Katarina Ristić Aglaja: Indigo Dete

– meta starog zvezdoznanca –


Lebdeći zemni predeo sveprisutnog detinjstva, davno bejaše izgonjen: iz plama samosvesti Majke-Prirode u dolinu planinskog venca – što ga štiti i zauzdava u težnji daljeg rasta ka vrhu gorećeg fitilja beskonačnosti. Tako on pronalazi hučne pukotine u glasovnom stenju, što ga granato sprovode do Severnog mora.

 

   Severna Samostojna Zvezda je žalno zgasla i zakivajuće pala na dno mora, a koloplet zvezdâ okolo mesta zastrašujućeg odsustva nje sâme ostao je neodlučan: – po pitanju toga u kom smeru treba nadalje da se vuku zvezdane uzde! Tad on uvide da su one prekinute i skrenute na drugo mesto: ka hridma obrubljenoj zelenoj udolini, gde se upravo otelovilo Indigo Dete: sediment Majčine poslednje – za noćni vid razbistravajuće – suze.

 

   Ono jedino zna mesto skrivanja oreola posmrtne samosvesti Majke, kao i put povratka Njenog na nebo Plejada. Jer je to ujedno i put povratka Detetovog – kroz tunel omfalosa – u Pravreme vijorenja prostirke srebrnog mora, na kojoj se /zajedno sa zvezdanom kolevkom/ ljuljalo koralno prestolje Majke. Obe bejahu nerazlučene – Majka i Kćer – tako što Kćer beše ostrvo koncentrisane, večno-oplovne samosvesti Majke.

 

   Ali, samo je Indigo Dete (ta Kćer) moglo da sagleda sliku obećanog zavičaja-u-ovostranome – kao sliku budućeg ispunjenja! Samo je ono znalo da srebrnim koncem vlastite kućne prostirke satka Mesečevu orbitu, kakva u sebe preduračunava i sopstveno retrogradno kretanje! Samo je ono znalo da pomno`i Jedinicu (samostojnu zvezdu) sa Nulom (hučnom puninom).

 

   Nasuprot ovoj šupljini zgaslog zvezdanog uma, što nêmo osmatra svoje vakuumski otelotvoreno Dete Proviđenja, jedna zemaljska majka mačjeg profila dobila je na čuvanje, u drvenoj planinskoj kućici udoline, malu bistro-poglednu devojčicu. Ona je ležala na srebrnoj prostirci, satkanoj od do-nje-spuštajućih niti zvezdanih krakova, koji su ponad nje tvorili još i proziran baldahin! Pri tom je ta nova majka sedela na koralno-crvenoj naslonjači, smeštenoj ispod velikog zidnog sata koji je bio prislonjen uz odžak. Satno klatno je, u isto to vreme, odražavalo kolebanje u nebeskoj majci ptičjeg profila njenog primalno neodredivog identiteta – čiji zastoj u samopromišljanju bî prenet na ovu zemaljsku majku, koja stoga postade varljiva (jer prevarena u pogledu toga da sâma stoji iznad zemaljskog zakona).

 

   Varljivo mnoštvo-u-Nuli, ili buket suprotstavljenih Majki, moralo je sačekati čas svog sazrenja te satnom kazaljkom biti obele`eno u svom vršnom, sveprepokrivajućem talasu: prošaputanom imenu prvoustoličene Majke. Ovako se ono svelo na skučeno mehurje svejednote, koje pluta bez cilja u graničnoj zoni dvaju sutona.

 

   Ali, ko je izazvao zastoj klatna-u-noći, usled koga se pokret belih zavesa na vetru, kraj širom otvorenih prozora kuće, najednom ukočio? – Uljez što se šunja okolo kuće, putnik iz obližnje daljine, čije je oko dugo već prebrojavalo eone, ali koji nemaše hrabrosti da se rastane od slike idilične nekadašnjice (koja nikada nije bila, već počiva u obečanju umrlog zvezdanog entiteta); te koji imaše plan: da nestabilno-zemaljsku majku ovog odozgo začetog Indigo Deteta, podvede (trikovima zamene njihovih identiteta) pod okrilje davninom datog, hladno-zvezdanog obećanja…

 

   Jer, on shvati da Indigo Dete (– umnožavanjem treptavih latica zvezdâ, ili, širenjem obruba lebdeće krune –) za predug period zapečaćuje nepristupačnost središta Severnog Kruga; čini da ono bude zatvoreno sve do isteka ovozemaljskog vremena… Ali, on ne shvati da je Indigo Dete zaveštanje umrle Majke Noć (zgasle najdalje Nekretnice) – kroz čiji limb će ona uskrsnuti kao kosa svetlost rosnog oživotvoravanja smrtnih stvari… Jer, Presto Noći je ostao prazan; znači li to da on radije pripada ili ne pripada svima? Ako je slučaj ovo drugo – niko to ne zna osim Indigo Deteta! Dakle: to Dete je prepreka povratka čovečanstva u rajski suživot, na čijem čelu mora ipak stajati neko – makar i na silu žrtvovan.

 

   On dobro promisli situaciju, ali ne shvati najbitnije: da je Koralna Stolica Majke – koju pronosi burno indigo more – ne samo neprisvojiva, već i neustupiva!

 

                                                                              ***

 

    (Stolica Pravde – kao optočena tiho-zmijolikim strujanjem dobro joj skrivenog razloga pratamne volje – ne samo što je neprisvojiva, već je i neustupiva! Budući da je strukturalno “klizava”, ona se zbiva kao “more nevinosti Suncostoja”* /Sen-Džon Pers/ – zato jer večno putuje u mestu raskršća, nikad ni ne misleći sâmu sebe, jer je uvek milionito već pomišljena i pre nego što bi stigla da se samosagleda…; ona je, kao vrhovni označitelj, upravo ona dušom ispunjena pisaljka sna što s nadvisine vodeće-olujnog talasa vazda do-ispisuje šarulje podzemnih lavirinata, iz kojih joj pridolaze dugo čekani prislušavaoci – a iz kojih joj upravo izranja i sopstveni subjekt krajnje-napete budnosti; – upravo onakav subjekt koji poput naglo-raspletnog krila pravde dolazi sa zakašnjenjem…)

 

    (Tako izvestan nepojamni pra-subjekt pravde nadolazi tek kao retroakcija u odnosu na ono ne-pravedno blago-kolebljive neutralnosti samog pra-sna; – odnosno: kao jedno zalomljeno-šiljato ogledalce /izlučeno s zamagljene očne površi/, koje čini dvospojnu vratnicu ogledanja-u-sebi tajne večno-produžnosti sâmog /u zenici oka začetog/ sna! Pri tom, od ove mikrospojnice jedino i zavisi sâm neiscrpni sadržaj sna. Jer kada se ovo ogledalce samo za stepen pomeri iz datog mu ležišta, ceo njegov jednom odliven sadržaj – srž večno-produžnosti sâmog snevanja, tj. ceo onaj jednom oglednut sadržaj koji se inače uvek vraća svom pošiljaocu, tad biva proliven u nepovrat … ; i stoga je to ono uho selektorske budnosti snevača, ili, u morskome kamenu preoblikovan mač slušno-iskonske diskriminacije.)

 

   (…Tako izvestan nepojamni označitelj, u primarnoj mu odluci da najpre označi tek samo beznačenjsku širinu sopstvene smrti, utiskuje svoj “umiruće-subjektivni” ostatak na sveopšti ekran – zraćnu čistinu predmanifestujućeg. Međutim, sred zanemele mu nigdine utočišta prerano osamostaljeno biće praoznake (– budući ispisano na srebrnom ekranu, dvostruko-dvostrukom zrcalu Harmonijinom, odozgo utaknutom u zlatnu kuglu; to jest, u onaj poprečni presek haosa koji, kao rasklop prevremenosti sâme, najzad biva prosečen krstom i pretvoren u točak/sat/monadu –), tad postaje zloćudna nekretnica: – “podla zvezda sa rožnatim kljunom, što beše zamrsila tragove i preokrenula znamenja na trpezi voda”** /Sen-Džon Pers/, – a koja, pri tom, beše još i patvorila pečat tuđe joj smrti u lakomo-urušiv temelj svog novopočetka. Otuda se zlo – na ravni praroditeljskog simbola – beše pojavilo kao sâm zaborav smrti; kao zaleđenje zračno-snovidne struje samo jednom zbilog premosta ponora nesaznajne stvarnosti… ; i to je ona struja koja ostade da zanavek prekriva ponor svoje sopstvene mogućnosti…)   

 

                                                                                              ***

 

   Opremljen kapom-nevidljivkom ušao je, napokon, u planinsku kolibu, i naoštrenim prstima pokidao srebrne niti baldahina, koji je povezivao Indigo Dete s daljnim sferama – onim koje su ga blaženo motrile dok je obrtalo i prekrajalo njihov koloplet, te izvlačilo svežu nit za svoj zemno-nebeski vodokoren! U tom trenu Indigo Dete – zapahnuto dahom osporavanja sveg onog njemu najvlastitijeg – oseti neopisiv nemir i tuđinu, naspram zemnog prostora u kome se rodilo! I ono, kao svojevrsan indigo božur začet u dubini noći, odbi da pusti zemaljski koren; sav se svî u sopstvenu milionito latičavu šašku-bez-peteljke. Iako vesnik novog vremena, ono ne udahnu spoljni vazduh više!

 

   A pri tom, hipnotisana zemaljska majka, umesto da trezno saoseti sa detetom, bî poistovečena sa njegovim bestežinskim stanjem: dobî osećaj da se uzdiže u svojoj koralno-crvenoj stolici u visine, dok ona zapravo putovaše sa istom u dubine. Tek kada dosegne poslednju, otrezniće se i videti posledice svoje omaške. Jer, lift-u-odžaku neće više da kreće nagore. Jer, pauk-u-dubini traži otkup za ovu pridošlicu: – silazak u donji svet mrežastog oka selektora, koji bi ga razrešio prekomerja! Moraće tu da čeka, zatvorena, dok se ne otkopa čitav rudnik lako-zapaljivih, otpadničkih metalurških slika; te dok se ne izvrši konačni odabir među njima. Polje neodređenosti-u-tkanju sazvežđâ tek tad može biti ispunjeno prefinjenim detaljima.



7 Responses to Katarina Ristić Aglaja: Indigo Dete

  1. Соња Богдановић каже:

    Не разумем баш најбоље ову врсту литературе па се не усуђујем да дам свој коментар. Препознајем извесне елементе приче али то није довољно. Једноставно, функционишем на неким другим таласима.

  2. Draga Sonja (- ispeci pa reci -) ako ti ovaj žanr nije blizak idi na moju dečju literaturu, link je sledeći:

    http://prozaonline.com/2015/03/25/katarina-ristich-aglaja-cetiri-price-guska-i-svemir/
    *
    Ili na moju lično-doživljajnu obradu Andersenove bajke „Snežna Kraljica“, onu koja sadrži nacrt-u-malome za teoriju zla (čuveno slomljeno zrcalo):

    http://prozaonline.com/2014/12/31/katarina-ristich-aglaja-hiperboreja-prenesena-atlantida/

  3. + E-Knjiga – „Vremenski Levak – mitopoetski fragmenti“; link je sledeći:

    http://isuu.com/prozaonline/docs/vremenski-levak_-_mitopoetski-fragm/

  4. http://prozaonline.com/vesti/e-knjige/ – E-knjiga: „Kula Vetrova – potraga za parametrom zla“ (istorijsko-fiktivna novela ezoterijsko-kriminalističke tematike)
    +
    https://isuu.com/prozaonline/docs/merged/

  5. Dve ispravke upisanih adresa:

    https:/issuu.com/prozaonline/vremenski-levak_-_mitopoetski-fragm/
    https:/issuu.com/prozaonline/docs/merged -(Kula Vetrova – novela)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *