STEVAN ŠARČEVIĆ: Verica Jovanović je iščezla

Prva glava (neobjavljenog) romana „GOSPODARI SNOVA“

Tik,tak, tika, taka, tik,tak, tika, taka, tik,tak, tika, taka…
Sve miriše na bohor, naftalin i politur. S vrha visoko nameštenog kreveta posmatraju me lutka i meda u zagrljaju. Vitrine su prepune tananog porcelana, a sto je prekriven uštirkanom čipkom.
Tik,tak, tika, taka, tik,tak, tika, taka, tik,tak, tika, taka…
Crepana peć je podložena, u sobi je pretoplo. Uprkos tome, gospodin Jovanović ispod sakoa nosi džemper, a na glavi ima kačket. Ne gleda u mene, već u neku samo njemu poznatu tačku na stolu.
Tik,tak, tika, taka, tik,tak, tika, taka, tik,tak, tika, taka…
Izluđuje me glasno kucanje velikog zidnog sata. Da nije njega, u sobi bi vladala savršena tišina.
„Ako sam dobro razumeo, vi tvrdite da je Verica iščezla i mislite da bih ja mogao znati gde se ona nalazi?“, oglasi se najzad gospodin Jovanović ispod gustih brkova i dalje ne podižući pogled.
„Pa… da…“, rekoh i smesta se pokajah. Trebalo je to nekako drugačije, prisnije, pametnije.
„Verica…“, nastavi on otežući svaku reč kao da ih premeće preko kantara… „je bila dobro dete.“
Podižem pogled na zid iza njega. Među gomilom uramljenih porodičnih fotografija nalazi se i slika devojčice što sred bašte sedi povrh drvenog konjića, prigrlivši istog ovog medu što se sad nalazi na krevetu. Portret odudara od ostalih fotografija. Slike sa venčanja, okupljena porodica u nekom fotografskom studiju sa kulisama brezove šume iza sebe… Likovi su svuda ukočeni, lica su im ozbiljna, gotovo smrknuta. Utegnuti u svečanu odeću kao za pogreb, očito poziraju fotografu. Ne i ta devojčica. Nestašan osmeh joj je na usnama, ruke su joj ležerno položene na igračku, kosica joj je razbarušena.
„Znate…“, nastavlja moj sagovornik. „Bila je dobar učenik. Učiteljica ni na jednom roditeljskom sastanku nije propuštala priliku da istakne njeno ponašanje kao primer ostalima…“
Spuštam pogled na njega. I dalje je zagledan u površinu stola, ruku sklopljenih i položenih ispred sebe. Deluje odsutno.
„Pomagala mi je u polju, provodila dane s mamom u kuhinji, volela je da se bavi oko stoke…“, otkidaju se lagano reči s njegovih usana, kao da se ledenica otapa i otpušta kap po kap predugo čuvane dragocenosti. „Bila je vesela, razigrana, vredna. Niko ne bi mogao poželeti bolje dete.“
Ne želim da ga prekidam sada kad je najzad progovorio, ali me užasno nervira njegovo rasejano izlaganje. Nisam ovamo došao da slušam bulažnjenja senilnog starca.
„Sve se promenilo kad je Dara umrla…“, vrata se otvaraju i on zamuknu. Podižem pogled i srce mi poskoči. To na vratima… Ta devojka na vratima…
„Dajder tu kafu ovamo, Miro“, kaže gospodin Jovanović i devojka nalik Verici prilazi stolu. Ne, to nije Verica. Pokreti su joj smerni, pogled pitom, koraci odmereni. Ne odeva se poput Verice. Zakopčana je do grla, suknja joj prekriva kolena. Spušta tacnu na sto, raspoređuje šoljice s kafom, slatko i čašice sa rakijom. Povlači se, a ja je ispraćam pogledom. Sitna, tanana, ali ne vrcka, ne zavodi. Ne, ova devojka nije ni nalik Verici. Moj sagovornik uzima rakiju i najzad podiže pogled. „Živeli“ reče, pa iskapi. Otpih gutljaj da ga ne uvredim. On dohvati kašičicu sa slatkom i veći deo ostavi na brkovima.
„Kad joj je majka umrla, nedeljama nije progovarala. Zatvorila bi se u sobu, niti jela, niti pila… Da je Mira nije neprestano bodrila…“, nastavi gospodin Jovanović svoje nesuvislo izlaganje. Otpih gutljaj kafe i maših se za džep, pa se predomislih. Ovde se nije pušilo. On spusti ruku na šoljicu i zastade.
Tik-tak, tika-taka, tik-tak, tika-taka, tik-tak, tika-taka…
Tišina postade nepodnošljiva.
„Znate li gde bi mogla biti?“, gotovo prasnuh. Podiže na mene izgubljeni pogled i odmahnu glavom.
„Ne… Već odavno ne znam gde je ona. Kad je izašla iz te sobe, to više nije bila moja Verica.“
Tik-tak, tika-taka, tik-tak, tika-taka, tik-tak, tika-taka…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *