Nedelja veče. Taman da sednem za komp da zabeležim jednu važnu misao koju sam upravo bio formulisao kako treba i sa kojom sam baš bio zadovoljan, a koja mi se danima već bila motala pa glavi tamo-amo ne dajući mi živa mira, kad ono zvrc! oglasi se ono malo mobilno čudovište bez kog nam, izgleda, više nema života.
Mika, stari drugar iz kraja (težak skriboman inače, najmanje triput grđi od mene), vratio se posle deset godina koliko je sretno proveo u Rusiji seleći se kao nomad sa građevine na građevinu. Pozvao me je čim je primetio da su svetla u mom stanu upaljena, kako reče, jedva čekajući da se vratim sa letovanja koje se oteglo kao gladna godina. I evo nas sad ispovedamo jedan drugom svoju muku zajedničku ispredajući jedan drugom Markove konake.
– … I još nešto, prijatelju. Svi ti vajni urednici su najobičniji šupci i štetotčine – kažem mu ja. – Čast izuzecima. Šta god napišem pošaljem im da pročitaju i kažu koju reč o tome, sve nadajući se da će makar nešto od toga biti objavljeno, a oni najčešće ne odgovore, ili pak lakonski otpišu sa „Hvala“ i „Imaćemo vas u vidu“, ili, u najboljem slučaju, „Razumećete, teška su vremena, nema se para za bacanje.“ Možda su i u pravu – ko će znati? Možda to što ja piskaram zbilja ne vredi pišljiva boba, mada ne bih baš rekao, može tu štogog da se nađe, samo treba biti uporan i čitati između redova, a oni šupci od urednika su, kažem ti ja, sve jedan lenjov do lenjova, hoće sve da im bude sažvakano…
– Vredi to što pišeš, prijatelju, vredi jošte kako! Šupci su to, ti pusti urednici, pusti ti njih!
– Ostaje nam jedino internet. Samo tu možemo da se oglasimo, prijatelju. I da ležemo jedni druge kako je super sve to što radimo, i tako to. Ali internet mu nekako više dođe kao oglasna tabla, ne može se porediti sa knjigom, ili sa nekim bolje kotiranim književnim časopisom. Uostalom, tamo visi samo zaludan svet, nema tu prave ozbiljnosti, razumeš?
– Da, da, razumem…
(Razumem đavola, al’ hajde, da čujem šta će još pametno da kaže, kad je baš navalio – mogu glavu da dam da je moj drug Mika tako mislio u sebi.)
– Dugo si ti bio odsutan pa ne znaš baš najbolje kako ovde stvari stoje. Ovih godina upoznao sam podosta njih koji istu muku muče kao i nas dva, ista nas je rđa i nevolja povezala. I svaki se snalazi na svoj način, sa lošom srećom, najčešće, kao nezvanom pratiljom. Nećeš mi verovati, neki su do te mere unapredili tehniku ulizivanja i dodvoravanja toj poštovanoj gospodi šupcima, da su je, neka mi bude oprošteno na izrazu, doveli do imbecilnosti. – Ma nemoj mi reći?! – Istina živa. I znaš ta rade? Premda, mora se priznati, većinom nisu bez talenta, pišu isključivo rukovodeći se istančanim ukusom i senzibilitetom šupca na kog bi se navrzli, uporno terajući šegu sa samim sobom, i to na svoju štetu, i štetu literature, razume se. Pa sad ti vidi kuda to vodi. I taman im se posreći da se nekom od tih zezvzeka podvuku pod kožu, kad ono ode mast u propast, ovaj u međuvremenu avanzovao, kao u inat uskočio dasa u konjukturniju fotelju, a njegovo mesto zauzela nova smradina kojoj se sad trebe približiti i obrlatiti je ako je ikako moguće. Propast, prijatelju! Zato se ni jedno novo ime nije pojavilo na našoj književnoj sceni ima sigurno čitava decenija, ako ne i više.
– Zar je baš dotle došlo?
– Kako izgleda biće još i gore. Nego vidi sad ovo – kakve smo ti mi prozaisti kurate sreće. Ovih dana se baš podesilo da su u većini izdavačkih kuća, gde bi, složićeš se, bilo posve prirodno, ili pak blisko zdravom razumu, na uredničkim mestima domaće proze očekivati neke od naših istaknutih pripovedaća ili romansijera, od onih recimo što vekovima već pečalbare po belom svetu, kad ono jok, blistave uredničke fotelje okupirala braća pesnici. Zamisli na uredničkom mestu u nekoj jakoj izdavačkoj kući kao što su nekad bile Prosveta ili Nolit, a kakvih danas nema, recimo Albaharija, Pištala, Velikića, ili možda Boru Ćosića, pa da ti bude i čast i zadovoljstvo da im se obratiš, a ono sve stihoklepac do stihoklpca bog te video! Tako da slobodno možemo očekivati da se u žaru borbe protivu svoje kukakvne anonimnosti a za slavu i prestiž u književnoj areni, povrh svega već viđeneog, neki nesretnik još doseti i da rimuje prozu, sakloni me bože…
– E, brajko moj, ja sam to skapirao prvi dan kad sam ovde došao. I odmah sa dao naposao…
– Štaaa… Ne mogu da verujem! Shvatio si od prve u kom grmu leži zec pa si najpre to pokušao!?
– Ma da! Prepevao sam jedan kraći roman i zbirku pripovedaka i poslao ne nekolike adrese. Nekima se to izgleda dopalo, štaviše ohrabrili su me baš onako svojski da tako nastavim, i da im prvom prilikom dostavim nešto malkice lepše sročeno….
– E pa, nek vam je sa srećom! I tebi i njima! Njima naročito… Ali ne zovi me na promociju! Ni slučajno…
– Klik! – Šta ovo bi, nije se valjda ljutnuo? E pa, briga me, i neka je… A nije – crkla baterija, crkla dabogda! ko je napravi ovako kilavu…
Pogledah onda kroz prozor, i ugledah delić veličanstvenog neba koje ulazi u suton: Kakva divota, stvarno treba biti skot pa presedeti kući ovako divno veče, kažem onda sebi. Ali, ne lezi vraže, onu bruku od razgovora sa mojim drugom Mikom nikako da izbijem sebi iz glave.
Da mi je neko ovo pričao, ne bih mu verovao! Stvarno. Kako nije uklavirio da ga oni klipani vuku za nos, a ovamo pravi se pametan, piše romane, jel’!? I, što je najcrnje, nije trepnuo a priznade mi kakva je gluperda… Mada, istini za volju, nisam ni ja mnogo bolji od njega: nismo ga u gimnaziji udžabe zvali Mika Glupson, kako sam mogao tako nešto da zaboravim?
Onda mahinalno kliknuh na E-mail klijent da vidim ima li kakve pošte, da se neki šupak nije, možebiti, udostojio da mi odgovori, i da me eventualno ulepša dan. Ma jok, ništa, kao i obično – ćorak!
Hm… ipak, šta mu ga znaš. Vratih se onda opet razmišljanju, tamo gde sam bio stao. Možda on i nije baš toliko glup kako se meni čini! A možda nije ni jedini utopljenik koji se za tu slamku uhvatio, ko zna koliko ih je još takvih. Šta je sve s početka, kad se pojavilo na velikoj sceni, izgledalo sasvim trivijalno, da ne kažem baš stupidno, a onda, iako se tome neko pametan nije mogao nadati, našlo svoje mesto u svetu; postalo manir, pa čak i obeležilo epohu. Brojni su primeri za to, naročito u sferi umetnosti. Eto, konceptualistima su se najpre svi smejali, oni koji im se nisu smejali dočekali su ih na nož, a posle su ti isti gurkali jedni druge ko će pre da stane u red za autogram gde god se pojavi neko od onih otkačenih konceptualista, onih što koliko do juče nisu imali veze s mozgom, jel’; pa bodi-art, pa performansi i kojekakve još multimedijalne i druge inscenacije koje su nekad bile primerene cirkusu a sad su uzdignute na pijedastal… Možda da i ja probam da prepevam nešto, pade mi onda na pamet, nisam ni ja najgori od svih. Onaj neveliki istorijski roman o čudesnom Kortesovom osvajanju Meksika čami u fioci već čitav milenijum, bez ikakve nade da će ga iko u skorijoj budućnosti pogledati, čini se da je kao stvoren za tako nešto; to bi zbilja mogla da bude dobra poema ako se dobro potrudim, možda i epopeja, uz malo sreće. Da pokušam pa kud puklo da puklo, neće mi pasti kruna s glave, ionko me niko ne zarezuje za suvu šljivu. Kad je stihoklepcima, za koje već bezmalo pola veka niko ne haje, zapala sekira u med, znači da je zadnje vreme došlo. I da onda može biti što biti ne može…
Eto, bio sam gotov da tako nešto i uradim, da prepevam onaj moj neveliki istorijski roman o čudesnom Kortesovom osvajanju Meksika što čami u fioci već čitav milenijum – ali nešto se dogodilo, pa to, na moju sreću, neće biti slučaj! Neće, jerbo je Svevišnji, za divno čudo, uslišio moju molbu, i bilo bi onda zbilja ludo ne dići ruke od tako šašavog nauma da prepevam… Verujem, štaviše sam ubeđen u to, da ćete mi dati za pravo pošto čujete šta je po sredi.
Bez sve šale verujte mi na reč: možda bi ta poema ili, uz malo sreće, epopeja o čudesnom Kortesovom osvajanju Meksika u dogledno vreme i ugledala svetlost dana, da me draga, vrativši se iz šetnje sa frendicom, nije zatekla kako kunjam za stolom, i dozvala u stvarnost rečima:
– Jesi li čuo novost, mili? Albahari se ove jeseni vraća u Srbiju!