Zdenka Feđver: Tri kratke priče

ODRASTANJE

Kada je brat pošao u drugi osnovne mama je odlučila da je vreme da počne sam da čisti svoje cipele, a brat je odlučio da neće, ako i Seka sama ne počne da čisti svoje cipele. I tako sam ja već u petoj godini postala čistač.
U četvrtoj godini išla sam sa bratom u podrum, da ga branim od polumraka, dok ne uzme ono po čega ga je mama poslala, iako je bilo dovoljno – samo upaliti svetlo.
U četvrtoj godini, stalnim zapitkivanjem, naučila sam da čitam latinicu, jer živeli smo u Osijeku; u petoj ćirilicu, jer doselili smo u Sombor; u petoj sam, sigurna u sebe, sama naučila da vozim bicikl, odmah veliki; u petoj sam, bili smo u gostima u Vukovaru, sigurna u tatinu ruku i talase Vuke, proplivala; u petoj, sama sam išla u dućan po nešto lako, a zaboravljeno da se kupi; u šestoj, mama je odlučila da postanem član Pionirske biblioteke, a bibliotekarke su odlučile i naterale me da naglas čitam i latinicu i ćirilicu – jer demonstrativno sam odbila da uzmem slikovnicu.
U sedmoj, borba sa učiteljicom da me ne tera da sričem slova i da od slogova stvaram reči, trajala je mnogo duže nego borba sa bibliotekarkama.
U sedmoj, počela sam da treniram gimnastiku, mama je odlučila da je krajnje vreme da prestanem da se svojevoljno kotrljam po svim mogućim travama, pentram po drveću i preskačem sve moguće prepreke.
Kada sam dovoljno prerasla visinu šporeta, mama je zaključila da mogu polako da učim i da kuvam.
Vrlo brzo počela sam i da joj pomažem u šivanju, naučila da iskrojeni materijal ufircam za probu, isprobani da produžavam, skraćujem, porubljujem raznim bodovima, na način koji to materijal zahteva, naučila sam da šavove izradjujem da se ne čijaju, da pravim rupice, prišivam dugmad, drukere, prevrćem kragne, ali kako se kroji – nisam. Mama je krojila direktno na materijalu, krojačkim santimetrom, kredom i makazama.
Vrlo brzo počela sam, ručno, sama da perem i peglam – samo svoj veš.
Spremanje moje sobe bilo je odavno – samo moje.
I, u petnaestoj godini, kada su treneri videli da izrastam u normalno visoku devojku, sa svim oblinama, gimnastiku sam i pored dobrih rezultata, s tugom morala napustiti.
I, sve znam da kuvam, dobro kuvam, ali kuvanje nikada nisam zavolela. Peglanje jesam.
I, sve znam da sašijem, i ručno i singericom, ali da krojim – nisam poželela.
I, plivam ko riba, čitam, nesvesna da li je napisano latinicom ili ćirilicom, vozim bicikl, ne bojim se mraka, ne bojim se spremanja kuće…
A cipele – uvek blistaju.

KORZO

Korzo se u Somboru nalazio na polovini Glavne ulice, na širokoj stazi s leve strane, dugačkoj šesto koraka.
Na korzo se stizalo najkasnije u sedam sati uveče, kada su svi dućani već bili zatvoreni. Desnom stranom Glavne žurno su prolazili prolaznici, sredinom Glavne auta i biciklisti, a na korzou se – šetalo.
I disalo punim plućima ispod blagorodnih krošnji bodjoša i platana.
Na korzo sam prvi put koraknula u toku letnjeg raspusta, posle završenog osmog razreda. Iako su telo i mozak još uvek u raskoraku, iako treperiš od nekog čudnog, neprepoznatljivog iščekivanja – baš taj raspust, baš to vreme, bilo je za skoro sve Somborce stečeno pravo. Jedno od prvih što ti po svim pravilima odrastanja pripada. Kao i obaveza da si kod kuće najkasnije u devet.
Šetnja bi uvek počinjala desnom stranom te leve staze.
Ana, Olgica, Vera i ja, drugarice iz istog kraja, lagano smo se pridruživale koloni šetača koja je bila ispred nas, razdragano čavrljale – i najmanje jedna drugu gledale. Pogled je bio usmeren na levu stranu, kojom je , u susret nama, nogu pred nogu koračala druga kolona, svojom desnom stranom. I njihov pogled je bio usmeren na levu stranu, na nas.
I svi, kada stignemo do tog šestotog koraka, napravimo polukrug, pa koraknemo drugom stranom staze nazad. I opet smo na desnoj strani staze i opet gledamo levo.
Izmedju svih u koloni je pristojan razmak i vrlo brzo dve kolone postaju živa elipsa obima hiljadu i dvesto koraka.
Oči koje tražiš nekako uvek sretneš na sredini elipse, u mimohodu ih upijaš, pa opet i opet, do osam sati, kada ujednačeno pulsiranje korza polako prestaje, elipsa se sve više proredjuje, a šetači odlaze dogovorenim putevima. U bioskop, u poslastičarnicu, u park, u kafanu, na igranku…, a nas četiri, oko pola devet – kući.
Sa očima u našim očima.
I nadom da ćemo ih sutra ponovo sresti.

IGRANKA

Moja prva igranka bila je po završetku osmog razreda, u prostorijama somborske osnovne škole „21.oktobar“. Popodne, uz sendviče, sokove, gramafon i budne oči nastavnika, a sva lica su zračila. Proslavljali smo što više nismo osnovci. Proslava je bila – proslava. Nije se zvala ni „velika“ ni „mala matura“, ni „banket“. I uopšte se ne sećam muzike, da li sam i sa kim plesala, a sigurno jesam, ne sećam se ni svečane haljine. Jedino pamtim da sam prvi put u životu obula cipele sa štiklama i na sveopšte čudjenje odraslih – hodala u njima kao da mi oduvek pripadaju.
Bez budnih očiju odraslih, jedne subote, zavrtela sam se prvi put u velikoj sali Trećeg rejona, uz muziku i glasove somborskih „Tajfuna“, posle završenog prvog razreda srednje škole – i stečenog prava da kući dodjem u jedanaest sati.
Noću.
Sa moje prve, prave igranke.
Bilo je to vreme kada su momci postepeno imali sve dužu kosu, devojke sve kraće suknje, vreme kada su se pojavili „Bitlsi“, kada se nije „djuskalo“, već „šizilo“, a uz laganu zabavnu muziku, ako želiš, plesao „stiskavac“; vreme kada nije bilo kafića, diskaća – i straha kako ćemo Ana, Olgica, Vera i ja, same doći i same otići sa igranke. Peške, jer svuda se išlo peške.
Tog leta, jedna subota, pretvorila se u svaku subotu.
I dobro pamtim kako sam „šizila“ i sa kim sam plesala.
Uz prigušena svetla, bez stiskanja.




5 Responses to Zdenka Feđver: Tri kratke priče

  1. David Kecman Dako каже:

    Iskrene priče nastale pogledom u prostor koji se čini kao da je iza a ne ispred trena sadašnjeg. Kad bi takva snaga usticanju veština neopohodnih za opstanak i za uspravan hod kroz život potrajala i takva žeđ za životom bila zanavek postojana…Nezaborav prožet tihom setom. Sasvimdovoljno za izbavljenje od neverice. Bravo Zdenka!

  2. Seka каже:

    Hvala Davide.
    Žestoko si u pravu kada kažeš: „Kad bi takva snaga usticanju veština neopohodnih za opstanak i za uspravan hod kroz život potrajala i takva žeđ za životom bila zanavek postojana…“

  3. Alisa каже:

    Predivne priče, uživala sam čitajući! Naročito, što su mi vaše priče vratile slike pred očima somborskog Glavnjaka sa bođošima kakav je i ostao u mom sećanju… i sliku svirki u Trećem rejonu, koji je bio omiljeno okupljalište mladih rokera u vreme mog „somborskog odrastanja“. Pošto i sama pišem, znam kakav je osećaj kada ono napisano izazove pozitivne emocije u nekom drugom, i kad drugi u vašim pričama pronađu mnogo toga iz svog života. Pozdrav i svako dobro!

  4. Seka каже:

    Hvala na lepim rečima, ma – hvala na pohvali. Izgleda da smo zajedno odrastale. Sombor je, ako sam dobro shvatila, u Vašem sećanju. Moje sećanje i ja – i dalje smo u Somboru. Ako želite, „ukradite“ moju mejl adresu (postoji na mom sajtu) i javite se, da „utvrdimo gradivo“. Želim vam sve najbolje.

  5. Alisa каже:

    „ukradoh“ vašu adresu, i čekam vaš odgovor! prijatno!
    p.s. zavukoh se onako, baš prijatno oduševljena, i medju vaše priče na sajtu. njima ste me opet vratili u ta moja somborska sećanja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *