VELIBOR MIHIĆ: MOJA HAIKU PROZA, KOMENTARI U KURZIVU

Ležim pod nebom. Leto na meni leži. Jesen me sluti. – Osećam se kao akvarel!...

Taban i travka. Beži prutić, zeleni. Mrav svojim putem. – Šta ću sa svojim razlozima?!…

Putić sni ušće. Velika voda mami. Samo oseka. – Dešavalo mi se da stignem na cilj, ali, razlog mi se podsmehnuo!…

Dela ne slute. Dan po dan, a ostaju, samo, imena. – Izbor me neće!…

Kaplje kap po kap. Sluti sunce u noći. Samo sove huk. – Mislio sam da neće, ali, ipak je svanulo!...

Put stremi brdu. A brdo želi more. I tako večno. – Ne, nisam voleo, sanjao sam!...

Želje me žele. Vetar tera maslačak. Odoše želje. – Želje, da, ali, ja sam ostao. Stopu po stopu: u mestu!...

List, kamen, vetar. Nada, maslačak, ušće. Život k’o trešnje. – Kad se sve svede, ostaju, samo, sitnice!

Noć u krošnjama. Šuma spava i snuje. Ušara budna. – Ja spavam – ali moje srce: ne!...

Čudo: rak leti! Or’o ga drži kljunom. Nemoć štipaljke. – Koliko puta, koliko puta, o, koliko puta!

Mala kap rose. Kroz nju, sunce će brzo proturit požar. – Nema ljubavi bez strasti. Jednom, i ja sam se opekao, još boli!…

Mrav vuče seme. Klica ruši mravinjak. Samo vreme zna. – Zar, srce, moje, i ti da me izdaš!...

Leto je prošlo. Jedna trešnja ostala. Čeka ptičicu. – Gle, meni ne da zaborav!…

Mrav u orahu. Gle, ptica ga odnosi. Biće dalek let. – A kraj kratak kao poslednji poljubac!...

Stolica škripi, drvo se seća šume među granama. – A ja pamtim, samo, u očima!…

Na grobu daća. Čaša vina se proli. Kasni poljubac. – A moje srce proguta poslednji uzdah!…

Sever i laste. Severac ne voli jug. Zima caruje. – Um leto valja!…

Zalazak Sunca. I izlazak Meseca. Rukopis dana. – Nad tim romanom, svojim, o onom g. M., maleroznom hotelijeru, skapavao sam dve-tri godine, a oni traže da izbacim jednu psovku. I ja izbacih. Sad je izgovaram u sebi!…

Pčela na cvetu. Med u košnici. Radost jezika. – Radost prolaznosti!…

Poslednjeg dana veselnik će prileći. Neće ustati. – Često mi se dešava: hteo bih, ali ne uspeva mi da se razveselim!…

Slike i zvuci, mirisi i kucaji: i to je život. – Šta nedostaje? Ne!… Ne!… Ni to!…

Slovo O zove, T ti nudi sedenje, A Ž krekeće. – Krekeće, samo, na ćirilici!…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *