Senka Vojinović: Pavle

Pavle je polako koračao, šutirajući retke kamenčiće na putu. Nikud mu se nije žurilo. Tačnije, nije imao kuda da ode. Reklo bi se da dečak sa svojih dvanaest godina ima da radi gomilu stvari u slobodno subotnje poslepodne. Ne i Pavle. Put ga je i nehotice vodio natrag kući. Živeo je blizu škole, a u njenom dvorištu uvek bi se u to vreme skupljala deca iz kraja, obavezno i neka iz njegovog razreda i tu provodila vreme u igri. Pavle se nadao da će ih ovaj put nekako zaobići, da ga neće videti, ako bude imao sreće. Nažalost, nebo mu se nije osmehnulo. Još izdaleka su ga spazili.
– O, pa koga to vidimo? E, znaš da smo zaboravili koliko si ružan . Ali, gde si baš sad morao da naiđeš, ogadio si mi ovaj Twiks, sad moram da ga bacim…
– Pa, što, ljudi, jeste da je to stvar ukusa, ali meni je on za prosečnu svinju sasvim ok.
– E, da, i nemoj da bacaš Twiks, daj ga svinjčetu, nek se još malo utovi!
Pavle je prolazio pored njih ćutke, obarajući pogled nisko ka zemlji.
– Ej, svinjska njuško, tebi se obraćamo, zar ne umeš ni da se javiš?
– Pa on valjda može samo da grokne. Hajde grokni nam! Vidi što je jedno nevaspitano prase! Njemu očito treba dresura. Sad ćemo mi tebe da dovedemo u red.
Dvojica dečaka grubo su zgrabila Pavla za ramena i savila mu ruke iza leđa, a treći mu je, snažno ga povukavši za kosu, zabacio glavu unazad, i pokušavao da mu ugura polupojedeni Twiks u usta. Čokolada se razmazivala po licu nesrećnog dečaka, mešajući se sa suzama, koje nije uspevao da zadrži.
-Žvaći, svinjo. Vidiš kako smo mi dobri, hranimo te, a ti nam ne kažeš ni hvala.
– Narode, jeste li videli nekad prase da plače? Ja sam slušao kako vrište kad ih kolju, ali nisam video da plaču. Ovo naše je neki fenomen!
– Ma pustite više tu budalu, ja sam se već smorio sa njim, ’ajde da nastavimo basket.
Dečaci su se smejući se udaljavali, dok je Pavle rukavom otirao umrljano lice. U ustima mu se još prevrtao komadić čokolade. Nije smeo da ga ispljune pred njima. A nije mogao ni da ga proguta. Peklo ga je u grudima. Odgegao se polako, svojim uobičajenim korakom. Nije ni primetio da mu je u onom gušanju sa njima ispao na zemlju mobilni telefon.
-Hej, retarde, pa ispao ti je mobilni. Zar nećeš da ga pokupiš – doviknuo mu je jedan od dečaka sa terena. Pavle se bojažljivo osvrnuo i krenuo nazad. Dečak je bio brži. Pre no što je Pavle stigao do telefona, onaj se našao pored i podigao nogu nad telefonom.
-E, debeli, ne sviđa mi se tvoj ekran. Malo ću da ti ga predekorišem.
Zgazio je i čulo se kako staklo puca.
-Tako, sad je bolje. Hajde sad ga podigni i gubi se više, baksuziraš mi tekmu.
Pavle se sagnuo, podigao svoj razbijeni telefon i bez reči ga spustio u džep. Nastavio je da korača sporo prema svojoj zgradi. Valjda je gotovo za danas. Još je i dobro prošao ovaj put, nisu ga tukli. Malo dalje, kad je zamakao iza ugla, van njihovog vidokruga, ispljunuo je onaj komad čokolade. Osećao je kako mu sa njim još nešto, užasno gorko, navire iz dubine. Pljuvao je još dugo, pokušavajući da spere iz sebe taj otužni ukus. Izvadio je iz džepa telefon. Velika pukotina širila se preko celog ekrana. Nije mu čak bilo ni žao. Ravnodušno je promatrao pukotinu i zaličila mu je na veliku zmiju koja se protegla od jednog do drugog kraja, kao da brani prilaz. Ionako mu nije ni bio potreban taj telefon. Njega niko nikad nije ni zvao. Samo ponekad majka, da mu javi da će se duže zadržati na poslu i da je ručak u rerni. Ponekad bi satima zurio u ekran i čekao da nešto zasija, da se oglasi zvono, iako je znao da se to neće desiti. Često je i sam poželeo da ga zgazi. Niko od drugova nije mu tražio broj. Čak ga je izgleda i otac zaboravio. Ne pamti kad se poslednji put javio. Da li je to bilo za prošli rođendan?… Ili ipak onaj prethodni? Svejedno. Sve je svejedno.
Pavle je ušao u zgradu, popeo se na treći sprat i otključao prazan stan. Tišina mu je jurnula u lice, ispunila ušne školjke svojim ustajalim šumom. Sve je bilo isto onako kako je i ostavio pre sat vremena kad je izašao napolje. Svaka stvar zurila je u njega nepomična, sa svog starog mesta, šireći ka njemu talas dosade i očaja. Sklupčao se na krevetu u svojoj sobi, prigrlivši kolena rukama i privukavši ih do same brade. Želeo je da plače. Ali izdajničke suze sad nisu htele da krenu. Plakao je on toliko puta ovde. Mada, od toga mu nije bivalo ništa lakše. Osećao se svaki put samo još praznije. Kad bi bar mogao toliko da se isprazni da više ništa ne oseti, ne čuje, ne vidi. Da živi kao biljka, kao drvo čije lišće upija svetlost i podrhtava na vetru. Samo to. Ovako, činilo mu se da ga boli svaki udisaj. Svaki pogled. Svaki zvuk nečijeg smeha. Pavle se retko smejao. Kao da je neka živa rana duboko u njemu neprestano krvarila, i pri svakom pokretu i dodiru sa ljudima produbljivala bi se, pozleđivala i bolela još više. Dečak se često pitao zašto je on tako nesrećan, šta je to mogao toliko da pogreši pa da bude ovako kažnjavan. Ali, pitanja su ostajala bez odgovora. Nije znao ni kome ih postavlja. Uvek se trudio da bude dobro i poslušno dete. Nikom nije učinio ništa nažao. Jeste, škola mu nije baš išla, ali nije da nije učio, samo je sporije od ostale dece shvatao šta se traži od njega u zadacima. Posle je prestao i da pokušava da shvati, navikao se na loše ocene. To je za njega, on nikad nije znao za bolje. Ali, u kući, stvarno je davao sve od sebe da zadovolji roditelje, da uradi sve što traže od njega. Pa ipak, tata je otišao. Jednog jutra, pre šest godina, probudio se, ušao u kuhinju da doručkuje, a mama je tamo sedela i plakala. Slušao je kako su se prethodne noći jako svađali, ali to je već bilo uobičajena pojava, zaspao je pokušavajući da ih ne čuje. Mama ga je pomazila po glavi i rekla mu da će od sada njih dvoje živeti sami i da tata više neće biti sa njima. A onda ga je pitala šta će da doručkuje. Pavlu ništa nije bilo jasno. Samo je svakog časa provirivao kroz prozor, u vreme kad je otac obično dolazio s posla, da vidi neće li se ispred zgrade parkirati njegov auto. U početku, otac ga je viđao ponekad, vikendom, vodio ga na sladoled, u park, ili na kej, a onda su ta viđanja postala sve ređa. Nazivao bi ga da popričaju, zatim samo da mu čestita rođendan, a na kraju je zaboravio i na to. Čuo je kad se majka jednom požalila komšinici da ne daje ni dinar za nekakvu alimentaciju. Pavle nije znao šta je to, samo mu je čudno i rogobatno zvučala ta reč i pitao se kakve veze ona ima sa njima. Kasnije je saznao šta ona znači, kao i da se otac ponovo oženio, nekom mladom ženom. O tome je brujalo u kraju. Izgleda da je dobio i sestru, ali Pavle je nikada nije video. Često bi mu dolazilo da pita majku da mu objasni ponešto što je raspinjalo njegovu detinju dušu i zbunjivalo mu um, ali, kad bi joj prišao i pogledao joj u lice, jednostavno nije mogao da nađe pravu reč. I sam pogled na nju, onako podbulu i sa ogromnim podočnjacima, stvarao mu je još i osećaj krivice da je dodatno uznemiruje neprijatnim stvarima. Zato su njih dvoje uglavnom ćutali. Mama je po ceo dan bila na poslu, a onda kuvala. I postajali su oboje sve ćutljiviji i sve deblji. Nepomični i teški, kao i stvari u njihovom stanu. Mama je jela i noću, Pavle bi je video kroz odškrinuta vrata od kuhinje, kad bi nekad ustao do kupatila. Nije se ni ljutila na njega zbog loših ocena. Samo bi svaki put kad donese jedinicu tužno uzdahnula i počela da premeće stvari po stolu. Možda se i ona osećala kriva pred njim zbog nečeg, Pavlu se tako činilo. Povremeno je pokušavala da uči sa njim, da mu objašnjava lekcije, a kasnije bi ga bilo stid kad bi čuo kako se pravda razrednoj: „Ali, verujte mi, toliko smo obnavljali te padeže, i znao je kad sam ga ja ispitivala, ali valjda se u školi uplaši, zbuni…“ Nije voleo da ona dolazi u školu, bilo ga je sramota od njene ugojene i zapuštene pojave, a znao je da se njegovi drugovi iz razreda njoj smeju iza leđa, kao i njemu u lice. Nesrećni dečak, na ulasku u pubertet, možda i zbog gojaznosti, počeo je da dobija neke fizičke osobine koje su izazivale nemilosrdno izrugivanje vršnjaka. Neugledan, sitnih očiju, „svinjastih“ kako su mu dobacivali, dobio je i malje po licu i sve izraženije grudi. Nije se bavio sportom, neophodnim da se razvija zdravo u tom periodu, jer majka nije mogla da mu priušti nikakve vanškolske aktivnosti. Nije se naročito zanimao čak ni za kompjuterske igrice, u kojima su svi dečaci obično uživali, pa da ima nade da postane bar gejmer. A nije imao drugova sa kojima bi igrao basket i fudbal ispred zgrade ili u školskom dvorištu, kao ostali. I oni „neutralni“, koji ga nisu tukli ili mu se podsmevali, zazirali su od njega i izbegavali ga jer nisu hteli da budu obeleženi time što će biti viđeni sa njim. Njega niko nije pozivao na žurke, nije birao u timove. Dečak se sve više povlačio u sebe, i po mišljenju i dece i nastavnika bivao sve čudniji. Freak. Wirdow. I samom mu je bilo nejasno zašto radi neke stvari. Nekad bi se prosto naslanjao na drugu decu, pripijao se uz njih, iz neke podsvesne potrebe za dodirom. Često bi i zbog toga dobijao batine i pogrdna imena: „Marš od mene, pederu, mamu ti luzersku!“ I Pavle se osećao kao stvarni gubitnik, verovao je da su svi oni koji mu to svakog dana govore u pravu. Gotovo da je bio ubeđen da sve što mu se dešava i treba tako da bude, jer, kako bi drukčije, i pomirio bi se sa tim, samo da ne boli… još uvek.
Ležeći sklupčan na krevetu, pokušavao je da zamisli da ga nema. Znao je da se napolju ne bi ama baš ništa promenilo, nikome ne bi nedostajao. Steglo ga je oko srca kad je pomislio na majku, ona nema nikog osim njega. A možda bi joj i laknulo, ne bi spuštali poglede jedno pred drugim, i kradom plakali. Ne, nikome on ne bi nedostajao. Pa zašto onda postoji? Mora da postoji bar neki razlog koji bi opravdao njegovo tako besmisleno paćenje na ovom svetu. Ali, koji? Pavle ga nikako nije nazirao. Niti je mogao da pronikne u svoju budućnost. Pred sobom je video samo crnilo. I to crnilo kao da se spuštalo na njega i pritiskalo mu grudi, kratilo mu dah i prikivalo mu udove za krevet svojom težinom. U jednom momentu hteo je da vikne, da pozove u pomoć, ali glas nije izlazio iz njega. Pokušavao je da se pomakne, ali noge i ruke bile su mu kao od olova. U daljini, u nekoj magli, ugledao je svog oca. Vodio je za ruku malu devojčicu i smešio joj se. Devojčica je u drugoj ruci držala gomilu šarenih balona. Pustila ih je i oni su poleteli ka nebu. Oboje su ih dugo pratili pogledom, sa oduševljenim izrazom lica, mala se kikotala kao da je golicaju, dok su se Pavlu slivale suze niz lice, a usne micale u bezglasno „Tata, pogledaj u mene, i ja sam tu…“ Otac i devojčica nestajali su u parku, i posvuda je vejalo lišće, lišće… Onda je nastupio opet mrak, i Pavle se davio u dubokoj vodi. Mlatarao je rukama i hvatao se za neke ljigave biljke koje su mu izmicale i ostavljale mu samo trag lepljivosti i jeze. Voda mu je već ulazila u usta. Pitao se da li da prestane da se opire, da se prosto prepusti i potone na hladno muljevito dno. Bio je tako umoran… Iznad sebe nije mogao da vidi, ali čuo je svoje školske drugare kako se divljački smeju njegovom mlataranju i navijaju da odustane. Po vodi su pljuštali i grumenovi zemlje i kamenje kojim su ga gađali. Ma, samo nek se završi… „Pavle, Pavle, probudi se! Šta si to sanjao, buncao si nešto? I što ti je mokar čaršav… Ah… Ništa, mora da si se oznojio.“ Majka je stajala iznad kreveta i zabrinuto posmatrala svog sina. „Zašto nisi ručao, pa rekla sam ti da sam ti ostavila sve u rerni, da se ne hladi. Hajde, ustani, umij se i dođi u kuhinju.“ Pavle je poslušno ustao i krenuo do kupatila. Još mu je u glavi odzvanjao žamor obesne dece i osećao je hladnoću vode oko sebe. A zatim se setio i balona i ponovo ga je zapeklo u očima. Ali nije hteo da majka to vidi. Umio se, seo za sto i mirno ručao. „Nisam stigla da ti kažem, bila sam juče opet u školi. Razredna kaže da će te nastavnica geografije ostaviti za letnju školu. A možda i matematike. Potrudi se malo, Pavle, ja znam da ti to možeš, samo kad hoćeš. Što da ti propadne leto, umesto da se igraš, kao sva ostala deca…“ Tu se ugrizla za jezik. Znala je da njen Pavle nema s kim da se igra. Večito je bio sam. A znala je i da ga deca u školi tuku i maltretiraju. A ona tu ništa nije mogla da učini. Zbog toga se osećala još bespomoćnije. „Hoću, potrudiću se“, mirno je uzvratio Pavle, i nastavio da žvaće svoj ručak. Uto je neko zazvonio . Majka je ustala da otvori. Na vratima je stajala nepoznata žena i ljubazno se osmehivala.
-Dobar dan. Ja sam vaša komšinica, nova sam u zgradi, nedavno sam se doselila odmah do vas.
-A, da, videla sam da se neko doselio, ali, nisam baš zagledala, po ceo dan sam na poslu, a onda, obaveze u kući, znate kako je…
-Ma, znam, ista priča. Nego, primetila sam da imate sina otprilike istog uzrasta kao što je i moj. Kuka mi kako mu je dosadno, ja mu kažem, što se ne upoznaš sa novim komšijom, a on se stidi. Mnogo je sramežljiv. Pa sam ga, eto, ja dovela da se upoznaju, ako vam je sin kod kuće.
-Jeste, kod kuće je, sad baš ruča.
-Jao, pa doći ćemo onda kasnije…
– Ne, ne, završava on, što se ne bi malo družili. Pavle, dođi da vidiš ko nam je došao. Upoznaj svog novog druga.
Majka nije videla kako je kratak titraj ozarenosti prešao preko Pavlovog lica. Ostavio je ručak napola, i dogegao se svojim tromim hodom do vrata.
-Zdravo, ja sam Jovan. Hoćeš napolje?
-Hoću.
Majka je stajala pored prozora i posmatrala dečake kako se igraju u dvorištu. Istovremeno joj se i smejalo i plakalo, dok se teško telo njenog sina nespretno pružalo za loptom. Da li se to i on smeje? Odavno nije čula njegov smeh. Jako se brinula za njega. Juče joj je razredna rekla da je mali očigledno depresivan, da bi trebalo da se obrati školskom psihologu. Blagi, bože, šta li će biti sa tim detetom? Strepela je za njega. Da li će se izvući? Sad, kad ih gleda odozgo, izgleda tako spokojno, čak možda i srećno… I ovaj mali čini se da nije loš, i majka mu fino deluje. A šta će biti kad upozna i drugu decu iz kraja, kad vidi kako postupaju sa Pavlom, hoće li i dalje hteti da se druži sa njim, hoće li ga i on izbegavati…pričati mu da je glup i ružan… I šta će onda Pavle? Kako će njemu biti… Ništa nije gore od lažne nade, ništa tako ne ubije čoveka. Ali, šta je njoj, izvući će se on, mora. Samo da malo poraste, da očvrsne. Biće on čovek. Imaće sve, kao i drugi. Biće sve dobro…
Dva dečaka igrala su fudbal na dvorištu između zgrada. U njega se spuštalo tiho prolećno veče. Tama je polako plavila prostor i prigušivala i figure i glasove. Kraj prozora, na trećem spratu, skrivajući se iza zavese, kao sa jednog od okana broda koji izgubljen plovi kroz noć nedoglednim okeanom, žena je pratila pogledom dečake kroz navirući mrak i, kao mantru, ponavljala šapatom „Biće sve dobro“. Visoko sa strane, sijao je mesec i zlurado se cerekao.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *