Ljiljana Šarac: Gde sam to pogrešila (odlomak)

Postoje razne legende o tome kako su nastale impozantne skulpture u surovom, krševitom pejzažu. Svidela mi se ona o ukletim svatovima. Oni su zaustavljeni u vremenu. S jedne strane zauvek sačuvani, s druge doveka ukleti… Najbrojnija skupina je zbijena i združena, a mimo svih stoji taj barjaktar. Dostojanstven je i drugačiji. Dovoljno se ističe da bude predvodnik i dovoljno je hrabar da ne mora da im se dodvorava i trčka za njima. U čitavoj svadbarskoj ceremoniji ima zapaženo mesto. Usamljenik je. Zato mi se dopao. Iskoristio je priliku da pokaže kako ima prava na drugačiji stav. Da može da radi ono što želi. Čak mu i društvo odobrava. On je prethodnica. Najbolji istureni pripadnik koji pokazuje značaj onih koji ga slede. Što je on lepši, viši, zgodniji, bogatiji, to je i ugled mladoženjine kuće lepši.
Zamislila sam mladića ispod kamene kore i prašine. Stasitog, divnog lika i tužnih očiju.
– Ti me vidiš? – upitao je.
– Da.
– Mora da sam ti čudan! Ko zna koliko sam ostario! Izobličio se – zamire mu glas od strepnje.
– Izgledaš kao da si se ovog časa okupao i obrijao, obukao belu vezenu košulju, pa izašao još vlažne kose među svatove.
– A vidiš li njih? Mog Milana, Zoricu, njihove roditelje?
– Ne, verovatno zato što si me samo ti privukao. Položaj koji si zauzeo, gordo držanje, tvoja usamljenost…
– Zanimljivo je to što si rekla, ali nekog moraš da upoznaš da bi saznala kakav je. Kada bismo mogli da odemo na prelo, odigramo kolo, ispričamo se, znala bi da sam veseljak, pričalica. Prvi sam i kada treba nekome da se pomogne, ali i da se zapeva, zasvira. Zato su me izabrali da ih predvodim. Da zadirkujem mlade snaše, da se snađem pri otkupu pevca… Mogu i da pomognem pri skidanju jabuke. Vrstan sam strelac. Vidiš, nije sve onako kako ti se isprva učini. Treba ljudima davati najbolje što imaš, a oni će ti istom merom i vratiti!…
– Otkud ti znaš šta sam ja pomislila? – breca se Simona i odmiče nekoliko koraka hodajući unazad.
– Ne plaši se! Ne idi još! Potrebna si mi, baš kao što sam i ja tebi potreban. Ako posetioci misle da smo mit, mi znamo da to nismo. Naslušali smo se svakojakih misli i priča, koje uglavnom nikakve veze nemaju ni sa ovim mestom, ni sa nama. Odmah sam znao da si ti drugačija. Ti si gledala, osluškivala. Tražila odgovore, pa makar i pogrešno pretpostavljajući ko smo i šta smo. Učinilo mi se da si mi prišla nadohvat ruke, mada je to nemoguće… Osetio sam da si nesrećna i sama. Ne daj se! Nemoj postati ukleta kao mi. Nađi prijatelje, nekog ko te voli…
– Da li bi ti mogao da voliš nekog ovakvog kao što sam ja? – drhtavo šapuće Simona…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *