Zdenka Feđver: SPOMENAR

Kada imaš pet godina i kada preseliš u drugi grad, seoba te uopšte ne boli, potpuno ti je svejedno, važno je da si sa mamom i tatom. Puno sećanja na bivši grad baš i nemaš. Izrone kasnije, ali ni onda nekako nisi siguran da li su to stvarno tvoja sećanja ili si roditeljske priče prigrlio kao svoje.
Istinski svoje stranice za životni spomenar tek u tom drugom gradu sam počinješ da stvaraš.
I pamtiš.
Doselili smo se na periferiju, na Gakovački put bb, kasnije je put postao Josifa Marinkovića ulica, uz ime ulice dobili smo i broj 9, a iza broja 11, jer kuća sa leve strane više nije bilo – put je ostao Gakovački. Kuća sa desne strane ulice uopšte nije bilo. Vijugala je pruga.
Bila sam mala da bih znala da smo na periferiji, ali sam znala da se u dugačku ulicu u kojoj je dućan “Čika Imreta”, stiže stazom koja ide preko pruge, pored kasarne i bolnice, a ako se dugačkom ulicom nastavi, stiže se do centra grada. Ako se naspram bolnice skrene u prvu ulicu levo, pa u prvu ulicu desno, stigne se takodje u dugačku ulicu u kojoj je “Pekarica Stanka”.
Iako su bile važne, nisu to bile prve stranice mog spomenara pisanog u Somboru. Prve su bile važnije. To su one kada radoznalo i hrabro, stopu po stopu, opipavaš okolinu, istražuješ i hodaš sve dalje i dalje – bez roditelja.
Iako teritorija nije bila mala, iza naše ulice bilo je ogromno naselje, nikada se nije desilo da se izgubim. Nisam se gubila ni kada bi me mama, a tome sam se posebno radovala – poslala da časkom, skoro kilometar, trknem do čika Imreta i kupim nešto što je ona zaboravila. Kod pekarice Stanke prvo je išao tata. To je, pre nego što ode na posao, bio njegov zadatak. Kasnije, išao je moj brat, stariji od mene.
A kasnije?
Kasnije sam saznala da je pruga koja vijuga drugom stranom naše ulice, Gakovačka pruga, pruga koju prelazim, kada idem u dućan, Vinkovačka, ulica kojom idem u dućan, Vojvodjanska, a da do pekarice Stanke stižemo Radišićevom ulicom.
Saznala sam i da je Vojvodjanska ulica nekada bila Bajska jer iz Sombora vodila je ka Baji, saznala sam i da je Radišićeva dobila ime po salašima Radišići. Kao što su salaši, sasvim prirodno, dobili ime po osnivačkoj porodici, tako je i put kojim su Radišićani stizali u grad, sasvim prirodno stekao svoje ime.
I dugo, dugo, u Vojvodjanskoj ulici nije bio nijedan drugi dućan, a u
Radišićevoj ulici, pekara pekarice Stanke bila je i ostala – jedina pekara.
A još kasnije?
Sabrala sam sve moje seobe. Što sa roditeljima, što bez njih, što sa nekim drugim, što u istom gradu, što iz grada u grad- ukupno petnaest.
I, nekako mi je potpuno prirodno da je moje pretposlednje stanište danas baš u Radišićevoj ulici.
Živim u staroj švapskoj kući. Nekadašnjoj Hornovoj “Pećari”.
Desetak godina posle Drugog svetskog rata Hornovi su odlučili da odsele u Nemačku. Pećaru su prodali gradu, grad Pećaru preselio u Ciglanu na Gakovačkom putu, kuću u Radišićevoj pretvorio u kancelarije, Pećaru i Ciglanu u gradjevinsko preduzeće “Dušan Staničkov”, onda i preduzeće odselilo, kancelarije u šest stanova pretvorilo, što uličnih što i dvorišnih, a dugački zajednički tavan u sabirni centar kalupa za kaljeve, tu su i danas – a još iz doba Austro-Ugarske.
U moj životni spomenar kancelarije sam vrlo brzo upisala. U onoj najvećoj, odmah do ulice, pretvorenoj u salu – dobila sam prvi paketić od Deda Mraza.
Sa ulice, kuća je i dalje izgledala kao gazdinska švapska kuća. Fasadni ukrasi, sa neobičnim ornamentima, čvrsto su se držali i svojim izgledom uopšte nisu asocirali na kaljeve peći. Ne asociraju ni danas, a isti su. Otporni na sve nepogode i promene. Više asociraju na cvećaru ili kuću dojilje jer na početku i na kraju kuće, ornamenti su kao cvetni buketi, a izmedju buketa bujaju razgolićene dojke, sve sa bradavicama.
Ni sanjala nisam da ću mnogo, mogo godina kasnije, spomenar u dvorištu Hornove kuće završavati.
I eto mene, kćeri pećara, u pećarskoj kući. Istina, nema mirisa gline od koje se u kalupima formaju, kako se stručno govorilo, kaljevi, pa suše, pa glaziraju, nema ni peći u kojima se ti kaljevi peku, nema ni Deda Mraza, nema ni roditelja…
A stranice mog spomenara mirišu, mirišu.
I greju.
Zimi najviše.
Kada ogrev veselo zapucketa u kaljevim pećima, sazidanim majstorskim tatinim rukama, zamirišu i buketi na fasadi, a i grudi dojilje majčinski greju.

2 Responses to Zdenka Feđver: SPOMENAR

  1. David Kecman Dako каже:

    Spomenar sazdan od kaljeva koji greju i putnika-namernika, onog koji nema gde da svrati sem u kutak od toplo-setnog nezaborava. Bez takvog kutka – večna studen. Bravo, Zdenka!

  2. Zdenka Feđver каже:

    „Bez takvog kutka – večna studen.“
    Srž svega.
    Hvala, Davide.
    Tvoj sud puno mi znači.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *