Vodom opkoljen sa svih strana, kao do onog časa kad uz nesnosan bol u zaslepljujuću svetlost bejah izbačen.
I tek što što ispisah prvih nekoliko reči, telom jeza:
– Ovo je priča o meni – šapnu neko, ko zna odakle, spolja ili iznutra, al’ dobro znanim mi glasom koji me podseti na davno izgubljenu bliskost, kad bismo jedno.
– Priča čiji kraj – uzvratih šapatom i bez bojazni, jedva čujno – nikada neću moći bilo kome, a tek neznanom, da odgonetnem. Jer, reč je o bolu.
– A bol?
– Bol je granica vida. Onog pri pogledu kao unutrašnjem, kad ne znaš kud bi pre, potom i šta bi više. I onog, potom, vida pri pogledu iznutra kroz procep tamom u svetlost, a još u tren možda zenitni, kad ne znaš dokle, ni čemu sve to, sve dok ne stigneš do mesta u kome, i bez svoje volje, prekriven ožiljcima, stavljaš tačku, kad moran od dugog puta, smožden od svih vratoloma, od plovidbe nevermorem, skidaš preteški i pretesni oklop, sazdan od sumnji, od nesna, od neverice… Mesta ni u bunilu ikad viđenog, na kome imaš dve mogućnosti:
Laganim hodom do nasred šume. Tu u veliku gomilu sabrati sve ogranke dugim vekom orkanima okresane, gromovima rascepljene i zapaliti golem oganj, uzmogneš li i donebni. I kraj njega počinuti.
Dugim plamom zveri u beskraj, što dalje od sebe tako lomnog, izmoždenog, do nevida odagnati i u miru, kraj toplog ognja, steći dovoljno vremena i u njemu blagih misli, sve u želji da ojačaš. Bez kajanja zbog onog ispred kraj golemog ognja trena! I bez strepnje pred onim što samotnom nužno sledi!
Ili: vodom opkoljen sa svih strana sačekati svoj vrtložnik u bujici nadolazećih i neznano kad i kako, s koje strane, njime, u vertikali, bez zaludnog otimanja, procepom između bola i krika, s rukama ka nebu, u trenu možda zenitnom, krajem priče o sebi, u misli odavno s poslednjim dahom/poslednjom zrakom izmiren, spiralom – do svog dna! Osmehnut!
27. maj 2014.
U Somboru
Lepo, miriše na vajštansku prašinu.