Crna keruša, sitna kao zrnce, dostojanstveno je hodala na čelu kolone, sredinom glavne ulice, a za njom je poslušno, a nijedan nije bio sitan, hodalo deset kerova. Budno prateći svaki njen pokret, da bi bolje videli, nisu obrazovali baš pravilnu vrstu, s vremena na vreme, ali u hodu, kevtali su, niži na više, a sa pristojne daljine ceo čopor pratila su još dva kera.
Prolaznici su, takodje u hodu, sve posmatrali, neki uplašeni, neki radoznali, a oni u šetnji sa svojim ljubimcima, odmah su svojim naručjem rasu štitili.
Na prvoj zelenoj oazi keruša je legla na bok, damski prekrstivši prednje i zadnje šape, kerovi su je ćutke opkolili, sada su viši lajali na niže, a ona dva usamljena kera legla su na beton i sve posmatrala.
Niko nije režao.
Posle kratkog odmora, svesna svoje moći, keruša je pošla ka sledećoj zelenoj oazi, a kolona udvarača krotko je krenula za njom.
I scena se ponovila.
Ne znam kada je repom mahnula.
Divna Zdenka, kao uvek, briljantna u kratkoj formi, precizna u posmatranju svoje okoline iz koje kupi medaljone. Čitava filozofija čopora, zavođenja, nadmetanja i upornosti. I ljubavi, dabome, a sve sa onim najmoćnijim u pripovedanju, sa Zdenkinim humorom,koji svemu daje pečat. Bravo!