Miroljub Todorović: ŠATRO PRIČE

STARE KNjIGE

Imam tezgu na Bajloniju. Trakeljam stare knjige. Gotivim romane, priče, pesme. Mali je milion političkih sranja. Onih iz bivše Juge.
Pitaš gde sve to nabartam? Pa puni su podrumi i tavani knjiga. Poneko ih frljokne i u kontiš. Od kako je raja obedačila ko da ima pik na knjige. Gleda što pre da ih odjebe. Ko da su nam knjige krive što smo u buli.
Mene na pijaci retko ko i zrakne. Doleprša poneki profander i đakolo. Prevrću, listaju, retko kad pazare. Prozuje dani a da ništa ne udomim.

NISAM IZDRŽAO NjEN ŠMEK

Upoznao sam je kod rođaka. Bila je to šmek koka ko iz crtaća. Još uvek gotivna. Negovan nameštaj, fasada, griva. Udarala je fensi glanc. Perje u fazonu: jelenjak, minika, mondiš šujke.
Imala je velike farove. U njima neka kvaka, nešto tvrdo, drveno. Kužirala me otrovno ko da me skrozira. Nisam izdržao njen šmek. Bio sam zblanut, ubačen u štranglice. Disao sam na škrge, ko da sam na akuširanju u muriji pred istražnjakom.

NA BOMBAKA

Sedeo sam u „Kolarcu“ kad ufura neki tip sa mojom bivšom ribom. Držali su se za ruke i nešto vedro džakali.
Digoh kotvu da pozdravim Ninu. Dugo se nismo ođanisali.
Bila je iznenađena. Tip me razrooko šacovao. Zentovalo se da mu nije pravo što me vidi. Bio je zgodan ko nesrećan slučaj. Veliki slinovod, falšovana faca, oči ko šest banki.
– Ko ti je ovaj Drakula? – Pitam Ninu.
Ona zatrepta svojim šlager žmigavcima. Tip startova, na
bombaka, i žvajznu me peglom u bradu.

SMORKA

Dišem na škrge u Begišu. Uživam ko pevac u cegeru.
Ovde sam rođen. Svršio neke obrazovke. Vezivao pupak. Skidao trolu, više puta. Nekad je išlo dobro. Nekad buđavo.
Kidao sam i preko grane. Ni tamo nije bilo bez frke. Druga raja, drugi fazoni. Posle nekog vremena počelo bi nešto da me žljovari i guši. Čeznuo bi za Begišem.
Vratim se i sve furne Jovo nanovo. Stari ortaci kojih mi je preko glave. Stari kvarni gvintovi. Picuše koje sam odavno potrošio.
Davež i smorka opet mi se uvuku u kosti.

POLICIJSKI KANARINAC

Mungos me hitno vabnuo mobiškom. Bio je ljut ko ris. Prokuvalo u njemu. Glas mu prozuko od besa.
To što mi je ispljunuo zateklo me ali ne sasvim. Još ranije sam zentovao da nešto kod nas smrdi. Nešto nije bilo u redu.
Šuškalo se da je Goran Čavka mutan dupljak, šibiguz od frajera. Zbrljeknuli smo što smo ga primili u klapu. Ipak ovako nešto, što mi je Mungos ispljunuo, nisam očekivao. Zamalo da se zakopamo.
Čavka je bio cinker, policijski kanarinac. Sve je snimao i otkucavao muriji. Ako to ne sasečemo čeka nas fijoka.

PIŠKUR

Pozvao me pajtos na žurku. Slavio se tandrbal. Bilo nas je dvadesetak mačora i riba.
Odvojio sam jednu omanju crnku. Prava bumbica, vrtirepka. Masni guzovi, veliki sifoni.
Nije htela mnogo da odvaja žvaku. Odlepršasmo u banjaž i zatarabismo vrata. Zadigla je minić i skinula gaćeronce. Kresali smo se stojećki.
Bio sam pod velikim naponom. Pao sam u defekt i brzo svršio. Riba je šiznula.
– Baš si piškur! – rekla je nadrndano i nogirala me.

KLUB KNjIŽEVNIKA

Kisnem sa Vojom Dilindžerom u Klubu književnika. Pijuckamo viskozu i šacujemo inventar.
Ovo ti je fazon-bircuz. Dolazi samo odabrana klijentela: politički drkoši, glumačka boranija, tropa pisci, novi lovatori, te-ve šalabajzeri, provincijski bumbari, “slavne“ face iz “Kurira“, “Velikog brata“ i “Farme“. Tu možeš da ždrakneš ceo šminka Begiš. Ćalaprdaju, razmazuju pljuvke, bistre politiku, foliraju se, pokazuju svoje bezvezne frnjokalice i mondiš perje.
Voja ti je ovde starosedelac. Većinu raje đaniše a sa nekima je i na “jebi si mater“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *