Ljiljana Đokić: OTVORISMO ŠIROM VRATA DA UĐE LJUBAV

„Sačekajte! Nemojte zatvarati!“ povikala sam prema muškarcu na ulazu pozorišta. Trčala sam kroz park kao bez duše, u strahu da li ću stići na vreme za početak predstave. Iz daljine sam ugledala figuru kako stoji pored ulaznih vrata. I taman kad sam odahnula uz pomisao da stižem bez zakašnjenja, usledio je novi preokret. Muška figura je posegnula za ručkom i počela da privlači širom otvorena vrata ka unutrašnjosti pozorišne zgrade.
„Sačekajte, molim vas! Evo me stižem.“ Moje su reči zvučale isprekidano zbog zadihanosti, borila sam se da dođem do daha. Čovek je zastao i ja sam bez zaustavljanja proletela pored njega. Naglo sam stala, uhvaćena u raskoraku jer su se dve misli, dve namere, u velikoj brzini sudarile u mojoj glavi i ostavile moje telo u blokadi. Jedna me je vukla napred „Stigla si, Ulazi samo što nije počelo“, a druga me je kočila i vukla unazad upozoravajući „Nisi čoveku pokazala kartu“! Bila sam kao konj kome kočijaš priteže dizgine jer je ubrzao preko očekivanja. Interesantno, bila sam sebi i konj i kočijaš istovremeno!
Mrzela sam posetioce što kasne na na koncerte i pozorišne predstave. Još sam više mrzela pozorišne hostese kada te iste neodgovorne, kvazipoštovaoce umetnosti, uz baterijsku lampu provode kroz mračnu salu do njihovog mesta. „Što ih ne ostave ispred vrata?! Kako će naučiti da se u pozorište dolazi deset minuta ranije, a ne kasnije?!“ mislila sam u tim situacijama, mrzeći ih što remete tišinu svetoga mesta. Da, da –pozorišna sala, kad se ugasi svetlo i počne predstava, postaje sveto mesto. Daske što mi život znače, a nisam glumica.
Zamislite kako sam sebe mrzela što kasnim! Ja hodočasnik, ponizni vernik i idolopoklonik teatra, ulazim i šunjam se po mraku sale, opipavam pôd nesigurnim koracima, u strahu da se ne sapletem i padnem, dok hostesa usmerava baterijsku lampu na redove stolica, bacajući slabašno svetlo na mrka lica posetioca, u potrazi za mojim sedištem. Prisetih se nekog evropskog muzeja i izloženih bronzanih glava različitih izražajnih grimasa, poređanih jedna do druge u dugačkom nizu. Sumorni su se dodirivali sa plačućim, ljutiti sa razdraganim, blago nasmešeni sa odlutalim, namršteni sa začuđenim, besni sa usnulim i pospanim. Svetlo je bilo postavljeno ispod glava, tako da su se senke razlivale preko neobičnih lica. Nekoliko puta sam prošla napred-nazad gledajući svakog ponaosob, preispitujući to uhvaćeno, zabeleženo, materijalizovano unutrašnje osećanje i raspoloženje. Prelazila sam prstima preko obraza, raširenih očiju, zbrčkanog čela, sve u želji da dodirom razumem osećanje.
Stigoh nekako u magnovenju do svog sedišta, i sruših se u njega uz jedno potmulo i glasno Tup. Još jedan potpuno nepotreban zvuk u ovoj tišini. Okrenu se jedna glava prema meni, novi ljutito-tužni-molitveni izraz u nizu: „Hoćeš li se više skrasiti i ućutati!?, obraća mi se nemo. „Hoću, hoću, izvinite“, nemo i ja zborim. Eh Branislave, Branislave, šta mi to radiš? Umesto da smo natenane, lepo prošetali kroz park, ćaskajući o umetnosti i pozorištu, novoj knjizi u nastajanju, i lagano ušetali u hram kulture, ti me ovako ostavi na cedilu, opet je nešto iskrslo, pa si morao otkazati, a ja čekala, čekala, ne znam ni ja šta. Da se predomisliš možda, i doletiš na krilima konja? Ma nema veze, sve dok je meni pozorišta.“ Smirih uzavrele i neposlušne misli, što trčaše mojom glavom, k’o bez duše, jednako kao i moje noge do pre koji čas.
Gledam u scenu, pokušavam da se prisetim naslova predstave „???“. Tako nekako. Znam da je u pitanju tužna porodična priča. Scena prazna i siva, crne daske pod nogama, siva draperija u pozadini, valjda predstavlja tmurno oblačno nebo. I klupa po strani. Obožavam siromašnu scenu, ne volim da me slike nameštaja i scenografskih elemenata napadnu svojim gabaritom, onda mi se i glumci čine kao još jedan komad više u tom pretrpanom skupu raznih predmeta. Ženska prilika skrušeno sedi, glave pognute, ruku sklopljenih u krilu. Obučena u tamni kaput, glave povezane maramom, ne mogu joj proceniti godine, je li mlada ili pak sredovečna? Pogleda upravljenog pút ruku, ipak odsutno bludi u daljinu, vidi se iz desetog reda. Njena tuga, kao talas, plâvi prvi, drugi, treći i redom sve do desetog reda, stiže do mene. Ja potonula pod talasom tuge, ćutim njen bol i čekam da nešto kaže. Kao da će reč odagnati tugu.
S druge strane bine, pojavljuje se mlad muškarac, izranja iz senke, kao da dolazi iz neke druge priče, ipak kad ugleda priliku na klupi ne reaguje iznenađeno. Telo lagano zastaje kao da je upravo našlo ono što je tražilo. Skida šešir u znak naklona:
„Dobro veče gosp. Vera“, obraća joj se glasom punim poverenja. „Prijatno veče, zar ne? A vi, izašli u šetnju, baš tako sami. Mogli ste me pozvati, da vam pravim društvo“, govori on, ali gosp. Vera ne odgovara, tačnije ne pomera se, ni glavu ni ruke, ni pogled.
„Nećete ni da mi odgovorite, nije vam do razgovora, dobro, neću insistirati, posedeću malo sa vama“, sve on tako govori, dok se laganim koracima približava klupi. Seda pored gosp. Vere, ali joj se ne okreće.Čudno, mislim, ne škripe daske pod teškim muškim cipelama.
One sive draperije što u pozadini izigravaju oblačno nebo, živo trepere, a oblaci preko njih brzo preleću kao ubrzani film. Gosp Vera i mladić, svaki u svom filmu, mirno i predano počivaju, znaju li šta se oko njih sprema? Ili ih nije briga? Počinje da me hvata neka nelagoda, imam potrebu da ih upozorim, ali ne znam na šta, šta im to preti. Kao neka životinja što predoseća opasnost, miriše je u vazduhu, ja napinjem sva čula, trudim se da povežem olujne oblake, sa Verinim ćutanjem i mladićevim ispraznim blebetanjem.
„Da li ste dobili pismo od Šile?“, nastavlja mladić, i ne čekajući odgovor što nikad neće stići, dodaje „znate, baš mi nedostaje, Šila, sve pokušavam da odagnam misli od nje, ali… ne polazi mi za rukom. Ali šta ja vama pričam?! Vi je volite od kako ste je na svet doneli, prvi put videli kao veknu hleba umotanu u pelene, ja je volim tek koju godinu, šta je to spram vaše ljubavi“?
„Šta ovaj bulazni?“, iz oka ne ispuštam Veru, da mi ne promakne neki skriveni pokret rukom, glavom, bilo šta. „Ovaj samouvereni mladić samo priča, priča, zavarava moju pažnju, opasnost vreba iz nekog drugog ugla, ne od njega“, opet mislim ja, gledam u Veru, onda u oblake, i ne znam šta mi je činiti.
„Zar je baš morala otići u tu Norvešku? Umela je tako da me plaši, kad se naljuti zbog mojih reči ili postupaka, govorila mi je Vrisnuću kao Munch. Ništa je nisam razumeo, prvi put kad mi je to rekla, nisam znao ni ko je Munch, i zašto hoće da vrišti. Posle kad se odljutila, objasnila mi je i pokazala Munchovu sliku,osećala je u sebi njegov užas, mogla je da ispusti Munchov krik. Tako je govorila, a ja bih se šegačio, trudio se da je zasmejem i oraspoložim, učinim da zaboravi na užas i ljutnju. Postavio bih usta u položaj kao i čovek sa slike, i ćutao, namerno blentavog pogleda, čekajući da se ona prva zasmeje. Ona se tako lepo smejala, razdragano, detinje neposlušno. Ja bih nastavio da pravim grimase, sve više kriveći lice, ukrštajući oči, ne bih li produžio vreme tog slatkog smeha, a i zbog predostrožnosti, da se ne doseti da pre smeha beše ljutnja i vrisak.“
„Pre neki dan sam sreo kolegu sa fakulteta, on je diplomirao pre dve godine, ja se evo još mučim. E taj moj prijatelj, priča kako je napustio Beograd i odselio se u Norvešku, zamislite kakva slučajnost da sretnem baš njega. Preplavilo me je osećanje sreće, približilo mi moju Šilu u trenutku, kao da je baš on, neki daleki i nepoznati čovek, uhvatio moju najdražu devojčicu, i doveo je meni. Htedoh ga izljubiti od radosti! Pričao mi je gde živi, čime se bavi, kako mu se čini Norveška i kakav su narod Norvežani, hvatao sam njegove reči na preskok tek da mogu svoju milu da ugradim u tok njegovih misli, i zamišljam, zamišljam. Mislim, neka ga, neka priča što više, duže ću se ja družiti sa mojom ljubavi. Zamišljao sam Šilu kako hoda ulicama koje je opisivao, ulazi u restoran, šeta parkom, sedi u kafeu ispred gradske opere i posmatra vodu. Bože, preseče me britka oštrica nepoželjne misli – ovaj čovek kao da voli iste stvari kao i Šila, nije moguće da se poznaju, nije valjda,…. nije valjda on sa.., ona sa,… ona sa njim BILA. Gledam ga mrko i ne progovaram, spremam se da ga nagrdim, da ga upozorim, kako on to sa mojom devojčicom? I umesto grdnje, upitah ga da li je čitao Pisma iz Norveške, Isidore Sekulić ili pesme Desanke Maksimović. Sam sam se svome pitanju začudio, ko je još čuo za Isidoru, a kamoli čitao njene knjige? Pogleda me kolega začuđeno, i umesto odgovora na nesuvislo pitanje, koje ga je očigledno izbacilo iz koloseka samodovoljnog monologa, obrati mi se: „Kako si ti Miloše, šta ti radiš, odlučio si da ostaneš u Beogradu?“
Odmah me prođoše crne, ljubomorne misli, oprostih im oboma nepočinjeni greh, jer evo pruža mi se prilika da pričam o mojoj Šili.
„I ja se spremam za Norvešku“, čujem sebe kako govorim, „i zamislite gosp. Vera, nekako i verujem u to. Sutra ću početi da pravim plan za odlazak“, obećavam sebi. Ljubopitljiv pogled pun neskrivene neverice opet me ljuti, budi se inadžija u meni: „Jeste, radio sam na eksperimentalnom projektu koji je finansirala Norveška vlada. Ponudili su mi posao u Oslu, u kompaniji koja se bavi istraživanjima u oblasti novih materijala. Moja devojka Šila je tamo na praksi, uskoro ću joj se pridružiti.“ Lažem ja tako bez stida i zadrške, ide mi priča sama od sebe, to moje želje i snovi kulu od karata grade.
„Šila? Tvoja devojka je Norvežanka?“, prekide mi snivanje njegov nemili glas. „Moja lepotica je vila domaćih, južnih krajeva, sever u mojoj duši vlada. Ime su joj odabrali roditelji, ne znam sa kojom namerom. Verovatno, da ne zvuči južnjački. Imena utiču na suštinu, kao što suština oblikuje naziv, zar ne?“
„Lepo, neka vam je sa srećom, možda se sretnemo nekada“, izgubio je kolega volju za nastavak razgovora, valjda sam postao naporan za komunikaciju, a možda mu se i žurilo. Pozdravih ga, poželeh mu sve najbolje u Norveškoj, i raziđosmo se. Ja sam stajao nekoliko minuta na pločniku, nepokretan, još uvek živo svestan Šilinog prisustva u ovoj nestvarnoj priči. Bojao sam se da nastavim dalje, da prekinem magiju trenutka, i Puf, ponovo ostanem sam, bez moje Šile.“
Ućutao je, salu je ispunila teška, podmukla, nepodnošljiva tišina, i opasnost što preti svojim nevidljivim prisustvom. Širile su se salom, kao neka magla ili gusti dim koji nas razdvaja i skriva od pogleda suseda u sedištu do, u nameri da nas učine slabim i uplašenim.
Pekla me je stolica od bola, muke, neizdrža. Pogleda prikovanog za te ženske ruke potonule u bazen jada i čemera, razmišljala sam kakav će biti kraj predstave. Kulminacija ili kraj, kulminacija i kraj? Sporim pokretima, gosp. Vera se okrenula mladiću. Ugledah lice ugaslog pogleda, i dva potoka što suze liju bez zastajanja, iz nevidljivih izvora duše. Gledah i videh taj prizor više dušom no očima. Spustila je svoju tešku ruku na mladićevu.
„Miloše, sine, šta to govoriš?! Šila nije u Norveškoj, Šila je mrtva, sahranili smo je pre dva meseca i šesnaest dana. Moraš je pustiti, mora i njena duša da se smiri i skrasi ne nekom boljem mestu. Da bi nam se vratila, mora prvo otići.“
Mislila sam da će klupa pući na dvoje, da neće izdržati težinu njihove nesreće. Svetlo se promenilo, do malopre u polusenci, lica gosp. Vere i Miloša jasno su se videla, obasjana žutim krugom kao oreolom.
„Znam gosp. Vera da Šila nije u Norveškoj, ne znam kako se zove to mesto u kome ona obitava dva meseca i šesnaest dana. A voleo bih da znam.“ Govorio joj je sigurnim glasom smireno i usporeno. „Čini mi se kad bih mu znao ime, bilo bi mi lakše. Rekao bih: „Šila je tamo na praksi, i ja se spremam da se pridružim svojoj lepotici. Baš kao što sam rekao kolegi sa fakulteta za Norvešku.“ Zastao je, kao da se nečega prisetio, i potom, odvraćajući pogled od uplakane žene ka nekoj neodređenoj tački u publici, nastavio:
„Šila se ponekad ljutila na mene, zbog raznih, meni nevažnih, stvari, spomenuo sam vam epizodu o vrisku. Ali ja prosto nisam mogao na nju da se naljutim, a pokušavao sam, istine radi. Možda vam se ne sviđa što tako govorim o vašoj ćerki? Oprostićete mi, zar ne? Nikakva rasprava, ili nazovi svađa, za mene nisu predstavljale neki strašan nerešiv problem. Bio sam tako grozno, i nepopravljivo cool, a Šila se na to još više žestila. Sada sam neiscrpno, i nezaustavljivo ljut, svađao bih se, i svađao, i svađao, ne znam ni sam koliko. Smrt je tako konačna i definitivna, nerešiva situacija, gosp. Vera.“
„Svakog dana, od sahrane, sanjam san. Čuvar stoji na ulaznoj kapiji, što širom otvorena, prihvataju radoznale i posvećene, ja trčim za Šilom, i taman kad se približim kapiji da stupim u unutrašnjost tog mesta, čuvar je zatvara, i ja ostajem sa druge strane teških, gvozdenih vrata. Vičem, dozivam, udaram pesnicama, ne popuštaju gvozdena vrata pred mojim nejakim, krvavim rukama. Ne prestajem da se borim, ali osećam tu definitivnu nepopravljivost situacije.“
Gospođa Vera popušta pred ovim rečima, iz nje provaljuje plač, tresu joj se ramena, podlaktica poleglih po butinama pala je u sopstveno krilo. „Šila, dete moje!“ čuju se reči neutešne majke što doziva čedo. Miloš ustaje sa klupe, naginje se nad gosp. Veru, uzima je bezglasno i polako pod ruku, da je ne uznemiri još više, kao da je to moguće u ovom trenutku, pokretom koji se sledi bez pogovora. Kao da je odjednom, preskačući decenije, od mladića ostario u vremešnog gospodina.
Nisam primetila kada su oblaci prestali da jure tmurnim i sivim nebom draperije, tek scenom je vladao konačni mir što od predavanja neizdržljivom bolu potiče. Oslonjena na Miloša, gosp. Vera je koračala laganim koracima. Prelazili su daleki put od klupe, mesta njihove kataklizme, do drugog kraja bine i nekog mesta u Norveškoj u kome će ih Šila, možda jednog dana, posetiti.
Kad su zamakli za prolaz, teška zavesa počela je da se spušta pred publiku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *