Biljana Vićentijević: ZATVOREN PROSTOR

– Kriv! – odjeknu kroz sudnicu.
Postade mi teško u glavi, misli se odvojiše, prazan prostor u meni. Padam, potpuno sam, u provaliju bez dna. Zaplakao bih, samo sve je stalo od te dve reči. Zatvor, to me ispuni tugom. Sa trideset sedam godina, zreo, pametan, lep, srećom neoženjen,
dospevam u zatvoren prostor. Sateran kao životinja.
– Žarko Pavlović, otac Dušan, tačka 9. u Beogradskom javnom sudu, dana 10.11. 2013. osuđuje se na pritvor u trajanju od 14 meseci. Presuda stupa na snagu kada žalbeno vece da saglasnost. Optuženi ima pravo na žalbu u roku od petnaest dana. Sud se raspušta – završi glavni sudija.
Govor koji ću pamtiti ceo život.
Pognuh glavu, u zemlju bih rado propao. Ne, nisam razmišljao, ni imao koga da me odvrati od namere koja se stvorila, ni sam ne znam kako.Bio sam pijan, besan, jak.Ponela me nepravda. Radim već deset godina u toj državnoj firmi, dadoše mi otkaz, bez objašnjenja. Tek tako, na ulicu. Gladuj, poturi leđa, prosi. Skupio sam se kao crv, ni sa kim ne govorim kako mi je. Krive me, u meni sve kipti , preti, kida. E, ta nemoć me navela na grešku. Popio sam, dosta. U tom besmislu želja za osvetom se pojaća. Siđem do garaže, iz audija izvučem benzina na cug u kantu.
Krenem pravo u kancelariju. Noć, al’ nisam znao koliko je sati. Nigde nikog. Narod spava, ujutro ce na posao. A ja, ja žurim da zapalim svoju kancelariju iz revolta. Imao sam ključ jos uvek kod sebe, uđoh lako. Benzim pospem po svemu što je vredno pa nek se pitaju zašto. Uživao sam u plamenu nekoliko minuta, okrenuo se kao da se ništa ne dešava i žurno se vratio kući. Nisam video portira, ali on mene da. Kako sam video svoj krevet ,zaspao sam, bez snova.
Osećam, neko me pomera, pokušava da digne.Ne mogu da otvorim oći, ma budi me neko.Keva, ćale to ne radi. Boli me glava.
-Ustaj, Žarko Pavlović, milicija!- čuh.
Otvorih oči, proleteše mi misli kroz glavu, uplašen od nejasne noći.
– Ja sam, šta treba? – pitam sav bunovan, zbunjen.
– Pijan je, vidi koliko flaša po podu?neko govori, ne vidim ga.
Digoše me iz kreveta, grubo stavljaju lisice na ruke, polugolog. Velikom brzinom.
-Uhapšen si!- reče jedan policajac.
-Zašto, šta sam uradio? – pitam.
-To će se u stanici razjasniti, zasad mi imamo obavezu da te sprovedemo do tamo.Imaš pravo da ne govoriš, na sve što te pitamo, dok ne dobiješ advokata po službenoj dužnosti – reče policajac službeno gledajući me u oči.
-Šta si uradio, sine? – majka me kroz suze pita.
-Ništa, kevo. Dolazim na ručak, ne brini, nesporazum – tešim je.
Nije mi svejedno, komšije posmatraju maricu ispred zgrade. Ne želim da gledam nikoga, možda sve to se i ne dešava. Uštinuo bih se, al lisice na leđima zategoše ruke. Stvarnije ne moze biti.
U stanici, nema šale. Ispred mene, za stolom sede dva inspektora. Ćute, ćutim i ja.
– Žarko Pavlović? – pitaju me.
– Da, ja – odgovorih.
– Učinili ste krivično delo prema državnoj imovini sa značajnom materijalnom štetom. Noćas u 03:00 časa zapalili ste kancelariju- Igman projekt-Imate nešto u svoju odbranu da kažete?
– Ne govorim bez prisustva advokata-rekoh.
– U redu, naše je da kažemo i pokažemo dokaze.
Iznesoše upaljač, otiske mojih ruku i ključ koji sam zaboravio u bravi.
Sve je protiv mene, nisam imao kud. Priznao sam, rekoše da zbog toga ću dobiti manju kaznu. Osetih se krivim, kome sam to napakostio. Nikom, samo sebi.
Al’ da sam imao nekog pored sebe, možda se nista ne bi desilo. Uputio bi’ me, razgovarao i utešio. Zato, odsad uvek imam prijatelja kome ću reći sve što mi je na duši. Kajem se, kaznu ću izdržati, razmisliti o sebi ali neću više biti sam.

4 Responses to Biljana Vićentijević: ZATVOREN PROSTOR

  1. Danijel каже:

    Odlična priča! Svaka čast autorki Biljani Vićentijević na ovoj priči.
    Od svih priča koje sam ovde pročitao, a od nedavno čitam priče na ovoj stranici, priča Biljane Vićentijević mi je jedna od najomiljenih.

  2. Milos каже:

    Razočarenje dovuče nemoć. Nemoć donese tugu. Tuga rodi bes. Bes se olupa o glavu. Postaneš dupli gubitnik.

  3. Admir Džibrić каже:

    Autor u svojoj priči ostavlja utisak jednog doživljava koji dočarava svojim specifičnim dijelovima i na taj način čitaoca vodi u neizvjesnost pri čemu svaki naredni dio postaje uzbudljivi. Svaka čast Biljana!

  4. Dejan Jovanović каже:

    a, PA TO JE bILJA. oNA O SVEMU PIŠE KAO O VEĆ VIĐENOM. kAO DA IMA ISKUSTVA I TAMO GDE GA NEMA. kO BUDE ČITAO NJEN ROMAN „VIZIONARKA“, VIDEĆE DA JE O ŠKOTSKOJ U 17 VEKU PISALA KAO DA JE ŽIVELA U ŠKOTSKO. U 17 VEKU. BILJA IMA DEŽA VU MOZAK

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.