Stevan Šarčević: VILINSKA KRV

Putovanje se oteglo, a krajolik kroz koji prolazi deluje nestvarno. Površine unaokolo su zelene, geometrijski su izdeljene i protežu su se u nedogled. Ponegde bagrenjari izranjaju među beskrajnim vinogradima, a u njihovim senkama se skrivaju uredni kućerci. Telefon je već satima mrtav. Signala u ovoj vukojebini nema.
Selo se pojavljuje pred njom. Radmila zaustavlja kola i otvara haubu. Uzima čekić iz prtljažnika, a zatim udara po oslabljenom kućištu motora. Još jednom. I treći put. Ulje navire kroz pukotinu. Uz tresak zatvara haubu, seda za volan i nastavlja.
Ubrzo ulazi u naselje nalik ilustracijama u brošuri o seoskom turizmu. Motor kašlje i crkava. Savršeno natempirano. Izlazi i visoka štikla propada u pesak. Psuje, podiže tamne naočare.
Psi laju. Odnekud dopire mukanje. Obazire se oko sebe. Živahno blebetanje živine stvara idiličnu zvučnu zavesu, ali ne vidi ni jedno jedino ljudsko biće u okolini. Efekat minića, kožnjaka i šminke otpada. Šta li seljačine u ovoj zabiti rade sa parama? Prave terevenke u mesnoj zajednici?
Mora se držati plana. Fotografije je hiljadu puta proučila i pamti svaki detalj. Prepoznaje kuću koju traži. Prilazi i dohvata kvaku na niskoj kapiji. Ogromno kučište, besno lajući, ustremljuje se ka njoj. Okleva. Zastaje. Zabrinuto proučava zabalavljenu čeljust ljutite životinje. Jedno vreme stoji sa rukom na kapiji, a onda se uz škripu otvaraju vrata na kući i izlazi čovek koga traži. Odeven je u odrpano odelo što mlitavo visi na opuštenim ramenima. Domaćin viknu na psa i ovaj se povlači od kapije. Ipak, ostaje vrlo blizu i oprezno motri pridošlicu. Sasvim dovoljno da ne zakorači u dvorište. Sačekuje domaćina na kapiji. Ima okruglo lice koje, zbog gubitka kose na prednjem delu glave, deluje još okruglije. Krupni staromodni brkovi prekrivaju mu usnice. Oči zamaskirane naočarima krupne dioptrije počivaju na njenom telu. Igor je bio u pravu, seljačina je pohotljiva nakaza. Uvežbano navlači izraz ovčice iz crtaća. Uspeva da istisne i par suzica. Pažljivo, da ne pokvari šminku.
– Jao, u nevolji sam gospodine! Kola su mi se pokvarila, a telefon ne radi. Možete li mi pomoći, molim vas! – Pogled domaćina joj počiva na nogama.
– Pomoć’?! Huh, pa ja nisam avtomehan’čar. Tute i’ nema baš nijednog. – Čovek izlazi, iz dvorišta, odlazi do auta i podiže haubu. Odmahuje glavom.
– Ovo mož’te srediti tek kod Jose u Blatištu, ako jošte nije zabatalio dućan.
– Šta ću sad!? Ko će mi pomoći – grudi izbacuje u borbeni položaj. Pogledu dodaje nijansu očaja. Levu nogu lagano povija, podiže ruku na slepoočnicu. Deluje.
– Err… Pa uđite gospoja, možete se tute malo odmorit’ pa ćemo vidit’ šta da radimo.
– Joj hvala vam. Hvala mnogo! – njišući bokovima prilazi domaćinu.
– Ne znate koliko mi ovo znači – Hvata ga obema šakama za ruku u gestu poverenja.
– Zovem se Radmila – glas joj odiše prepuštanjem.
– Ta hajte molim vas. Ljudi smo. – Seljačina se prima. Topi se od miline. Ulaze u kuću. Bedno uređena, gotovo sirotinjska. Pretpostavka da je veliki novac u selu može pasti na pamet samo sirovinama. Igor je budala. Seda na rasklimatanu stolicu i zavodljivo prekršta noge.
– Jel’ biste pop’li čašu vina? – seljobera bulji u nju kao da vidi šećerlemu.
– Oh, bilo bi mi zadovoljstvo gospodine. – dobro kontroliše glas. Zvuči zavodljivo.
– Maargitaa! Daj bokal onog našeg! – dovikuje domaćin nekome. Neko vreme tišina je teška, a zatim ulazi žena sa poslužavnikom. Oštre crte lica. Sva u čvorovima. Koža potamnela od sunca. Mišićava. Ispijena. Pogled joj prelazi preko gošće. Odbojan. Naliva čaše i odlazi. Belo! Prinosi čašu usnama. Kiselo. Vino za alkoholičare. To nije ono po šta je došla.
– Vi’te, iduće nedelje Pajo ide do grada, pa vas mož’ povesti. – progovara domaćin.
– Jao, šta ću dotad. Nisam videla nikakvu gostionu. – unosi u glas maksimum patetike.
– Ta mož’te i o’de kod nas. Niko neće umret’. – baš ono što je i htela. Vreme za akciju.
Zahvaljuje uz osmeh prepun obećanja. Seljačina bali. Margita je vodi do sobe.
– Beži odavde, ništa dobro ovde za tebe nema – šapuće pre no što joj preda čistu posteljinu. Radmila je prezrivo odmerava. Rugobno ljubomorno čeljade. Pojebaće joj se sa mužem pod nosom i ona to zna. Zatvara vrata za sobom ne slušajući dalje.
Mnogo puta je igrala ovu igru. I to za mnogo manji ulog. Večera, novac, usluga… Ne zovu je uzalud Rada Kuja. Ovoga puta ne sme pogrešiti.
Čak i pre nego što je očekivala čuje ključ u bravi. Vrata se lagano otvaraju. Mužjak je stigao. Baš kako to i treba da bude. Šunja se, spušta gaće, podiže jorgan. Radmila je naga, pravi se da spava. On joj razmiče noge, zavlači se, prodire. Ona otvara oči i glumi iznenađenje. Oglašava se tiho, da ne probudi suprugu.
– Šta to radite? – seljačina ne odgovara, dahće poput vepra. Veštim pomerajima mu pomaže. Toplina u utrobi joj daje do znanja da je gotovo, trenutak pre no što se uljez strovalio kraj nje. Zatim noćni posetilac ustaje i izlazi. Vreme je za spavanje.
Jutro je i sprema se za pritezanje omče. Igorova klinka je preturila kuću, ali je najpre odigrala istu ovu igru. Pre no što je zbrisala sa plenom, ipak je rekla Igoru nešto korisno. Domaćin zna biti brbljiv kad je u nevolji. Rada Kuja je pametnija. Ima dodatni adut. Čim je ustala rasula je iz flašice zečju krv po čaršavu, a zatim i po sebi. Pažljivo, samo na prava mesta. Oblači se pazeći da krv bude vidljiva, zatim izlazi do zajedničke prostorije. Ne zaboravlja da ponese uplašeni pogled. Pohotljivac je već tamo. Pije kafu. Podiže pogled i Radmili je jasno da je upao u zamku.
– Sva s’ krvava. Ajd’ u kupatilo, oper’ se – čini što joj kaže, ne komentariše. Zatvara vrata za sobom i osluškuje. Čuje nervozne korake, otvaranje vrata, tihu psovku. Briše krv sa butina i izlazi. Seda za sto. Najzad napaljeni jarac ulazi i pažljivo je posmatra. Ne deluje uplašeno. Neočekivano mirno joj se obraća.
– Jes’l ranije bila s muškim? – gleda ga poluzavodljivo – poluprestravljeno trudeći se da ne pogreši u grimasi i odmahuje glavom. Domaćin razumevajući klima glavom, pa ustaje i ponovo izlazi. Vraća se sa bokalom u ruci. Nasipa joj vino. Crveno! Prinosi čašu usnama i zna šta joj je u ruci. Peščarsko crveno! Legenda! Samo jedno vino se naziva Vilinska krv. Obožavano i basnoslovno skupo. Vino za odabrane. Samo na jednom jedinom mestu nabavljivo. Hiljadu puta analizirano, hiljadu puta kopirano i nikada dostignuto.
– Polako pij. Jako je, al’ će ti dat’ snagu. – pravi se glupa, klima glavom. Zna ona kako se pije Vilinska krv. Dok licka vino glavom joj prolazi Igor i njegova glupost. Pokrasti proizvođača! Seljačine proizvode stotinjak flaša godišnje i kolika god da je pojedinačna cena litre, ukupna zarada na nivou sela je mizerna. Zaradu dele nakupci, distributeri i trgovci. Samo jedno je ovde vredno truda.
Ulazi žena. Posmatra je svojim vodnjikavim očima. Zna šta se noćas dogodilo. Vidi joj u pogledu. Bes, tuga, ljubomora. Mnogo puta je videla takav pogled kod nesrećnica kojima je otimala muškarce. Skreće pogled, naizgled nevino. Domaćica izlazi, mužjak se kezi. Rutinska igra.
Dan prolazi lagodno. Domaćini su po ceo dan ili u vinogradu ili u podrumu. Podrumska vrata su iznenađenje. Cela kuća je dno ukusa, ali ovo je visokootporni čelik sa najmodernijim bezbednosnim šarkama. Brava je prekomplikovana čak i za njeno nemalo iskustvo. Dok prolazi dvorištem presreće je žena. Kako se ono zvaše? Ah da, Margita. Tiho joj se obraća.
– Devojko, ne znaš šta radiš. Odlazi odavde… – nešto je čudno u njenom pogledu.
– Ne misliš valjda da ću ti odvući muža? Tu nakazu? Ostavljam ga tebi rugobo!
– Mog muža da odvedeš? Ne razumeš… – ne dovršava rečenicu, muškarac pristiže sa druge strane. Margita se povlači, ali u pogledu bačenom ka njoj Rada raspoznaje strast. Zadovoljstvo je preplavljuje. Još jedan mogući put do bogatstva.
Kad mužjak te noći ulazi u sobu noge su joj skupljene. Začuđeni pogled.
– Ne ovde, dušo. Uradimo to u podrumu – šapuće. On se trza. Očito je na mukama.
– Ne u podrumu. Ne još. – nešto u njegovom tonu sprečava je da insistira. Otvara se i prihvata da se plan promenio. Žena je možda pitomija. Igra postaje komplikovana.
Idućeg dana odlazi do voćnjaka. Muž se zaključao u podrumu i sad je prilika da se zaigra na rezervnu kartu. Žena je ne primećuje, i Rada je procenjuje. Mišićava i vitka, savijena nad čokotom. Težak rad i muž idiot iscrpli su je pre vremena. Pa ipak, posao je posao. Udesila se, zavodljiva je i doterana. Dovikuje umilnim glasom.
– Jeste li za šolju čaja? – žena se okreće, sleže ramenima, zatim klima glavom. Rada se okreće i zavodljivo njiše kukovima dok odlazi. Doteruje se ogledajući se u prozorsko okno. Zatim smerno iznosi čaj. Žena je posmatra dok spušta poslužavnik. Obuća joj je zaprljana i to rađa ideju. Igra dominacije, stari oprobani trik. Vadi maramicu, spušta se u klečeći stav i briše gumene čizme. Margita ispija čaj. Radmila je uporna u poslu i neko vreme vredno lašti, a zatim progovara, ne dižući pogled.
– Kakvo je ono vino koje sam juče pila? – Noga se trgla. Pitanje ju je pogodilo.
– Naše domaće. Zaboravi na njega! Odlazi odavde što pre možeš. – zvuči ljutito.
– Ali to vino je bilo izvanredno! Postoji li neki tajni postupak u pripremi?
– Ti… Ti nisi slučajno ovde, zar ne? Poslali su te da saznaš tajnu Vilinske krvi!
– Vilinska krv? Šta je Vilinska krv? – Radmila pokušava da zabašuri ono što zna.
– Slušaj curo, veruj mi da ne želiš da znaš. Poslednji put te molim da nas ostaviš na miru i odeš. – Bes u glasu postaje opipljiv. Vreme je za sve ili ništa.
– Ali ja mogu biti vrlo dobra devojka. Samo me interesuje vaše vino. Možda bih mogla kod kuće da ga napravim. – ljubi joj nežno mišićave noge. Osim blagog drhtaja nema reakcije. Žena ćuti, a poljupci postaju sve nežniji i sve se više pomeraju uz butinu. Kradom podiže pogled i vidi da ona lagano ispija čaj polusklopljenih očiju. Deluje zamišljeno. Nastavlja igru, ali pre no što stigne do međunožja Margita spušta šoljicu i nežno je hvata za podbradak. Podiže joj glavu i gledaju se u oči. Taj pogled! Neočekivano se u njemu uhvatilo nešto Radmili nepoznato.
– Ne sada, devojko. Ne ovde. Noćas ću te povesti u podrum i tamo ćeš spoznati tajnu. Tamo ću te uzeti. – izgovara, a zatim ustaje i izlazi. Najzad! Noćas!
Dan prolazi u iščekivanju. Dosadno joj je i kroz glavu joj prolaze nedavni događaji. Naglo se našla u nemilosti i obrela se na ulici. Probrana zadovoljstva i lagodan život nestali su isto onako naglo kao što su i došli. Povratak u blato nije bio prijatan. Bes sa Olimpa funkcionisao je trenutno. Sva vrata behu zatvorena, svi prijatelji nestali. Ostalo je da se vrati uličnoj prostituciji. Jedini način preživljavanja. Uvaljivala se u kaljugu sve dublje, a onda se pojavio Igor. Igor sirovina. Njena zaboravljena ljubav iz vremena dok je ljubav donekle poznavala. U jednoj jedinoj strastvenoj noći mnogo joj je toga ispričao. Priču o seljačinama koje prave Vilinsku krv. Priču koje se prisetila kasnije. Onda kad se među polusvetom proneo glas o nagradi za informaciju. Igor je tih dana naleteo na nož. Samo jedna osoba je znala odakle treba krenuti. Bila je tačno gde treba, a noć odluke se spuštala.
Pre no što je legla okupala se i našminkala. Prekrila je čaršavom nago telo i posle ko zna koliko vremena osetila uzbuđenje. Srce je tuklo i telo joj je drhtalo u iščekivanju.
Vrata se otvoriše posle čitave večnosti, Par domaćina ušlo je zajedno i najednom je shvatila da ljubomore među njima nikada nije bilo. Ko zna otkada su ovo planirali i sa koliko devojaka uradili. Pa ipak, neće dozvoliti da je iznenađenje omete u naumu. Sklapa oči. Čuje ih kako prilaze. Pokret je nagoni da oprezno proviri kroz trepavice. Žena je ta koja uklanja sa njenog tela prekrivač. Sa osmehom se okreće muškarcu, a onda se naginje ka njoj. Blago prelazi rukom preko kože i spušta glavu. Progovara.
– Probudi se devojko, vreme je.- Radmila otvara oči i glumi zbunjenost. Naizgled čedno pokriva telo rukama i širom otvara oči.
– Ne stidi se curo, lepa si. Želela si da vidiš podrum. Vreme je.
Hvata je pod ruku i podiže iz kreveta. Radmila poseže za haljinom, ali iznenadno jak stisak na zglavku je u tome sprečava. Smešeći se, Margita progovara.
– To ti neće biti potrebno – Hvata je pod ruku, grubo podiže i bezobzirno vuče ka vratima. Muškarac je tamo i takođe je hvata pod ruku, pa prolaze hodnikom. Izlaze na dvorište. Hladnjikavo je i koža joj se ježi, a stopala joj bocka trava. Najednom postaje svesna da joj ne dopuštaju usporavanje i dah nelagode je prožima. Grubost nije predvidela kao deo igre. U mnogo perverzija je učestvovala, ali ovo je bilo drugačije. Nije osećala putenost. Jednostavno su je vodili. Bez reči. Bez osmeha. Sopstvena golotinja joj je postajala sve nelagodnija među to dvoje do grla zakopčanih ljudi.
– Kuda idemo? – progovara drhtavim glasom.
– Tamo gde si želela. U podrum gde ćeš saznati tajnu Vilinske krvi. – iznenada shvata da u ženinom govoru više nema nepravilnosti karakterističnih za seljačine. Osmeh joj je hladan, ruke su joj grube. Radu izjeda nejasna slutnja da premalo zna o neobičnom paru i da joj sve vreme izmiče nešto jako važno. Čudne misli. Korača sa njima dok joj nelagodnost muti misli. Jedva se savladava. Tek kad pred njima iz tame izroniše čelična vrata uspeva da se sabere. Podiže glavu i steže zube. Šta je to sa njome? Kao da je šiparica. Koliko li je dosad čudnih igara videla, u koliko njih učestvovala? Možda je u pitanju strah da ne omane u nakani. Nagrada za poniženje nikad nije bila ovolika. Skuplja sav svoj prkos, podiže glavu i koraci joj postaju sigurniji.
Stižu. Ključ se okreće. Dva desno, jedan levo, tri desno, dva levo… Lopov u njoj memoriše sekvence sve dok ne odjekne škljocaj koji označava povlačenje šipova. Ulaze i oseća hladnoću betona pod stopalima. Burad skriva zidove upravo onako kako to i treba da bude u vinskom podrumu. Gajbice su razbacane unaokolo, a centrom prostorije dominira ogromna kaca iz koje samo što se ne preliva šira. Nad njom je neka vrsta dizalice. Vazduh je prepun teške vlage i miriše na grožđe i alkohol.
Najednom žena je pušta. Muškarac je grubo dohvata za obe ruke. Oseća dodir čelika na zglavcima, a zatim čuje oštar zvuk bravica. Lisice! Koju morbidnu igru igraju ove seljačine? Samo da sazna ono zbog čega je došla i reći će im šta zaista misli o njima. Guraju je, poležu na ledeni betonski pod. Ne voli sado mazo igre, ali istrpeće. Ovog puta. Škripanje čekrka joj privlači pažnju i podiže pogled. Žena ka njoj privlači konopac što visi preko dizalice. Kada joj muškarac grubo dohvati noge, strah počinje da je obuzima.
– Šta to dođavola radite?! – ne obraćaju pažnju na njenu dreku. Obmotavaju joj konopac oko gležnjeva. Vezuju je.
– Ne brini devojko uskoro ćeš saznati tajnu vilinske krvi. – žena pritiska taster na zidu.
– Ne, ne! Pustite me perverznjaci pogani! Jebem li vas odvratne. – čuje zvuk motora.
– Ovo u kaci je kevedinka, ali to nije ništa naročito. Postupak je standardan i poznaju ga dobro i oni što su te poslali. Ima samo jedna sitnica za koju ne znaju. Sastojak zbog koga smo vino nazvali Vilinska krv. – mehanizam je povlači i grubi pod joj povređuje leđa. Panika nadvladava. Pokušava da se otrgne. Uzalud.
– Oslobodi me smesta! Kučko! – vrišti dok udara o ivice ogromne kace. Mehanizam je podiže i uskoro visi naglavačke iznad penušave šire. Žena pritiska taster i podizanje se zaustavlja. Muškarac iz ugla dohvata dotle pogledu nedostupnu kosu i brus, pa lagano oštri sečivo alatke. Žena joj se smeši i gotovo sažaljivo objašnjava.
– Ah, nikako slatkice. Još malo i znaćeš o našem vinu mnogo više i od nas samih.
Muškarac joj predaje kosu i ona prilazi Radmili.
– Vidiš, ove godine tvoja krv će biti sastojak koji razlikuje Vilinsku krv od svakog poznatog vina. Onaj sastojak koji tvoji nalogodavci ne poznaju.

One Response to Stevan Šarčević: VILINSKA KRV

  1. T2 каже:

    Преваранткиња звана Рада Куја, вођена поривом за брзом и лаком зарадом, куца на врата руралног паорског брачног пара, произвођача вина названог Вилинска крв, у жељи да сазна и препрода информацију о тајном састојку који то легендарно вино чини много бољом винском сортом од свих других.
    Рада Куја користи све своје расположиве женске атрибуте, и без обзира на то што се у почетку чини да је брачни друг најслабија карика, а затим да је брачна другарица још слабија карика, паорски брачни пар је посвећен искључиво очувању тајне квалитета свог вина.
    Међутим, на њено упорно инсистирање, брачни другови најзад пристану да јој открију тајну коју сакривену иза високоотпорних челичних врата чувају у свом подруму, само што тајна вина званог Вилинска крв има неупоредиво вишу цену од оне коју је Рада Куја била спремна да им за њено откриће понуди.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *