Stevan Šarčević: LEGENDA O KRALJICI

Preko sedam mora i sedam gora, u kraljevstvu dalekom beše gradić Burum Durum u kojem je princeza Bilja kopnila, jer ju je teška bolest morila. Otac kralj Kotroman, po dobroti svima znan, bradu je čupao i u pomoć zvao, al’ vidari i lekari Bilji stanje nisu znali, pa odgovora nisu dali na pitanje tužnog kralja: „Šta s princezom to ne valja?!”. A princeza jedva sriče, sve šapuće čudne priče, kako prsten neki sanja na kraju putovanja.
Jednog dana iznenada, silan se junak pojavio i kralju najavio. Primi njega Kotroman, al’ on beše neskroman:
„Princezinoj boljci lek poznajem, al’ za cenu ja ga dajem”, reče lako, ču ga svako.
„Reci cenu, ne balavi, platiću ti, samo Bilja da ozdravi”, kralj će k’o iz topa.
„Njena ruka i kraljevstva pola, pa ću je rešit’ njenog bola!”, odgovori junak iz istih stopa.
„Neka bude, junačino, prvo je zdravlje Biljanino”, uzdahnu Kotroman, najednom umoran.
„Po lek sad ja idem, ženiću je kad se vratim.” Kratko na to došljak reče, pa nestade isto veče.

***

U šumi tamnoj veštica se Smilja skriva, bedna, tužna, jedva živa. Od ljubavnika ostavljena, u šumu se odmetnula, s pticama tugovala, s džinovima drugovala. Samo prsten ljubavnika osta joj k’o uspomena davnih dana kad ne beše sasvim sama. Potpuno se zapustila, naizgled poružnela, prljava i raščupana, svih samotnih tužnih dana samu je sebe prezirala. Od tuge i dosade puste, spravljala je napitke guste i stanovnicima šume pomagala, te tako nesrećnu ljubav preboljevala.
Olujne noći jedne, dok su ruke vredne ranjenu pticu previjale, začu se na vratima kucanje. Srce joj snažno bije, jer glas posetioca poznat joj je. U kolibu, visok, važan, zakorači junak snažan! Ljubav stara, živa rana, k’o trulež iz ormara, k’o sasušena grana! Mirko se vratio, najzad me se setio, pomisli Smilja i smeje se od milja. Odeven je lepo, stasit, visok, mač o boku visi sjajan, a glas mu dubok, jasan:
„Dobro veče Smiljo, ne smetam ti valjda, setih se starih dana, pa svratih, da kobila po pljusku ne nazebe!”
Smilja mu se osmehuje, pa prsten dodiruje:
„Njime me je zakleo, meni se vratio!” Potom se postidi, s visoka je Mirko gleda, ni smeška joj ne da.
Smilja drhti, vlaži, reči prave traži i gleda ga k’o boga, al’ on nastavlja ne videć’ ništa od toga:
„Smiljo, dušo, pomoć mi treba i bićemo bogati do neba!”, priča o kraljevstvu i princezi, al’ ne vidi očaj u njenoj zenici, pa govori pez predaha i ovako završava: „To mi kaži, lek potraži!” Pogleda ga Smilja kratko i nasmeši se najzad slatko.
„Lek je lako napraviti, al’ jedan sastojak valja nabaviti. Za junaka poput tebe, to je k’o istrest’ ćebe, no ti tajnu moram reći, da opasnost možeš preći…”

***

U dalekoj planini, na mesnatoj slanini, dane je provodio orijaš prozvan Močuga. Zulume je činio, vešticama se divio i život sasvim lepo živio. U bradi njegovoj tri se orla gnezdila, u kosi mu četir’ svinje zaspale, a iz uveta bor izrast’o, al’ on ogledala nije imao, pa o tome nije znao. I eto, jadan, u travu je seo, čajnik pristavio, taman se opustio, kad iz šume korake je čuo. Otud ide junak bajan, džina toga krvnik kleti, oklop mu sjajan, pa sve mačem preti:
„Oprosti se od sveta džine, došlo vreme da se gine! Veštica mi rekla caku, tajna je u daždevnjaku!”
Džin se mršti, trza, pa nervozno zbrza:
„Nije valjda otrov taj namazan na igli toj?”
„Nego šta je, nije valjda jaje? Pomoli se brzo bogu, da te mačem zaklat’ mogu!”
„Tako dakle, brate mili, megdan bi podelili?”, džin upita, pa ustade, a ruka mu na močugu pade.
„Megdan bogme ništa manje, megdandžija mi je zvanje!”, odgovori mu vitez silni. Džin se krenu, pa zamahnu. Po glavi ga sastavi, sa životom rastavi. Uzdahnu potom teško, jer zna ko je ovo smešt’o.
„Izlaz’ Smiljo, dosta šale, ti mi šalješ ove bale!”
Eto Smilje iza grma, sva se drma, sve se smeši, mrtvom Mirku gaće dreši:
„Slagah te, bestidniče! Baš si jadan, sjaja, slave tako gladan. Sastojak što fali, tako važan, a tako mali, nije srce ludog džina, već nevernog ljubavnika.”
Rekavši to mrtvom stvoru, vadi ona britvu oštru, ljubavniku grudi reže, pa izvadi srce sveže.

***

U gradiću Burum Durum princeza Bilja kopni, teška je bolest mori. Otac kralj Kotroman, nevoljan, brine mnogo, na nevolju gleda strogo. Junaka je po lek slao, al’ je nestao. Nada se iz srca već izgubila, kad se veštica pojavila tvrdeći da lek ima. Kralj je pozva sebi, mada to ranije učinio ne bi. Veštica uđe noseći dva krčaga, pa ovako progovara:
„Za tu bolest leka ima, tu je u krčazima, ali neka bude ona cena što je jednom obećana.”
„Luda žena, kakva cena? Šta to pričaš zla veštice”, kralju se smrači lice.
„Kraljevstva si pola dao i princezu obećao”, mirnog lica će veštica. S tim rečima pruža prsten, od rubina sjajan, crven. Kralj uzdrhtao, pruža ruku nasumično, pa urliknu zajapuren, Biljinim snom uznemiren:
„Za te tvoje grozne reči glavu će ti zorom seći! U tamnicu je vodite i na muke bacite!”
Čim Smilju odvedoše, krčaga se učenjaci dohvatiše. Lekari i vidari napitak su izlili, pa pažljivo proučili.
„Lek je ovo sasvim dobar”, mudro su zaključili. „Princezi ga treba dati, on će bolest izlečiti”. Tako i uradiše, princezu napojiše.
Još od vrata tri dželata Smilju skoliše, haljinu joj strgoše u lance je baciše. Nokte su joj počupali, celu noć je šibali, rane joj palili. Veštica je ćutala, nije se ni oglasila. Nit’ su reči od nje čuli, nit’ vapaja niti psovke, tek pred zoru, pred smaknuće, Smilja njima tiho reče:
„Princezi ste otrov dali, jer sastojak jedan fali, e to, bogme, niste znali”, tako se izlanu, pa na patos panu.
Tek što sunce osvanu, vrata se otvoriše i vešticu izvedoše. Ne na gubilište, ne pod sekiru, već u kraljevu dvoranu.
„Rekoše mi da lek znaš, hoću smesta da ga daš! Možda ću te poštedeti, čak i nečim nagraditi”, kaže kralj, al’ veštica ne popušta.
“Za nagradu rekoh šta ću, ako nećeš, seci glavu”, to veštica prošaptala. Vidi kralj nije šala. Steže zube, trza krunu, pa najzad grunu:
„Neka bude to što želiš, ako Bilju ti izlečiš!”
„Biljana i kraljevstva pola da budu moja imovina?”, diže Smilja pogled mutan.
„Da Biljana i kraljevstva pola budu imovina tvoja”, odgovara kralj Kotroman.
„Vidi šta si učinio, kak’ se nisi postidio! Opet ćeš me prevariti, ne mogu ti verovati. Prodaješ mi rog za sveću. Ja ti leka dati neću, dok ugovor ne overe sve okolne države”, veštica se osmehuje i svoje rane pokazuje. Kralj Kotroman nervozan i mrk u licu, pogledava u vešticu, pa se vrti, mršti lice, žao mu je naslednice. Najednom prelomi te glasnicima naredi:
„Svi u sedla, poletite, sve moćnike dovedite, veštici da udovolje, da nestanu nevolje!”
Skupili se emisari, stranih vlada predstavnici, carevina poklisari, razni drugi dužnosnici, pa uzeše svitak mali, kralj i svita potpisali. Tako kažu sitna slova, princeza i zemlja ova, biće Smilje kraljevine, čim izleči muke Biljanine.
Dovedoše Smilju dvoru, ranjenu i vrlo sporu. Skoliše je lekari, mudraci i vidari, pa je bučno pitaju za sastojke što nedostaju. Hitri konji već čekaju na naredbu šta se traži, pa da traže melem što bol blaži. A Smilja ne oteže već povređenu ruku steže, svoje krvi dve tri kapi u napitak gusti pusti, pa zausti:
„To još fali, deo mali. Kraj srca drčnog ljubavnika treba krv ostavljene, da izleči duši rane.“
Princeza napitak popi i na noge se osovi. Time dogovor na snagu stupi i kralj morade da odstupi. Iste noći kralja nesta i sa njime još dvorjana dvesta.

***

U godinama posle toga, u zemljama što slave boga pronela se priča od koje se srce steže, o kraljici Smilji i robinji Bilji i o prstenu što ih veže. Šaptalo se kriomice da robinja greh ispašta i još svašta, a dal’ je Bilja tek sluškinja bila, ili ju je Smilja u postelju svila i robinju ljubila, to nijedna priča nije otkrila. Istina je ipak znana da ženici s raznih strana, sve prinčevi i vitezovi, odlaziše mrzovoljni. Smilja ih je sve odbila, baš nijednog nije htela. Kada bi ih upitali gde su s prošnjom omanuli, odgovora nisu znali. Duboko bi uzdahnuli, a onda se prisetili; robinjin je prstić mali sjajan prsten okovao, možda je bio čaroban i zao, ko bi ga znao.
Tako kažu spisi stari, a šta beše – ko još mari.

2 Responses to Stevan Šarčević: LEGENDA O KRALJICI

  1. Amika каже:

    „Time dogovor na snagu stupi i kralj morade da odstupi. Iste noći kralja nesta i sa njime još dvorjana dvesta.“

    Ово има једну ману, свима врло знану, и да буде пуна јасност – преписана је стварност.

  2. Stevan Šarčević каже:

    Ali, stvarnost je tako inspirativna!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *