VELIBOR MIHIĆ: JEVREJIN IZMEĐU LJUBAVI I STRASTI

…roman poprskan kafom

(Dva odlomka)

(Prvi odlomak, početak romana)

1.
SALATA ZA MAČORE, ZA NJIHOVE POSNE BRKE

Između ubitačnog, odvratnog, ponižavajućeg i gotovo osvetničkog bombardovanja – i dve vazdušne uzbune – u Beogradu, u trenutku kad je kakva-takva voda (boje rđe!) potekla kroz slavine u Ulici Jaše Prodanovića, a Rebeka odmah zbacila svoje „krpice“ i otperjala u kupatilo da se nadvoje-natroje istušira (ja sam, s predumišljajem, odbio poziv da joj se pridružim!) iskoristio sam tu zgodnu priliku da se javim „drugom srcu srca svog“, Raheli…

Tiho, upola glasa…

Ne verujem u žubor vode. Sigurno je sigurno…
Ukratko, Rahela tek što je obojila kosu (lešnik plavo), prokuvala vodu (i ona! kao i ja!), dobro je, sasvim dobro, i sa živcima i sa želucem, hvala da je blagom Bogu!… a nada se da sam i ja. I kod nje je, na Senjaku, pošto su „tomahavci“ preletali, iznad glava, prema Straževici, Avali, i ko zna kud, novi prekid uzbune, dakle, čeka me, željno, ujutro, s ruskom salatom, ukrašenom koso sečenim kolutovima šargarepice (njen izraz!) i jevrejskim jajima, zna da sam, po običaju, opet zaboravio da jedem. (Stvarno jesam!). Salata će biti servirana, to se podrazumeva, na onom mom omiljenom listu kupusa, pardon!… cvetnom stolnjaku (u stvari, Van Gogovi suncokreti, ali stilizovani, sa Šagalovim parovima, između, koji „lete“, iznad grada, u sito-mozaiku) samo nek ne zakasnim, ne bar „cela“ dva-tri dana, kako imam običaj („zbog knjižurine“) jer struja, kao što i sam znam, svaki čas može da nestane pa ne garantuje da se sirotinjska salata neće pokvariti izvan frižidera. Ali čak ako se i pokvari, ne treba da brinem, ne mari, biće, bar, za dvorišne mačore, za njihove posne brke, za mačore takođe sluđene NATO bombardovanjima, a mi ćemo jesti, da ne kažem kusati, supicu iz kesice (koristi priliku da nabraja!) možda s knedlicama od griza, možda s pečurkama, ili s paradajzom, mogućno i bobovu… skuvanu (kao da gledam!) na tamponu vate, kao na minijaturnom srpskom povesmu, natopljenom alkoholom (ako ne bude struje). S obaveznim ubačenim suvim hlebom, zapravo s kockicama hleba što samo skliznu s dlana, takođe iz kese, platnene, stegnute žutom pertlom.

Jevreji su uvek Jevreji!

Rahela ne zna gde sam.

Zvanično, u svom stanu sam, u Ulici lipa, na Vidikovcu, gde pišem. (Ispunjavam „knjižurinu“.) Ili u biblioteci „Ðorđe Jovanović“, na Studentskom trgu (gle, ponovo taj trg!… „izronio kamenčić“ pre vremena!) gde, takođe, pišem. Kao što, uostalom, ništa više od tog ne zna ni Rebeka. I za nju pišem. Znaju, to. Obe. Roman. To znaju. I da „čeprkam“ (i Singer je) po nekim vestima, znaju i to (Vesti iz nesvesti). Ali ne znaju…

One ne znaju, čak i ne slute, jedna za drugu u putenom smislu, već samo u rođačkom (Rahela mi je sestra od tetke a Rebeka sestra od ujaka). Žive, ponaosob, same, oduvek su tako živele, u stvari od vremena kad su izumrle naše tri nekad bliske porodice (a ostalo samo nas troje, „matorih“). Uvek su, njih dve, bile kao dva panja, a ja sam…

Ja sam… već poodavno!… „kiša s neba“ koja im, svakoj posebno, uliva snagu, život, ljubav (da ne preterujem?!).

Ja  sam „mehanički sat“ koji one, svaka na svoj način, brižno „navijaju“, „riktaju“ nezavisno jedna od druge, da bi pratile vreme, „lovile“ razgovor, saznavale novosti, imale uvid u modu (hej, kud ti ode?!). „Album uspomena“ u kom, „listajući“ mesece, godine, decenije… nalazimo sebe, naše živote, sećanja, draga lica… Mozaik od prošlosti i sadašnjosti, gde se vremenska komponenta uključuje po potrebi (hm, „miriše po filozofji!“).
Između ljubavi i strasti… Između istine i laži… Između večnosti i prolaznosti…

Hm, šta bi one bez svog Morisa?!

2.
IGRA S BROJEM 1

Kroz svest… jedan detalj… Prvi „kamičak mozaika“…

– Znate li gde je Studentski trg broj 1?

– Upitajte u portirnici muzeja, sigurno će znati… To je tu, negde…

Nešto kasnije, desetak sekunda, ne više, ispred ulaza, portir (valjda portir) mu (prolazniku-namerniku) objašnjava. Ali kako!

– Parni brojevi su vam s ove strane, razumete? A neparni, razumljivo…

– Ali meni treba baš broj 1 – ne predaje se znatiželjnik…

Desetak minuta, kasnije, u Ulici kralja Petra, i sam  se nalazim „u istoj koži“. Prepisujem s oglasne table… Utorak, 20 sati, Uriel Rozenbaum… Četvrtak, 18 sati, rabin Isak Asiel… I tako redom, do kraja  obaveštenja, kad tamo: Studentski trg 1!

Izlazi portir. I ja ga pitam, PONAVLJAM ONO ISTO PITANJE NEPOZNATOG.

– A jeste li vi iz Beograda?

– Jesam.

– Pa kako, onda, ne znate?!  To vam je, brate, Etnografski muzej!

Svi smo u istom loncu…

3.
ETO, JA SAM SKROMAN…

Hm, šta bi Moris bez njih?!

Odlučio sam da je tako bolje, mada bih mogao i da ih upoznam „sa situacijom“, a i lično, nos uz nos, čelo uz čelo, da utroje „otvorimo karte“, možda, čak, i da stanujemo pod istim krovom (a dva stana izdajemo za „debele“ devize!) dakle, zajedno, zašto da ne – jer prastari, večni jevrejski zakon preporučuje muškarcu da ima više žena! Eto, ja sam skroman, imam samo dve između… između… da ponovim:

Ljubavi i

Strasti…

Između

Rahele i

Rebeke… i, naravno, Vremena…

4.
ALI, JAVIĆE SE!

Jesu li se javili P. i M. iz Eilata? Da li su se javili? Moja deca?

Čudno, nisu, još…

Ali, javiće se! Sigurno će se javiti, znam, to!…

5.
DO CRVENOG MOR(ET)A

Ni kod jedne ni kod druge, telefoni se nisu oglasili, ali nas troje ne gubimo nadu. Javiće se kad se smeste. Tek su, zaboga, otputovali, i to u poslednjem trenutku. O, kako sam srećan zbog tog! P. i M. su bezbedni, daleko od ove balkanske ludnice u kojoj se ruše sela i gradovi, gine staro i mlado, strahuje, trpi žeđ, krije u skloništima, kuva u parku… I Rebeka je srećna, i Rahela, baš kao i ja – što su moja deca na sigurnom!

Proviđenje, bilo si na našoj strani, hvala ti, a moglo je… Bože, blagi, neću ni da pomišljam!…

P. i M., bravo! Dobro ste proračunali!…

Seli su u kombi jedne ledene večeri pa, preko Budimpešte, avionom, prvo do T. A. a zatim do Eilata, autobusom. S Vidikovca – do Crvenog mor(et)a! Prosto da prostije ne može biti. I na vreme! U minut do 12! U sekund! (Vi kažete sekunda, minuta? Grešite, samo: sekund, minut).

A da li su se javili na mom kompu, to ću tek otkriti kad, od Rebeke (ili od Rahele?) dođem kući.
Ako bude struje…

6.
PA KAŠIKU U DŽEP!…

Njihovu majku, V., „plavu Jevrejku“… laka joj zemlja!… upoznao sam zahvaljujući tečinom izboru…

Ne znam kako vi, odnosno kog, ali ja sam mnogo voleo svog teču Isaka… i  njemu da je laka zemlja!… On me je izveo na put, pravi put, u vreme kad nisam znao za sebe, kad je o svim stvarima vodila brigu moja pokojna majka… i njoj, sirotoj, laka zemlja!… U to doba, mislio sam da „ševe lete da bi nam padale u usta“! Da, pečene ševe! Nadevene lukom! Takav sam bio. I još gori. Moris za doručkom, Moris za ručkom, Moris za užinom, Moris za večerom! I tako svaki dan… u mladosti… dok se nije pojavio moj teča. Eh, on… Ne teča nego ljudina!

– Moj šinko, ševe lete da bi ljudi gledali ža njima i ištežali vratove!

Od dečaka i mladića koji se opasno usamljivao, čak sklanjao i gotovo bežao od ljudi, često i bukvalno, kroz prozor (visoko prizemlje!) kad bi u posetu mojoj majci došle njene vrle prijateljice sklone ispitivanju… i njima, redom, nek je laka zemlja!… načinio je od mene čoveka koji voli život, raduje se njegovim lepotama i hvala mu na tom! Sad sam tako i toliko srećan – da nije ovog rata! – da je to nemoguće opisati u jednom kratkom romanu kao što je ova skromna knjižica sa žutim koricama (pisanije bez ikakvih pretenzija). Ko zna, možda će još neko, čitajući je, zavoleti životne radosti, strastan zagrljaj, nežan poljubac, omamljiv šapat, telesni kontakt, jagode s grudi, grožđe s usana, keks na kosi, razuzdan smeh, miris znoja ispod pazuha, ugriz za jezik, kupanje udvoje, pričanje zagonetnih priča s odloženim krajem, kikot pauka u uglu, masne viceve, golicave snove i kako se tumače… da ne nabrajam!… Možda će još neko postati zaljubljenik života kao ja! Ono što je meni učinio moj teča, to ću, možda, nekom, drugom, učiniti, ja. Ali pre stupanja na „lud kamen“, dozvolićete mali uvod…
Nema ručka bez doručka ni večere bez ručka…
Kad sam u podrumu nahranio mačku i mačiće (jedno belo, jedno crno i dva šarena) popeo sam se na tavan da nahranim svoje golubove prevrtače. Proturio sam gornji deo tela kroz vratanca na krovu i bacao im po crepu i olucima pregršti sitnog kukuruza, bele pšenice i mrvica zaostalog suvog hleba koji je mami bio višak. Uživao sam, dugo gledajući svoje ljubimce kako halapljivo zoblju hranu: Ljubimca i Ljubimku („m“ je na mestu!), Lepog, Garu, Sina i Kćer (nikad ne kažem kćerka ili ćerka), Badžu… Suze su mi pošle (ne na uši!) pri pomisli da svih tih lepotana jednog dana neće biti, ni traga od njih, da će sve nestati kao dim, u vremenu, u prolaznosti, u promenama koje, tren po tren, dolaze, dolaze!…

Jedite, dragi moji ljubimci: veselite se onom koji vas voli, nasitite se večnom prolaznošću, napamtite se života, napunite se lepote, sunca, vetra, kiše, mirisa proleća, slasti leta, reke, dima, jesenjeg, iz dimnjaka, zimskih ponosnih jablanova… jer, evo, prolazi još jedan dan koji se ne može vratiti, prolazi večnost…
Nikad više!…

Nikad!…

Pa će proći još jedan dan, još dva, tri… tri i po… i nestaće sva moja zadovoljstva…

O, neću, dugo, čekati kad će sve to biti samo kratka, detinja prošlost koju će zameniti duga siva svakidašnjica i još duža, nepoznata budućnost od koje se, kao od sudbine, ne može pobeći…
Nisam imao nikog u Beogradu, samo majku (tetka i ujak, živeli su u P.). Stanovali smo u iznajmljenom stanu, kod železničke stanice, u ulici nekog admirala. Bedna mamina platica, jedva nam je doticala… U stvari, sirotovali smo…

Dobro, znao sam za teču, tetkinog muža, iz priča (kad sam saznao da je on bio drugi muž moje tetke, umalo se nisam onesvestio, ni danas ne znam zašto) dakle, samo iz maminih priča, nikad ga nisam video.

Govorili su: visok – neobično visok – crvenokos ponosit Jevrejin. Navodno, s uvek malo uzdignutim nosem zbog čeg je izgledao još viši. Umesto „z“ i „s“ izgovara „ž“ i „š“. Ostale glasove zna. Kasnije sam se u to i sam uverio. I još, pride, „s lancem a bez sata“?! Navodno, lanac je bio njegovog dede a sat, tatin je izgubio! Kad bi ga neko upitao koliko je sati, odgovarao bi, pogledavši na „časovnik“… „sad ti je, prijatelju… „na mom lancu“… Mogao je da pogreši najviše za dva sata! Tako je tačan bio… pokušajte vi…

Bio je krojač u Parizu dvadeset dugih godina i tetka je za to vreme živela (čitaj: sirotovala) sama, u P. Onda se, iznenada (zamučio ga želudac), vratio. Tek tako.

Dobio čir i zaželeo se tetke!

Tetki je trebalo dvadeset dana da ga prepozna (po dan za svaku godinu!), da bude sasvim sigurna da je on zaista njen pravi muž – a ne neki Francuz kog je teča poslao! – toliko se promenio, kako je pričala mama. A tetka ga je prepoznala tako što je posle jednog ručka, kašičicom, on, bukvalno, ispraznio limenu posudicu („tendžericu“) prepunu šećera!
Kus… kus… ode šećer!… I obliza kašiku!… Pa kašiku u džep!

Tako je radio uvek, to je bio prvi, pravi i potpun znak da ga tetka prepozna kao davno izgubljenog i ponovo vraćenog teču… pardon!… muža… A kako je Penelopa svog Odiseja? I da li je?… Znam da znate!…

A tako sam želeo da upoznam rođake! Svi su imali po nekoliko, a ja… nikog! Ali…

Ponekad, tek, zakazan telefonski razgovor u pošti; ponekad, opet, kratko pismo, na istrgnutom listu iz sveske; dopisnica… i to je bilo sve. Da, i mali paket (pola kila pržene kafe!) za moj polazak u srednju školu (predao nam ga je kondukter kraj pristiglog autobusa) i to je, stvarno, bilo sve… Sve – za mnogo godina!

Prvi put sam ga video na dan tetkine sahrane. Pitao sam majku ko je to.

Ona je ćutala.

Ponovo sam je upitao da li je taj čovek Jevrejin. Rekla je: „Ma ćuti… Jevrejin je. To je bivši muž tvoje tetke.“

Nisam znao da su se, u međuvremenu, razveli.

A zašto bih ja, moliću, lepo, kao i morao znati, sve?! Niko sve ne zna, zar nije tako?! Sve zna samo Bog!
Pa i on se, sedmog dana, šta će, odmarao…

7.
„TO  NISU  MOŠINE  OČI…“

Od tetkine smrti (neka joj je laka!), teča Isak je češće počeo da nam se javlja. Ko zna, nedokučivi su putevi Gospodnji, možda ga grizla usamljenost, želja za druženjem, ljubav ka porodici koju nikad zapravo nije imao potucajući se u tuđini. (Samo jednom je, saznao sam, to jest video na fotografiji, poslao poklon maloj Raheli, ljuljašku od debelog kanapa, ispletenu kao mreža, to je bilo sve!).

– Bože, kako je teča lepo napisao ovo pismo! – rekao sam, jednom, majci.

– Morise, to nije pisao teča već mala Rahela.

– Otkud znate?!

– Zato što je nepismen, samo je diktirao.

– Nepismen?!…Teča Isak?!…A bio je krojač u Parizu!

– Drugi su uzimali mere, on je samo šio…

Tako sam saznao da je pisma pisala sestra od tetke Rahela, mnogo mlađa od mene. A teča, eto,  diktirao u pero.

Pored pisama, dopisnica i razglednica, ponekad bi stizala i poruka po kondukteru lokalnog autobusa. Došao bi kondukter na vrata, kuc-kuc, poručio vam Isa to i to, ovo i ovo…

Jednom, dobismo paket sa šećerom i belim brašnom za pletenice, plus jedanaest kutija sardina „u jestivom suncokretovom ulju“. Čitavo bogatstvo! Mama je prodala pola, kupila ogrev za zimu i platila putujućem fotografu da se uveliča i urami, u boji, njena i tatina  zajednička fotografija, zapravo, od malih crno-belih da se napravi velika u boji. Fotograf je pogrešno pretpostavio, a mama je zaboravila da napomene: tatine oči su ispale zelene, kredenac-zelene, još svetlije nego mamine, a on je imao crne oči, baš crne kao moje. Nikad ta fotografija nije stavljena na zid, iznad kreveta. A ekser, ukucan, ostao! Nije mu bilo suđeno da drži sliku!

– Ne mogu, Morise… To nisu Mošine oči… Ne…

– Teča Isak nam se nešto prodobrio – rekao sam majci. – Znate li zašto?

– Ušao je u starost. Neće dugo potrajati, kupiće ti i sat s kaišićem.

– Daj, bože, da teča doživi sto godina! – poželeo sam pomišljajući da bih možda mogao dobiti ako ne bicikl, onda, bar trotinet.

Nikad mi nije kupio sat. „Ako te baš interešuje, pitaj koliko je šati!“ bile su njegove reči. Uz dodatak: „A i žašto ti to treba? Išto je kao i juče.“

Pa, u pravu je…

Prođoše godinica-dve, teča Isak poče da letuje kod nas! Sam. Bez Rahele. Ona je morala da čuva kuću u P. i da hrani živinu: ćurke, patke i kokoške. I zaključava poklopac na bunaru da neko ne zagadi vodu.

Sede on i majka, pod zvončićima, za stolom, pčele zuje, majka mu gleda u pasulj, dugo i brižno, proriče teči budućnost meni apsolutno nerazumljivim jezikom. Sećam se nekih maminih izraza: „puna kuća, puno srce“, „dalek put, slava Bogu“, „prazno se provodiš“ i slično. Slušao sam to iz prikrajka. Nisam imao ni druga ni drugaricu, a nausnice mi već nagaravile. Nikog, samo majku i, eto, sad i teču (bivšeg muža moje pokojne tetke!) koji je počeo da dolazi u Beograd, da letuje.

Svake godine je stizao. Zađe malo i u jesen. A ponekad dođe i krajem proleća. Voleli smo što je dolazio. Kuća nam je bila vesela. Uvek je bio pun priča, smejao se, zbijao šale, nikad ljut ili namršten. Mama i ja, osećali smo da nam se malo-pomalo, menja život. Govorili smo: pre tečinog dolaska, posle tečinog dolaska…

Jednom, za vreme tečinog gostovanja…

– Morise, čim ćeš da se baviš u životu? – upitao me je on.

– Želim da se zabavim…

– To ti nije loša ideja, samo… ko će to da plaća?! – rekao je teča.

– I ja se pitam – dodala je majka.

– Ako to ne mogu, onda ću da pevam!

– Ali pevaš kao „slavuj iz bare“… ha… ha… ha…

(Ovaj smeh ću mnogo godina kasnije prepoznati u smehu ne njegove kćeri Rahele – što bi se i moglo očekivati – nego u smehu druge moje sestre, od ujaka, Rebeke. Kako je to moguće, ne znam ni sam.)

– A kako peva taj slavuj? – nije mi bilo jasno.

– Zapevaj, pa ćeš čuti… ha… ha… ha…

Teča Isak je onda upitao:

– Stvarno, Morise, od čeg ćeš da živiš?… Hleba treba svakog dana!

Zamislio sam se…

– Hteo bih da prodajem novac.

– Novac?! Da prodaješ?!… Klaro, ovo naše dete uopšte nije naivno!… A na šta ćeš da ga trošiš?

– Na muška zadovoljstva…

– Sine, budi ozbiljan!

– Oho-ho!… Već smo dotle došli! – rekao je teča. – A kako to misliš?

– Hteo bih da imam u posedu puna kola žena. Uvek bi po dve moje žene sedele pored mene, na kočijaškom mestu. Kad bih skretao desno, naslanjao bih se na desnu ženu, a kad bih skretao levo, na levu… Uopšte ne bih mogao da padnem s klupice…

– Vidi, vidi… Još mu samo treba pesma „Hava Nagila“…

– Posle bih uzimao druge dve žene…

– Klaro, jesi li ga čula?!… Druge dve!… Uzimao!… Kako se samo izražava!… Nikakve koristi od njega, biće pisac… A ako ne postane pisac, biće bogataš ili ženskaroš!

8.
MAČORČIĆ  WILLY  POZDRAVLJA  ŽUTOM     ŠAPICOM

Iznenađenje, prijatno… odista…

Divno, P. i M. su se javili! „Operacija Izrael“ je završena, i to uspešno! O, uspeli su da se izvuku! Šta pišu?… Sreća što i oni i ja imamo kompjutere. Emajli će zamenjivati poštare. Čitam…

„Tata, lepo što si nam se „odmah“ javio i potvrdio da si primio naše emajle kojih je bilo iha-ha! A to znači i da si imao struju, između dva bombardovanja! Kuvaš li sam, ili, naizmenično, ideš kod tetka-Rahele i  tetka-Rebeke? Pozdravi ih, kaži da mislimo na njih, baš kao i na tebe. Evo, mačorčić Willy potvrđuje pozdrav žutom šapicom, kao da pečatira! U mislima smo s vama, a naročito s tobom, dragi naš tatice. Slušamo vesti, pratimo situaciju, u toku smo. Najviše radio Jordan. P. čak uspeva da mi simultano prevede i s hebrejskog, za mene „španska sela“ jer tek treba da se upišem na učenje jezika.

Dragi tata, pomalo se pribojavamo one budućnosti koja vam, u Jugi, preti kako nama, odavde, izgleda, a od koje smo se, nas dvoje, zahvaljujući tebi, eto, izmakli. Ali, nadamo se da će se sve okrenuti na dobro, ovaj rat stati – gotovo celog sveta protiv nas! – i da ćeš ti, Rahela i Rebeka opet biti srećni i zadovoljni kao mi sad. Pozdravi ih, mnogo, s naše strane i neka te dobro hrane! I nemoj se samo oslanjati na svoje kuvarske veštine, nego treba da si srećan što imaš te svoje dve predivne sestre pa mogu, pogotovu u ove vihorne ratne dane da ti priteknu u pomoć a, to već znamo, nije ni potrebno naglašavati, i ti njima.

Sve troje se, dragi naši, kočoperite, hrabrite se, ne predajite se crnim slutnjama, nijedno zlo ne može predugo trajati a da se samo, zaslužno, ne pojede! Prema tom, izdržite koliko je potrebno, bar mi znamo šta je trpljenje i strpljivost, Bog misli na nas i ovde i na vas tamo, verujmo i pomoći će nam. Doći će lepša i veselija vremena pa i za prava putovanja, a ne bekstva! Videćete da ćemo se opet svi naći na istome mestu i u isto vreme.

Vole te tvoji P. i M.“

9.
I  ZA  PASTEL  JE  POTREBAN  DINAR

Sećam se…

Godine su prolazile…

Dva mačora su nam se izgubila, nestala, netragom (jedan, dok smo se selili, iskočio iz pećnice!).

Prestao sam da mokrim u krevetu. Morali smo da dozidamo dimnjak jer nam se urušio. Od plodnih mirisnih kajsija u dvorištu, ostajali su samo panjevi. Mama je slabila. Teča Isak je stario. A i ja sam već zašao u „neke godine“.

Tog leta, začuo sam glas moje majke:

– Morise, silazi s krova, teča je pisao!

Strčao sam kao metak.

– Šta piše?!

– Hoće da te oženi!… Bogami da oženi!… Hoće!…

Jeste da je bio gotovo sam kraj leta jer je teča Isak zakasnio s dolaskom, jednostavno, propustio je letovanje zbog nesnosnih vrućina, ali su me ove mamine reči ošinule kao pravi jesenji grom!

Teča želi da me oženi!!!

Da li sam ja to dobro čuo?! Ili mi se, samo, po navici još od ranog detinjstva, mešaju snovi, maštarije i stvarnost?! I gde je ta žena? Hoću reći, devojka, gde je? Da teča nije nešto sanjao, sanjao pa poludeo, poludeo pa se pravi pametan?! I ko je ta devojka? I gde je? I kako to sad najednom? I kad će biti? Da li će mi se dopasti njeno ime? Crna, plava ili crvena? Da li će i ona biti bez kose? Koliko je potrebno novca da se ja oženim? I za čorbu s lukom, i za najobičniji pastel, potreban je dinar. I da li to, uopšte, može da bude jer, ruku na srce, ko mene poznaje u P.? Bogu iza leđa?… Još sto pitanja, a nijedan odgovor, prošlo mi je kroz usijanu glavu.

Ušao sam u kuhinju gde je majka prala sudove u vangli sedeći na hoklici (nikad nismo imali vodu u stanu). A sedela je zbog vena.

– I baš nam je pisao?… I hoće da me oženi?!… Ništa manje, i ništa više?!

– Ako ne veruješ, čitaj sam… Morise, nisi više dete!…

(Drugi odlomak)

71.
HRABROST,  ROK  UPOTREBE  PROŠAO

Volim da razglabam morske teme sa ženama, a s Rahelom, to je počelo ovako. U stvari, Rahela je povukla nogu.

– Morise, šta ti misliš o ženama?

– Isto što i vi o nama.

– To nije pošteno!

– Naprotiv, nema nikakve razlike. Ista meta, isto odstojanje, veruj mi!

– To ti kažeš!

– A ti?!… O muškarcima?!

Umesto odgovora, preduhitrio sam je, zgrabio  sam je za zglavak leve ruke i prislonio njen slatki jevrejski dlan na svoje jevrejsko srce. Neko vreme je brojala kako mi kuca. Čudno da Šagal nije naslikao nešto slično. A da sam ja autor takve slike, nazvao bih je: „PRVA ŽENA OSLUŠKUJE PRVO SRCE ČOVEČANSTVA“ (slika u ulju, rad Morisa Alkalaja, Beograd, 19..). I, to se podrazumeva, pravo na aukciju kod Kusovca.

– I, šta sad predlažeš? – upitala je, iznenađeno, u stvari, lažno iznenađeno, nije mi promakla nijansa.

– Rahela, moje srce ti sve govori… Ono kuca za svim ženama, kuca i za tobom!

Glumatao sam malo rukama, kao Hamlet, kao Fon Karajan, kao Ðoka Limun!

Ona voli da se ja s njom šalim. Njena dobra pitoma duša, puna je obzira prema meni. Priča mi ovo i ono, pokazuje slike naših rođaka, sve zna, sve pamti, svaki delić garderobe ume da prokomentariše… kad god mi u pisanju nešto zatreba, tu je moja desna ruka!

Povukla je ruku i prihvatila se šoljice. U joj je još bilo kafe, ali nije je prinela usnama. Prazan gest iza kog je stajala neka druga misao, to je to. Ništa nismo govorili, čekali smo. Sve mi se na njoj sviđalo, a najviše jednostavnost, stamenost, iskonska dobrota, imala je nešto majčinsko što mi je na srce padalo kao mana s neba. A sviđala mi se i njena konzerva s natpsom: HRABROST, ROK UPOTREBE PROŠAO.

Kako smo se našli kod nje, u stanu, posle… ne znam koliko vremena sastajanja po parkovima, predavanjima, restoranima, na koncertu, na izletu,  na Danima ovog ili onog… zaista, nas dvoje smo obožavali život! Kao da nas je jedna majka rodila, bili smo tako bliski… Na rastanku, uvek bih je ispratio do kuće, na Senjaku, poljubio je u obraz i… laku noć, dragi Morise! …Laku noć, draga Rahela!… Kako smo se tad našli kod nje, ne znam… ne…

Čim smo ušli u njen stan, ubacili smo ključ u dubok ćup, pored vrata. Strpala me je u kadu i izgubila se da napravi voćnu salatu. Kad sam skinuo štroku, mora da sam zaspao u prljavoj vodi. Probudila me je hladnim mlazem iz tuša i vrelim poljupcima u visoko pametno čelo. Rok upotrebe njene hrabrost se vraćao! Pokušao sam da je uvučem u kadu, onako, u kućnoj haljini, ali pokazala se neverovatno vešta da se tom manevru odupre. Mada ni ja nisam neka snaga, prznajem.

Voda iz kade je istekla. Isprala me je od glave do pete, skoro rutinski. Kao da sam na nekakvoj banjskoj terapiji! Zakačila je slušalicu i dobacila mi frotirski peškir. Peškir, sav u rupama! Vrlo originalno! Mirisao je na pržena jaja, jorgovan, stare novine i imalin. Možda sam nešto propustio. Ah, da, luk, ali on se podrazumeva (nema dana da nešto ne prži!).
Jeli smo i rečito ćutali. Znali smo šta nas čeka pa nismo žurili. Mi smo bili unutra, ceo svet napolju a ključ u ćupu!

Imao sam utisak da sam došao na ručak kod neke daleke tetke. Bila daleko ili blizu, tetka je rođaka. Ponekad bih se upoređivao s Ajnštajnom… Da, on, glavom i bradom… Raskinuo je veridbu sa svojom daljom rođakom Elzom Ajnštajn, u vreme kad je privodio kraju svoju čuvenu Teoriju relativiteta. Bilo je to u proleće 1918. I oženio se njenom dvadesetogodišnjom ćerkom Ilzom. To je, ujedno, bio i najburnij deo njegovog veoma konfuznog života. A zašto sam se upoređivao? Suvišno pitanje! Ipak, nema pouzdanih dokaza da je Ajnštajn ikad održavao intimne veze s Elzom. Tako kažu. Nisu držali sveću… ali, uvereni su! A bili su vereni! Nije, nego?! Pa, posle raskida veridbe, ponavljam, oženio se njenom ćerkom… Eh, meni je teže. Ja imam dve rođake, Rahelu i Rebeku… dva srca srca mog. Jedina olakšavajuća okolnost je što one jedna za drugu ne znaju da sam sa svakom od njih u putenoj vezi. To znam samo ja! I moja Teorija – koju u šali označujem kao RR (Rahela & Rebeka) – je položila ispit, kao Ajnštajnova.

Pa ipak, i ja sam „blizu“. Rahela je mlađa od mene petnaest godina a Rebeka osamnaest!

I tako, Rahela me je jedva pustila u kuću kao muškarca. Zaplašena, frustrirana, čak odviknuta od misli o muškarcu. A koliko me je živaca koštalo dok sve nisam doveo u red!

Dakle, tu sam, gde sam. U njenom stanu. Ne bih se začudio da mi se, dok sam pod njenim krovom, počne obraćati sa „vi“, zbog, pogodili ste, distance, potrebne distance! Ne znam šta je ona mislila, konkretno, u vreme kad sam joj prvi put došao… ali ja sam je veoma živo zamišljao pored sebe u krevetu! Ko zna, možda je to videla na mom licu. Nisam smeo da rizikujem, odlučio sam za taktiku čekanja, hteo sam da ona prva probije led.
Nisam se prevario! To jest, kako sam već naveo, Rahela je povukla nogu!

– A da pozovemo u goste Rebeku? – pokušala je da, i nesvesno, izvrda ono što je neminovno usledilo.

– Ne, video sam se s njom juče, ima migrenu…

– Pa… dobro – bilo je sve što je rekla.

Voleo bih vas da vidim u ovakvoj situaciji. Samo se vi smejte, meni uopšte nije bilo do smejanja.
Prvo što joj je palo na pamet je rešavanje ukrštenih reči. Te usamljenice, zaista znaju da se razonode! Ukrštene reči, Bože moj! Zaista, originalna predigra, nema šta! Toliko originalna da bi je mogla patentirati. I tako, nas dvoje, Moris i Rahela, čas ćutimo rečito, čas govorimo pauze.

Mučili smo se tako neko vreme sedeći za stolom dok nisam iskoristio neku pogodnu priliku i legao na krevet. O, pola posla je obavljeno, još samo da legne i Rahela!

Ona je, sasvim mirno, čitala i pisala za stolom kao da me nije videla golog u kadi. Pa šta ako sam bio go, dete je golo! Činjenica je da ima žena koje su hladnije od leda. Nije, valjda, ona bila jedna od njih! Ali, ključ smo ubacili u ćup… dok se ne izabere Papa… nema nam izlaska!

Sve ima svoj kraj, pa i ukrštenica. Rešila je što je mogla, zapitala me ovo i ono, a što, udrženim snagama, nismo mogli ni ona ni ja, prepisala je iz rešenja koji je mudar urednik poturio. Zvao sam je da legne kraj mene…

– Šta tebi pada na pamet, Morise…

– Da malo razgovaramo…

– Nismo ni ovako daleko…

– Ali stalno moram tom podignutom intonacijom…

Trgla se, sa zadrškom. Dobar znak.

– Da razgovaramo?… O čem?

Aha, videlo se da su joj misli otišle na drugu stranu. Dobar početak, bogami!

– O svem, Rahela… Ovde, kod tebe, lepo mi je kao u gnezdu… kao ptičici u gnezdu… Dođi…

Kad je legla, pomislio sam: kao svraka na čokotu! Stoji, krila spremna da svakog trena odleti!

– U čem je stvar?

– Koja stvar?

– Ponašaš se kao da ti je prvi put…

– Pa… sedam… ne!… osam godina… i nije malo!

– Toliko?!… Ne govori… ah, ne govori… to… čak ni meni, ja te molim… Pa to je neverovatno! Ne-ve-ro-vat-no!

– Zašto je neverovatno?!

– Pa, Rahela, Rahelice… Bog je za sedam dana stvorio svet a ti… a ti osam… godina… nisi spavala s muškarcem!… Ne… ne govori mi to… Ja te molim… Volim te i… molim te, zapravo… preklinjem te da tu temu…

To saznanje, baš me je dotuklo. Da li se Tvorac, možda, zapitao, recimo, trećeg… četvrtog  dana… ima li smisla da stvara svet?! Ili je od početka znao da je na dobro putu, da će mu se zamisao primiti!
Trebalo bi da započnem uvertiru, a nemam ni note! S Rebekom je to ispalo mnogo bezbolnije…

Svukao sam se i mirno ležao. Nag, pored nje, kao mačak pored vruće kaše! Aha, Rahela je kaša… Aha…

Nije se ni pomakla, toliko je bila uplašena.

Počeo sam da je zadirkujem. Šala će spasiti svet! Rekao sam joj da glumi nevinost, da je, čak, veoma uverljiva!

Udarila je u plač i čvrsto držala gaćice. Nisam ni video kad ih je skinula! Grudi su joj pupele… ispod razdrljene spavaćice… Pupele i racvetavale se pod mojim dahom i pod mojim pogledom. Hteo sam da ih dodirnem dlanom ali ona uhvati moju ruku.

Ponavljam, samo se vi smejte, meni uopšte nije bio do…

Poljubio sam je u rame, rekao da je slana.

– Kao da sam liznuo more… Slana… Baš slana…
Pa sam je poljubio u vrat, nežno, još nežnije… najnežnije… dok mi je ona sve vreme držala ruku, u vazduhu, valjda da ne potone!

Počeo sam da je ljubim malo jače, pa još jače, kratko i dugo, pa i malo pomamno, koliko sam se usudio… šaptao sam joj na uvo, prelazio prstima… one, sad puštene i oslobođene, ruke… preko njenih erogenih zona… a najviše sam ljubio njene ružičaste vrhove Urala…

Ništa nije vredelo!

Ništa!

Držala se za one gaćice kao za pojas za spasavanje na „TITANIKU“!

– Pobogu, Rahela, ovo ničem ne vodi… Šta tim želiš da postigeš, hoću da znam, ja sam ti prijatelj!

– Ništa… Ništa, Morise, ali drukčije ne mogu…

– A šta ne možeš?!

– Ne mogu da se opustim… Htela bih, ali ne mogu…

– Čekaj, onda… Uradićemo to zajedno, dogovor kuću gradi…

– Aha… aha…

– Ja ću pomoći tebi, a ti meni, važi? To je fer!
Klimnula je glavom da pristaje. I dalje se kočila kao da se radi o pitanju života  smrti. Kao da treba da izvadi zub.

– Rahela, hoćeš li da se obučem i odem?

– Ne, nikako…!

– Pa zašto, onda, sva ova šaljiva predstava, ženo?… Dovoljno si me ponizila, znaš…

Ćutala je. Tvrd orah.

– Nisam Šveđanin, nisam Etiopljanin, nisam Francuz… Jevrejin sam kao i ti, pa… zašto, onda…?!

I dalje je ćutala. Rok upotrebe prošao. Konzerva je ostala konzerva.

Poslednji adut!

Okrenuo sam joj leđa i kobajagi se naljutio. Gle, to je upalilo! Pustila je gaćice i osetio sam njene tople dlanove na leđima. Masirala mi je leđa.

– Imaš jedan mali… kako se kaže, Morise…madež ili mladež?

– Mladež… mladež, Rahela… Kakav te madež našao, završila si gimnaziju… A nije mladež već… tako mi je mama rekla… kad sam se rodio, znaš… neka maca mi je na leđa prislonila svoju šapicu!

Poljubila me je u šapičin trag!

Ja sam se još uvek mudro durio, a nežno govorio.
Hajde… hajde, Morise… Život je kratak.

I, gle! Kad je po trpezi sve bilo posklanjano, artički led istopljen, vrhovi Urala se zazeleneli, kad ništa više nije stajalo na putu našem strasnom zagrljaju, kad sam se okrenuo tanjiru da uzmem prvi zalogaj… izgubio sam prvobitnu rešenost da stupim u akciju! Osećao sam da bih je povredio kao čoveka da bilo šta preduzmem! Čudno ali istinito. I tako se situacija preokrenula na našu obostranu štetu.

O, žene su borci! Svojom toplom iskrenošću, ženskim strahom i obzirom, Rahela me je potpuo razoružala da se nisam usuđivao da je dotaknem. Hrabrila me je, ne pitajte kako! Nije za pisanje. Uvukao sam se u ljušturu. Izgubio samopouzdanje. Paralisan. Osećao sam da je volim više od sveg na svetu. Tu moju malu Rahelu, srce srca svog. Bilo mi je dovoljno što je ona iza mojih leđa, što je, jednostavno, tu, kraj mog srca. Što mi veruje. Što me, možda, čak, i voli!

Gledala me je kao u čudu, pretpostavljao sam jer sam žmurio. Imam prava da zamišljam, naročito draga lica. Nije se nadala da je takav preokret uopšte moguć. Crno-na-belo, uveravala se da li sam živ. Baš čudan doživljaj. Ovakav začin je nedostajao. Začin ljudske hrabrosti.

Okrenuo sam se, lagano, uhvatio je za glavu i zagledao se u njene oči. U njima sam video vedrinu Raheline duše, veselu baštu emocija, rajske predele sa zanosnim, vanredno lepim rekama od meda i mleka, s rajskim voćem na obalama, s rajskim mirisom… pesmom… mirom prve zore čovečanstva… i u njima, kao u ogledalu, svoje oči!

Zagrlio sam je nežno, prela je kao mačka. A ja volim mačke, i one vole mene! U životu sam, najčešće, bio pas! I to je ono što je najčudnije! Mi, muškarci, najčešće grešimo što u odnos prema ženama pravimo račun bez krčmara! S tim bismo morali prekinuti. Pre svakog poljupca treba odstojati, treba ga zaslužiti, pokazati dobru volju, iskrenost. Moramo voleti da volimo, moramo naučiti to! Moramo biti hrabri hrabrosti, ljubavi, hrabri nas, samih, ali, isto tako, hrabri i drugih! Ne mari ako ovo ne razumete, važno je da osećate i činite!…

Nastavak veze s Rahelom, usledio je sledeće nedelje. Zavoleli smo se nekom čudnom ljubavlju, LJUBAVNOM ako tako mogu da kažem. Rebeku volim STRASNOM, ljubavlju, naravno…

Dva srca srca mog.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *