Miroljub Todorović: SNOVI

KLJUČEVI

Nalazim se na buvljaku prepunom sveta. Prodaje se, uglavnom, polovna roba, stare odbačene stvari, skinute s’ tavana, izvađene iz podruma.
Buvljak je u centru grada koji ne prepoznajem. Uzdignut je na nekakvoj ravnoj betonskoj ploči koja dominira okolinom ispunjenom velikim brojem novih, lepih, tek sagrađenih porodičnih kuća.
Dan je mutan, oblačan. Nebo gotovo sastavljeno sa zemljom. Sipi retka ledena kišica. U tankom mantilu, slabo sam odeven. Ubrzanim hodom, da se zagrejem, probijam se kroz masu ljudi. Iako mi je hladno srećan sam. U desnom džepu mantila čvrsto stišćem privezak s ključevima od kuće koju sam upravo dobio.
U gužvi, odgurnut na klizavom terenu, padam. Dočekujem se na ruke i ublažim pad. Dok se pridižem pomaže mi čovek s’ klovnovskom maskom na licu. Vrti glavom, smeje se. Sumnjiv mi je. Brzo stavljam ruku u džep mantila, tražim ključeve. Ključeva nema.
Usplahiren, budim se.

SESTRA

Sanjam kuću u Mačvanskoj 10 u Nišu. Sa majkom i sestrom sam, ali nismo u stanu već u nekoj prostoriji izdignutoj iznad krova kuće. Prostorija je načinjena od staklastog, providnog materijala. Pred nama, kao na dlanu, vidi se obližnji park i pozorište sa trgom, iza nas su Nišava i Tvrđava.
Ja stojim, majka sedi na stolici skrštenih ruku, sestra je za klavirom. Ćutimo. Ne vidim sestrino lice samo njene ruke koje hitro preleću po dirkama. Zvuci klavira se ne čuju. Prilazim joj. Ona podiže glavu. U očima joj neka radost, neka svetlost. Presrećan sam što je vidim posle toliko godina, što je opet sa nama, što svira, što se raduje iako znam da je ovo samo san, da je moja sestra odavno mrtva.

AUTOBUS

Na putovanju sam u nekoj stranoj zemlji. Van sam autobusa. Stojim kraj ogromnog kofera, prepunog knjiga i vizuelnih radova, koji treba smestiti. Nestrpljivo čekam. Šofer izlazi iz kola, stavlja kofer u gepek a onda se trkom vraća u kabinu i autobus pod punim gasom kreće. Uzalud panično vičem, mašem rukama i trčim, autobus brzo nestaje sa vidika.

BELI

Zgrada na nekom planinskom vencu, visoko među oblacima. To je, u stvari, granica a zgrada je carinarnica.
Nalazim se u sobi sa policama prepunim knjiga. Kroz širom otvorena vrata sobe posmatram gomilu ljudi koji stoje pred velikom rampom čekajući da budu pušteni na drugu stranu. U toj gomili prepoznam svog druga iz gimnazije „Stevan Sremac” u Nišu. Bio je mršav, plav, skoro albino. Zvali smo ga Beli. Prilazim mu. Prepoznaje me i izlazi iz gomile. Ulazimo u sobu. Sa polica skidam jednu od svojih knjiga. Želim da mu je poklonim s’ posvetom. Držim otvorenu knjigu u levoj ruci. U desnoj mi je olovka. Pognute glave pokušavam da se setim imena i prezimena svog druga ali mi to nikako, i pored ogromnog napora, ne polazi za rukom.
Budim se.

PEĆ

Sami smo u stanu. Nešto se čudno dešava. U kuhinji električna peć postaje bučna: podrhtava, trese se, posuđe na njoj se pomera, zvecka, a ona pod navalom struje počinje sablasno da svetluca. Peć je stara. Nekoliko puta smo je popravljali. Novca da se kupi nova nije bilo.
U velikom smo strahu da ne dođe do eksplozije i požara. Niko ne sme da priđe peći.
Odjednom, kao da je iz zemlje iznikla, pojavljuje se neka krupna žena rasčupane kose i unezverenog pogleda. Bez reči prilazi peći, koja je već u usijanom stanju, hvata obema rukama električni kabl za glavu i jednim trzajem izvlači ga iz utičnice.

MAČAK

Književno veče u moju čast. Dobio sam nagradu za poeziju. Svečano proglašenje dobitnika. Čitaju se pesme iz zbirke Svinja je odličan plivač. Voditelj večeri najavljuje dodelu nagrade nekako tajanstveno, nemušto. Prema njegovim rečima nagrada je neobična, pravo iznenađenje. U tom trenutku iza njegovih leđa pojavljuju se dve devojke, donose i ceremonijalno mi predaju u ruke velikog, i od straha svog nakostrešenog mačka.

Ovaj san vezuje se za Ćićevac s` početka pedesetih godina. Stanovali smo u zapuštenoj seoskoj kući prepunoj miševa. Majka je odnekud donela velikog, žutog mačka. Svi smo ga zavoleli. Bio je sjajan lovac i oslobađao nas mišije napasti. Posebnu naklonost mačak je ispoljavao prema meni. Kada sam dolazio iz škole on bi, predosetivši moj dolazak istrčao na ulicu, više desetine metara ispred kuće, i umiljavajući se dočekivao me.
Ja, moram da priznam, ponekad nisam baš bio nežan prema našem ljubimcu. Hvatao bi ga za uši, prislanjao na kućna vrata, i dok se on bespomoćno batrgao i mjaukao, recitovao bih mu pesme.

MUCANjE

U velikom sam polukružnom amfiteatru ispunjenom učenicima. Živan me pozvao da u njegovoj školi održim predavanje. Duboka je noć. Amfiteatar nije pokriven. Nije ni osvetljen. Čuje se žagor dece u tami. Iznad nas bleda mesečeva svetlost.
Sedim sa Živanom za rasklimatanom katedrom. Nastojim da izbegnem predavanje. Kažem da sam kao dete bio mucavac, a biti mucavac u seoskoj sredini, pa još „učiteljkino dete” , bilo je porazno. Stekao sam užasne komplekse, strah od svakog javnog nastupa i govora, strah od podsmeha, strah od gomile, strah od ljudi.
Mucanje sam, kako tako, savladao sa šesnaest godina u drugom razredu gimnazije, ali strah od govora i javnih nastupa je ostao.
Živan me blago ubeđuje i hrabri. „Ništa se neće dogoditi – kaže on – samo se opustite, naša deca su divna.”
Ustajem, žagor dece se stišava. Glasnije nego što inače činim izgovaram prve reči. Teške su kao olovo. Jezik se odjednom sapliće, grkljan steže, lice se grči u bolnu grimasu. Pluća se uzaludno napinju, nove reči zastaju u grlu i dave.
Budim se s’ iskidanim jecajima i glasnim krikom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *