rešetke svojih kaveza. – tonom učitelja što se obraća umušenom detetu odgovori doktor.

– Šta ste vi radili u vreme eksperimenta? – Rajićkin kažiprst je beznadežno pokušavao da dovede naočare u ravnotežu, dok je drugom rukom prevtala po svojoj neurednoj fascikli.

– Je li to neko trik pitanje? Isto što činim tokom svakog opita. Pažljivo sam pratio svaku promenu i zapisivao zaključke. – glas svedoka odavao je neizmeran prezir.

– Odakle znate da su miševi cičali? – advokaticin pogled se najzad podiže, ali ton joj ostade zbunjen.

– Pa nisam gluv! Zaboga, kako ste vi uopšte diplomirali? – prasnu doktor.

– Cičanje i trčanje u krug ipak su podaleko od samoubistva, nije li tako? – Rajićka se lagano uspravljala i pomalo je podsećala na veliku mačku što budno motri na onu mišju bandu opisanu kao doktorov opit.

– Miševi su mnogo manje senzitivna stvorenja od čoveka. – doktor očito nije primetio njen preobražaj i dosada u njegovom glasu postade napadna.

– Hoćete da kažete da su miševi manje senzitivni od recimo mene ili vas? – sve uspravnija, Rajićka se upiljila u svedokove oči. Nekim čudom, naočare joj legoše čvrsto i sigurno na koren nosa.

– Naravno. – budala, pomislih, uleće u zamku poput idiota. Rajićka je znala svoj posao.

– I zato nisu pokušali da se ubiju? Dakle ja bih se ubila da sam bila na njihovom mestu?

– Verovatno. – najzad je i svedok primetio da nešto nije u redu i iz glasa mu se izgubi podsmeh.

– Dakle smrtonosna frekvencija kod miševa izaziva uznemirenje, Koliko ste puta ponovili eksperimenat? – uloge se promeniše. Advokaticin glas je podsećao na pucanje biča.

– Tri puta. Rezultat je istovetan. Miševi su se svaki put uznemirili. – doktorov glas stade podrhtavati.

– A koliko puta se ubilo senzitivno biće? – zapita Rajićka trijumfalno.

– Kakvo senzitivno biće? Kao laboratorijske životinje koristimo miševe i hrčke. – iskreno govoreći, ni ja nisam mnogo jasnije od svedoka razabirao šta joj je na umu. Doktorove veđe se nabraše u prototip dubokog promišljanja, ali pre no što se oglasio, advokatica zadade finalni udarac.

– Vi se niste ubili, iako ste senzitivniji od miševa. Ako ste jasno čuli čak i mišje skičanje, bili ste i sami potpuno izloženi smrtonosnoj frekvenciji. I ne samo da se niste ubili, već ste pažljivo analizirali ponašanje laboratorijskih životinja i zapisivali njihove reakcije.

Oh, da, lukavo je Anastazija zamke postavljala. Kad sam pri prvom susretu potpisao sve papire koje mi je poturila nisam mogao ni pomisliti da se obezbedila za slučaj da budem oslobođen. Sve odštete uplaćivane su njenoj advokatskoj kancelariji, svi tantijemi od starih ugovora pripadali su njoj, sav novac od moje rasprodate pokretne i nepokretne imovine uplaćivan je na njen žiro račun. Nisam posedovao ništa. Pa opet, to što me je orobila odavno sam joj oprostio, ali to joj nije bilo dovoljno. Ne, njoj novac nije mnogo značio. Pobrinula se da mi zatvori puteve. Nigde nisam mogao dobiti posao. Nigde angažman. Nikom nisam trebao, za svakog bejah tek zločinac na sumnjiv način oslobodjen optužbi. Glad me je uvek vraćala Anastaziji. Ali, kako je samo sredila Dijanu! Kroz glavu mi prolete kako mi je zastao dah kad je moja bivša cura stupila u sudnicu. Dugi i sigurni koraci delovali su poput plesa. Nije bez razloga od striptizete postala zvezda porno filmova. Sa svojih sto i osamdeset santimetara nadvisivala je sve prisutne. Delovalo je kao da se njene krupne, mačkasto zelene oči, spuštaju ka nedostojnoj družini koja se usudila da je uznemiri, prekidajući je u nekoj boginjama namenjenoj zanimaciji. Uz nipodoštavajući osmeh okrenula se ka meni i mojoj braniteljki. Advokatica ustade i rastreseno poče da pretura po raskupusanoj gomili hartije, natrpane u neuglednu fasciklu. Pretrnuh. Nije valjda i ova smetena kao i njena prethodnica, pomislio sam. Ona je pogledala u svedoka i posle preduge pauze,ispunjene šuštanjem papira i njenim šmrktanjem, najzad se oglasi:

– Možete li nam reći zbog čega ste privođeni na informativni razgovor tridesetog maja prošle godine? – Dijana je delovala samouvereno.

– Ah, pa to je bio običan nesporazum… – prezrivo zausti, ali je moja braniteljka prekide.

– Koja vrsta nesporazuma? – najednom više nije delovala dekoncentrisano.

– Zašto je to važno. Običan razgovor, nisam bila uhapšena… – Dijana je i dalje bila prepuna sebe.

– Možda bi bilo dobro da odgovorite na pitanje, nije previše teško. Znate, svedoci se zbog toga pozivaju. – pouči je ispitivač.

– Zbog remećenja javnog mira. – procedi ova na to mrzovoljno.

– Recite nam nešto detaljnije o tome. – Rajićka je i dalje insistirala na odgovoru i moje mišljenje o njenom nastupu je postajalo sve pozitivnije.

– Galamila sam u nedozvoljeno vreme na javnom mestu. – Dijana je počela da se meškolji i bilo je jasno da je pitanje neugodno.

– Gde ste galamili? – advokatica se nije zaustavljala. Kao pitbul koji je nanjušio krv.

– U hodniku stambene zgrade. – preko volje izusti Dijana.

– Koje zgrade? – glas kojim je to izgovoreno bio je ravan, ali možda baš zbog toga i neumoljiv.

– Zar je to važno? Remetila sam kućni red i jedan od stanara je pozvao policiju. – prasnu Dijana.

– Tačno. To se desilo u Jesenjinovoj broj dvadeset i šest na trećem spratu. Lupali ste na vrata stana broj trideset i dva. Šta ste pritom vikali i zašto ste potom pomerali žardinjeru sa cvećem? – Rajićka se uspravila i pretopila se u oličenje trijumfa. Dijana se zgurila, vilica joj je podrhtavala, a pogled joj pade na sopstvene blistavo uglačane salonke. Advokatica je načinila kratku pauzu, čime je nivo napetosti doterala do savršenstva. Najednom, kao da je zamahnula sekirom Rajićka prekide tišinu:

– Pošto ne odgovarate, ja ću pročitati izjavu svedoka, datu u policijskoj stanici, prvog juna prošle godine. Dakle… – advokatica odvoji neke papire iz fascikle na stolu i poče da čita:
– Gospođica je lupala i drala se iz sveg grla. To je probudilo ženu i mene. Vikala je skaredne reči.
Pitanje: Kakve su to reči bile? Svedok odgovara: Otvori kurvo hoću da te jebem. Svedok nastavlja: kad sam pogledao kroz špijunku video sam da je pred komšinicina vrata dovukla žardinjeru i popentrala se na nju, kako bi mogla da gleda kroz prozorče iznad vrata. Sve vreme nije prestajala da se dernja. Onda sam pozvao stanicu. – advokatica podiže fasciklu sa stola i predade je sutkinji.
– Sve se ovo dešavalo pred vratima pokojne Mirele Matijašević. Iz policijskog zapisnika ćete videti da se to ponavljalo tri noći zaredom, kao i izjave svedoka o tome da oštećena tih dana uopšte nije izlazila iz stana.

Prisećanja vrtoglavo preskaču dane i nedelje, pa mi iznenada glavom prolazi treći dan po izlasku iz pritvora. Tek tada sam našao vremena da posetim svoju braniteljicu. Na moja pitanja o plaćanju njenih usluga tek se namrštila, a zatim mi se obratila:

– Za početak bi mogao da mi naspeš čašu brendija iz bifea. – bilo je nečeg zavodljivog u tome glasu. Erotičnog. – Ormarić levo od tebe. – cigaretu je držala nehajno među prstima, noge prekrštene, a suknja joj je otkrivala kolena. Njen me je pogled probadao dok sam se naginjao po piće i čašu.

– Znaš, otkad sam te prvi put videla, poželela sam da te poljubim. Možda bi mogli početi iskazivanje zahvalnosti od toga. – glas joj beše tih i sugestivan. Gotovo zapovednički.

– Pa… Ne… Ne vidim ništa loše u tome. – spetljah se, stojeći pokraj nje. Osetio sam toplotu njenog dlana na stražnjici.

– Zaključaj vrata dušo i svuci se. Imam nameru dugo da te ljubim. Onako kako to zaslužuješ. – ton kojim je to izgovorila nije ostavljao mesta protivljenju.

Protresam glavom pokušavajući da izbacim te misli iz glave. Čudno, igra koju smo igrali jeste bila ponižavajuća i surova, ali evo, čak i sada, kad se krug zatvorio, uzbuđujem se svaki put dok se prisećam njenih dodira. Čujem iza sebe lagano otvaranje vrata, prigušene korake. Ne moram se osvrtati da bih znao. Dijana je stigla. Nervozan sam, misli mi nekontrolisano beže. Lagani Dijanin ulazak podsetio me je na ono veče kad sam ležao glave položene među Anastazijine noge i začuo isti taj šum otvaranja vrata iza sebe. Anastazija me je snažno pritisnula, ne dozvoljavajući mi da se okrenem.Nisam se opirao, ionako je tada već poodavno sve bilo po njenom. Ali ono što mi je tada učinjeno nikad neću zaboraviti. Bio je grub i snažan. Njegov prodor nagao i naneo mi je rascepljujući bol. Uzeo me je kao da sam žena i to je bilo tek prvi put. No, sada je to tek nebitna uspomena. Čovek koji spava pokraj moje precvale gospodarice bio nam je potreban. Iz više razloga. Kao prvo, pobrinuo se za sudske veštake. Uvaženi psihijatar lako je pobio sve klimave tvrdnje svojih oponenata i nije propustio da iznese sumnje u moju psihičku stabilnost. Još jedan ekser zakucan u moj kovčeg. Mračna ličnost, uvažena, poštovana i povezana sa opakim likovima. Finansijer. Previše oprezan. Previše opasan. Vlasnik offshore računa sa milionskim iznosom u čvrstoj valuti. Naš pravi cilj. Čovek kome sam morao prići.

Dok raspakivam svoju bebicu razmišljam koja je od dve žene opasnija. Promišljenija. Da li bi iskusna pravnica bila opreznija da se nije ustremila na mene? Da me nije obeležila kao plen? Da li bi Anastazija prekopala po dokumentaciji i posumnjala da igra prevare i zavođenja ni izbliza nije onako ravnolinijska koliko se njoj činilo? Bi li naslutila da je Dijana samo birala lakši put? Misli mi vrludaju dok vrhovima prstiju opipavam vrat i sa ljubavlju polažem jagodice na žice. Zovem je Elektra. U tatinu čast. Bio je inžinjer, a ERA je bila armijski razvojni program.

– Urađeno je, šta čekamo? – šapuće Dijana i u tom dahtavom šapatu ima toliko strasti da me jeza podilazi. Željna je ovoga još otkad je osujećena sa Mirelom. Identitet na tviteru i fejsu nije nikakav problem ukrasti. Oproštajne poruke o ubistvu i samoubistvu iz ljubomore već su se pojavile, novac offshore kompanija prebačen je „Ljubljenom Milanu“. Bacam još jedan pogled na sirotu babu. Ni sanjala nije da se moja imovina sastoji uglavnom od dugova i neotplaćenih kredita. Smrt će za nju biti oslobođenje. Nikad neće doznati u kolikim je govnima. Stiglo je vreme buđenja. Podižem pogled na Dijanu. Pogled joj je spušten na ibanezovu „les pol“ kopiju u mojim rukama. Elektronika lično doterana po tatinim beleškama.

Oh, Dijana, Dijana, informatički genije poput tebe nikome nije trebao. Jedino sam ja znao koliko vrediš. Još onda kad sam te prvi put video gde plešeš oko šipke u onom zadimljenom podrumu. Dvoje očajnika, dvoje gubitnika, spremnih na sve samo da bi stigli do vrha. Kad se samo prisetim kako smo lagano i mukotrpno napredovali, princezo moja. Producenti i režiseri, svi su želeli tvoje božanstveno telo, jedino je mene zanimala tvoja duša i tvoj um. Često pomišljam na to da si najverovatnije i ti bila ljubomorna na Anastaziju, koliko i ja na tvoja putešestvija po odabranim krevetima. Jedini put do blještavih studija. I što je još važnije, do kancelarija iza njih. Bojim se, princezo moja, da ti ne bi danas na tom lisičjem licu osmeh šakala blistao, da je Anastazija naslutila da je sve što zna namešteno. Gluma ti se pod kožu zavukla.

Dijana poseže za unutrašnjim džepom i odatle vadi ono što je pripremila. Oduvek je imala smisla za detalje i potrudila se da poklon bude prilagođen viktorijanskom ukusu usnulog para. Umesto blistavih žileta, nabavila je starinske brijače na preklop, sa sedefastim drškama. Polaže ih nadohvat ruke ono dvoje. Nisam je mogao odgovoriti od toga da prisustvije finalnom udarcu. Nikad mi nije oprostila Mirelu. U stvari, siguran sam da ju je Dijana češće od mene obljubljivala. Što se mene tiče, Mirela je bila deo posla. Seks sa njom takođe. Bio mi je potreban neko dovoljno pohotljiv da priđe Anastaziji, a da pritom ne bude sumnjiv. Ništa od igre ako ne navučemo glavnog aktera, zar ne? A glavni akter je voleo piletinu. U obe varijante. Mirela je odradila posao. Duže od godinu dana bila je Anastazijina senka. Poznavala ju je bolje no ona samu sebe. I sve vreme je podmetala tragove. Jer Anastazija je morala stići do mene. Morala je biti uverena da će se domoći velike love. Tako sam i saznao za advokaticine perverzne zanimacije i mahinacije kojima od mladih bogatih ljudi čini svoje robove. Pijavica kojoj sam morao da se prepustim.

Za Mirelino ćutanje efikasno sam se pobrinuo… Ali dosta više sa uspomenama. Vreme je da učinim ono zbog čega sam tu.

Osmehujem se Dijani i udaram F-mol, pa povlačim kontrapunkt. Oči mojih dojučerašnjih gospodara se otvaraju. Ponavljam još jednom i osmesi izranjaju na lica. Puštam glas:

„ Ustani…“ – duboko u hipnotičkom tonalitetu, „Pokreni se…“- dvoje ljudi se uspravljaju u sedeći položaj i posežu za brijačima.“Ustani…“ – osećam da se vibracije pravilno preklapaju, „Nemoj da staneš sad…“ dvoje ljubavnika spokojnim pokretima otvaraju svako svoj brijač i podižu poglede jedno na drugo. Ruke sa sečivima se podižu ka susedovom grlu. Pomalo neočekivano, ali uzbudljivo.

– Sretan božić, Milane. – čujem Dijanin promukli glas dok dvoje mojih samozvanih gospodara jedno drugom otvaraju arterije. Dijana skiči od dragosti, jer arterija se ponaša drugačije od vene. Ne kao kad je Mireli krv počela da navire nalik prelivanju vode preko ivica sudopere kad zaboravite da zavrnete slavinu. Ovog puta krv zaista šiklja. Odlažem gitaru i okrećem se razdraganoj Dijani.

– Sretan božić, Dijana. – rekoh joj. Ona spusti na mene pogled boginje lova i znam da će od ovog božića, pa nadalje, sasvim izvesno, sve šikljati.

6 Responses to Stevan Šarčević: FREKVENCIJA

  1. Amika каже:

    Odlična ideja I uspešna razrada u pripovetku sa nekoliko upečatljivih likova, stalno na granici realno-fantastičnog i erotskog. Surova, osvetnička poenta i demonske crte ličnosti. Zabranjeno za mladje od 18 godina?

    Moguće primedbe: prenaglašen horor element na kraju sa potokom „kečapa“. Da li je razjašnjena sigurnost da će samoubilačka frekvencija delovati na zadnje dve žrtve a ne i na glavnu ličnost i Dijanu? Naslov, možda Zov boginje lova?

  2. novak каже:

    Konfuzija, traženje načina da se napravi priča, ne sumnjam da će se to jednog dana desiti, ali zasad nije. Fancy

  3. Stevan Šarčević каже:

    Hvala Novak. Jednom možda i bude.
    Ko bi ga znao… 🙂

  4. Vladislav Gorki каже:

    Ovde ima malko više pričanja radi pričanja. Malko skraćivanja ne bi škodilo, ne sa visine, ne tako „pompezno“, malko običniji govor, to i bilo pitkije i manje zamorno za čitaoca.
    Sve u svemu, nije ti ovo loše.
    Znaš ti i gore.
    Pozdrav od A.D.

  5. Stevan Šarčević каже:

    Ha, ha, ha! Ovo je jedan od boljih komentara!
    Hvala na čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *