Ljiljana Pantelić–Novaković: IME SUDBINE (Nomen est omen u drami UJKA VANJA)

Ime je znak (znamenje, predznak, kob, slutnja) koji nagoveštava sudbinu i karakter ličnosti. Tvrdnju nomen est omen primenio je Anton Pavlovič Čehov u drami Ujka Vanja. Kada se sklope korice knjige, otkriva se , možda sasvim slučajno, da su imena, odnosno prezimena ličnosti sinonimi njihovih sudbina i karaktera.
Simplificirani siže bi mogao da glasi: bogat psihološki život ličnosti sa sela iskazan dubokom unutarnjom borbom (Vojnicki), nadom za uspon ka zvezdama (Astrov) i mudrim mirenjem sa sudbinom (Sonja) – sukobljava se sa odlikama cenjenim u gradu: bogatstvom i ugledom (Serebrjakov), mladošću i lepotom (Jelena).
Ivan Petrovič Vojnicki (vojna, rus. – rat) – alias ujka Vanja je uzdržana i mirna osoba je čiji život ne odražava svu kompleksnost i suptilnost njegove intime. Unutar njega vodi se neprekidna borba zbog neprihvatanja života običnog spahije na selu. Oslobođen, unutarnji sukob eskalira najpre u ljubav (prema Jeleni) a potom, u želju za ubistvom (profesora Serebrjakova). Jelenina indolentnost zadaje mu prvi udarac, dok drugi udarac doživljava odlukom Serebrjakova da proda imanje. Maskirana želja za dvobojem i iznenadni otpor prema bilo kakvoj promeni, usmereni ka jednoj ličnosti, Serebrjakovu, od uzdržane osobe, ujka Vanje, stvaraju čoveka spremnog da se oružjem razračuna. Rat je sinonim za ubijanje. Tako je prezime Vojnicki našlo potvrdu ne samo u unutarnjoj borbi, već i u stvarnoj želji za ubistvom. Čistom igrom slučaja, ubilačka namera se ne ostvaruje, što ujka Vanji pridodaje nove elemente za još složeniju psihološku borbu nesvojstvenu njegovom karakteru – želju za ubistvom i kajanje – zbog pokušaja ubistva. Svakako da će se u tom klupku finijeg tkanja, naći mesta za zamršene niti skoro platonske ljubavi prema Jeleni, tihe rezigniranosti zbog neuzvraćene ljubavi kao i kajanje zbog iluzije da je takva ljubav bila uopšte ostvarljiva.
Prezime profesora Serebrjakova je direktna asocijacija na plemeniti metal srebro (rus. serebro). On je oličenje bogatog , obrazovanog čoveka čiji egoizam se odražava u – srebroljublju. I mada mu sve prihode sa imanja uredno šalje u grad, Vojnicki dobija ponižavajuće nisku platu. No, profesoru to nije dovoljno i odlučuje se da proda imanje, koje nije u potpunosti njegovo ( prva žena koja mu je umrla, sestra je Vojnickog). Nipodaštavanje njihovog truda, između ostalog i rada na prevodima profesorovih naučnih radova i nehat za njihov odnos prema njemu koji ide do obožavanja ( majka Vojnickog, Marija), daju sliku čoveka opsednutog samim sobom i novcem.
Doktor Astrov (astra, lat.- zvezda) potseća na zvezdu koja je iznenada pala na seosko tlo. Iz njega “isijava” neubičajena posebnost . Istovremeno on ima precizne i visoke kriterijume koji streme ka visinama savršenog. On je inteligentan, elegantan, šarmantan. Prijatne je spoljašnosti a po prirodi stvari, po zvanju, krasi ga plemenitost koja se ne ograničava samo na ljude već je proširena i na prirodu (posebno na očuvanje šuma). Monotonoj seoskoj sredini, on donosi zvezdane trenutke: Sonji – zaljubljenost, Vanji – prijateljstvo, Jeleni – zanos, ostalima – razumevanje, lečenje. Poput zvezdane prašine, raspršiće se, skoro istovremeno : Sonjina ljubav, kada sazna da je Astrov ne voli; Jelenina opijenost , kada postaje svesna da bi njen izbor Astrova bio put u nezvesnost; Vanjino prijateljstvo kada mu se učini da je Astrov kriv {to ga Jelena ne voli…
Jelena, mlada i lepa profesorova žena, kao da je preuzeta iz grčke mitologije. Fatalna ćerka Zevsa i Lede , koju otima sin Prijamov, Paris , postaje uzrok Trojanskog rata . I Jelena Andrejevna nehotice izaziva smutnju i pometnju kada stiže na selo. Ona je uzrok buđenja uspavanih osećanja dvojice muškaraca: Vojnickog i Astrova, što će dovesti do poremećaja njihovih međusobnih odnosa.
Sonja, Sofija (grč. sophia – mudrost) je najtragičnija ličnost u drami. Da li mudrost nosi sa sobom nesreću? Ili lepota i mudrost retko idu zajedno? Jer, Sonja pre svega nije lepa , ali zato je pametna, odmerena, radna. Kroz njenu ličnost, Čehov opisuje i svoju religioznost, život na drugom, boljem svetu koji je očekivao svakako i sam pisac s obzirom da se borio sa, u to vreme neizlečivom, tuberkulozom. Tako i Sonja smatra će sve nepravde koje su je snašle na Zemlji, biti ispravljene odlaskom sa Zemlje, posle smrti. Ta rezigniranost koju ona iskazuje u svom dugom monologu na kraju drame, nije osuda bilo koga ili bilo čega. Ton kojim to saopštava je veseo, što samo ide u prilog njenoj mudrosti, da iz situacije u kojoj se nalazi – nalazi izlaz. Svoga ujaka Vanju, ona ubeđuje da i on pretrpi sve što ga je snašlo, jer ga upravo zbog toga, takvog načina života, čeka dostojna satisfakcija. Konačno pošto su mudrost i rad bliski, ona se, pozivajući i ujaka, okreće radu, jer je on jedina njihova stvarnost u kojoj se osećaju bezbedni i korisni.
Ličnost kojoj je dato malo prostora u drami, ali je bogatim koloritom opisana njegova prošlost, je osiromašeni spahija Teljegin. On svira na gitari i uveseljava porodicu koja ga prihvata kao svog člana. Oličenje je čoveka – gubitnika, ali ne i nesrećnog zbog toga. Kada ga voljena žena ostavlja i odlazi svome drugome, on i dalje, ne osuđujući je, prati njen život . U momentu kada joj je potreban on pritiče u pomoć i obezbeđuje i školuje njenu decu. Čini to nesebično sve dok potpuno ne osiromaši. Teljegin je čovek koji poput seljačkih kola, taljiga (rus. teljega), ceo svoj život vuče teški teret. Njegova žrtva je, međutim, dobrovoljna i čini ga sretnim. Satisfakcija je da je na izvestan način ostao uz ženu koju voli i da joj je stalno bio od koristi, baš kao što su i taljige neophodne da bi se prevukao teški teret.
Kao iz senke, naznačene su grofica Marija Vojnicka i dadilja Marina. Oba imena su indentični sinonimi božanskog porekla i premda na hijerarhijskoj lestvici dijametralno distancirane , one su istorodni simboli trpljenja, saosećanja i želje da se razume i uteši.
Vera ( lat. istina), ćerka Marije Vojnicke, Vanjina sestra, prva žena Serebrjakova, Sonjina majka i pacijentkinja Astrova – povezana sa svim glavnim likovima, prusutna je samo u njihovim sećanjima. Ali svaki put kada neko govori o njoj, izazvan je dubokom emocijom, posle koje sledi priznanje istine, u zavisnosti od slučaja . Vera je, dakle, istina koja je bez obzira na sva zbivanja i na svoju otsutnost, duboko u svesti svih Čehovljevih junaka drame Ujka Vanja.
Na kraju , ne bez opore gorčine, nameće se zaključak da je pisac pred čitaoca izveo čitavu plejadu gubitnika. Nikome nije dodelio sreću, ali je dubokom psihološkom analizom pokazao da svi oni i kada su u mogućnosti da nešto menjaju, to istinski ne žele. Fatum, koji im je dodeljen, stoički podnose, svesni da to nije ono pravo . Ali isto tako, potsvesno znaju da je put do sreće per aspera ad astra i zato ljubomorno čuvaju one male stvari koje život čine…

Ljiljana Pantelić Novaković

Živim u Beogradu gde sam i završila fakultet. Objavljujene su mi pesme, priče, eseji, putopisi, kritike, prevodi i romani (separat) – u časopisima, on – line i štampanim. Pesme, priče i eseji su mi objavljivani u Zbornicima (oko 100). Nosilac sam Povelje Branko Miljković kao učesnik (2012); osvojila sam drugu nagradu za esej ( Starozavetni kovčeg slovenskog života) makedonskog časopisa KORENI (2013); prvu nagradu Sv. Jovan Zlatousti (2013), na konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu (Pod opsenom); prvu nagradu za najbolji esej (Ime sudbine – nomen est omen – u drami Čehova Ujka Vanja) i odabranu priču (Bez granica) na konkursu lepe reči FLERT (2013); nagradu Hadži Dragan za pesmu (Reč u vrenenu – 2013); nagradu za jedan od tri najbolja eseja (Najgenijalniji paradoks – Ajnštajn u vremenu i prostoru) makedonskog časopisa KORENI (2014); finalistkinja sam za esej (Pesnikovi konji) i pesmu (Bele noći) na konkursu FLERT (2014); na konkursu posvećenom Momi Dimiću dve pesme su ušle u kategoriju odabranih (O, pesniče, što omiljen lutaš i Tri šešira – 2014); na konkursu Kluba balkanaskih umetnika dobila sam Povelju afirmisanih pesnika za kategoriju Najlepša ljubavna pesma (Trajanje prolaznosti – 2015), a Udruženje balkanskih umetnika je konkursom odabralo za elektronsko publikovanje zbirku pesama (Paris non sens – 2014).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *