DŽANKI / KVIR VILIJAM BAROUZ

Izdavač: RENDE BG (2010/2013)
Autor prikaza: Živko Ivković (Šabac)

Glavna karakteristika ovih, predvodnika bit i hipi pokreta poput Barouza je svakako ta intrigantna iskrenost ali i opuštenost , neiskirvljeno oslikavanje doživljenog a što je praktično za ine pisce ne baš lak zadatak jer većina tih konvencionalnih se hvata pera iz sasvim drugih pobuda, kao što su prekrajanje istorije, ispeglano doživljeno i politika. Do srži iskren, detaljima ne tako ogrnut i okrenut ali bez lažne skromnosti, neopeterećen svojim seksualnim apetitima, Barouz nam servira dogodovštine iz svog života kroz prizmu ne toliko opredeljenog koliko navučenog, jer mišljenju okoline nije pridavao gotovo nikakav značaj. Da li iz razloga osigurane egzstencije, tog uredno uplaćivanog mesečnog iznosa na nj. konto, tako reći ga i nije doticalo saznanje o toj prihvaćenosti kao pisca, čoveka ličnosti te i tu dolazi do izražaja nj. genijalno pero iz kog proizilaze ova dva (Džanki i Kvir) naslova. Slika koju iznosi ovde, njegov prvi morf fiks, strah i mučnina potom, te oslobadjajuća presuda nakon trećeg su onaj rani Barouz, onaj još u povoju, onaj otvoren za sve opcije u životu. Što si više zavisan, ostale stvari onda gube na značaju, prioritet svih džankija je tako, domoći se fiksa ili čega veća sve u zavisnosti od odabira na širokoj paleti ponudjenih psihoaktivnih supstanci i za koju se odlučiti a sve u zavisnosti od stupnja navučenosti na ovu ili onu. Džanki je tako  naslov koji donosi jezivo iskustvo, iskazano medjusobno nepoverenje, svesnost nesvesnosti uz isključenu budućnost jer postoji samo danas, staf je tako prioritet, uz naravno tu intuitivnu opreznost.

Zanimljiva je i samo džankijima shvatljiva situacija kada ih provale, uhvate i privedu inspektori iz tih odeljenja za suzbijanje narkotika koji tada deluju na način da pritvorenika ostave u prostoriji za saslušanje, stave na sto ispred takvog kapsulu doupa i čekaju ishod, ishod koji im gotovo uvek ide na ruku jer tako iznudjuju ne samo priznanje nego i cinkarenje neposrednog okruženja džankija. Ovde je Barouz alijas Bil Li (iz Keruakovih romana) pa tako imamo i njuorlienšku priču umnogome različitu od one u Njujorku, mada se u biti sve svodi na isto, ono, navučenost u istom takvom okruženju, ali i časnom pokušaju odvikavanja od droge, brojna kriziranja i na koncu odustajanje od tog odvikavanja jer, narkos bez dnevne doze se oseća kao da mu je prekinut krvotok, gase se u takvom telu sve ćelije!!

Nikada nije postojao tzv. Ameriken drim, Bil Li nam svojom pričom i potvrdjuje tu teroiju-utopiju,  kaže kako se prebogasti i dalje bogate a svi ostali bankrotiraju. Situacija u srednjoj klasi je veoma negativna jer samo jedan od hiljadu uspe, ostali rade za porez i preživljavanje. Meksička epizoda Bila Lija se umnogome razlikovala od one u matičnoj zemlji. Doduše i ovde se (ka i svugde) sve svodilo na isto, nabaviti morf, doup ili šta već, ali putevi nabavke tih u Meksiko Sitiju su se veoma razlikovali od onih, ponavljam se, na domaćem terenu u USA. Doup kraljica Meksika je bila izvesna Lupita, ona je vedrila i oblačila u glavnom gradu, preko nje je išlo sve jer neke alternative i nije bilo. Lijevo detaljno oslikavanje stanja džankija pre, za vreme delovanja droge i after te moguće krize su ovde nesumnjiva aluzija na njega samo. Život mu je zavisio od dilera droge, pa tako kaže da je džankiju diler isto što i ljubavniku njegova draga. Krize karakteristične za sve džankije Li verno i bez ustezanja iznosi, čovek se zapita da li je moguće da se pre toliko i toliko decenija u tim državama toliko konzumirala droga i kakva je tek danas situacija u pomenutim!?

Raspadom SFRJ  sve to je stiglo i u naše krajeve, zacrtano od strane moćnika je konačno ostvareno, ljudi su (pogotovo mladi) nebitni, azili za pse su mnogo važniji!! Džanki autobiografija Barouzova za kraj ima ono, spreman sam otuputovati za Kolumbiju u toj potrazi za čistom drogom koja proširuje vidike umesto da ih sužava kao što je to slučaj sa doupom! Otputovao je ali za Meksiko uz predubedjenje da će konzumiranje tamošnje ‘jage’ biti svojevrstan test u smislu koliko čovek može izdržati , dokle dogurati ne bi li se dokazao samo sebi! I ne treba nam film o džankiju, ovaj Barouzov pisani naslov je svakako bolji od bilo kog na platnu ili ekranu! Izdavačka kuća Rende se tako (zahvaljujući ovim naslovima) svrstala u grupaciju najznačajnijih u nas, barem kada su u pitanju on the road romani. Naslov Queer (nešto kao neobičan) je praktično nastavak romana džanki sa akcentom na tu Lijevu epizodu u Meksiku i manje u Ekvadoru. Imamo  ovde autorov podroban opis Meksika tog vremena, ostaćete užasnuti pročitanim, uz više nego li vernu reprodukciju Meksika i glavnog grada, što će svakog čitaoca naterati da se zapita i prokomentariše na svoj način Barouzovu sliku te države, po mnogo čemu jedinstvene na svetu. Život u Meksku i glavnom gradu Te je vredeo manje od insekta koji se radja ujutro a umire uveče, naravno uz sve specifičnosti koje jedno podneblje može doneti. Da li se ovde sve svodi na iskustva jednog narkosa (poput Bila Lija) ili je razlog mnogo dublje i kompleksnije prirode, nije toliko bitno jer autor pruža svoj književni maksimum te (uz Ginsberga, Keruaka i nekolicinu) ipak ostaje neprevazidjen, slovio je kao jedan od predvonika bitničkog pokreta uz ne mali sopstveni udeo u odbacivanju dotadašnjeg načina življenja, rušenju onog konvencionalnog i ustajalog te konačnom zaživljavanju i afirmaciji bitničkog i kasnije hipi pokreta. Pisanje mu dodje kao inokulacija-kaže Barouz- pomučio se sa pisanjem Queer naslova, ali sve u cilju iznošenja svega proživljenog. Čim čovek nešto zapiše, zapisano gubi moć da iznenadi-govorio je-jer zapisujući svoja iskustva, stekne kakav-takav imunitet od nadolazećih pogibeljnih, pogubnih svejedno poduhvata u koje se uvek i bez izuzetka upušta.

I samo pišući Bil Li je uspevao iznaći izlaz iz tog opsednutosti halucinogenima kruga, tužne priče o smrti njegove supruge Džoane, tako da i priču ovde shvatam kao njegovo bežanje od nadolazeće smrti, uvek tako prisutne i neizbežne ali odložive barem! Ovde su tako kvir doktor, kvir lik, kvir situacija i okruženje te i ne začudjuje naslov knjige. Tako je i nj. veza sa izvesnim Alertonom bila sasvim kvir! Ljudi su to što su, prepuštaju se onim zadovoljstvima koja ih ispunjavaju, uživanje uz vrhunac pražnjenje, zapaliti cigaretu potom i popiti svoje piće je valjda paraf veze sa tim ili tom. Imamo ovde i Bilovo razmišljanje na temu ‘Mudrosti Istoka’ po kom se filozofija ili odgovor tih svetih ljudi svodi na ono: Otkuda bih ja moga znati odgovore na ovo ili ono pitanje! Dakle, zapadnjak misli kako ti vajni istočnjački mudraci imaju odgovor na sve, ali se taj u stvari svodi samo na gore izrečeno! Priča se okončava u Kitou, glavnom gradu Ekvadora i pokušajima obojice Bila i Alertona) da se tamo domognu tamošnjih droga jahe i pejotla. Radi se o drogama koje koriste Ameri i Rusi u cilju iznudjivanja priznanja od uhvaćenih i osumnjičenih, mada ih ovde Li dovodi u vezu sa telepatijom i proširivanju vidika sopstvenih. Liju i Alertonu pan frula nije donela  tugu visokih planina, naprotiv, uživali su , koliko je to tada bilo moguće u uslovima sirotinjskih gradova Ekvadora. Osećao je mržnju prema ljudima koji su osudjivali svaku želju da uradi ono što želi, oduzmu mu tu slobodu odličivanja i to je sasvim u redu. Živeo je shodno uverenjima i   ostao kvir barem u osetljivim decenijama sa sredine prošlog veka.

U Šapcu, 05.04.2017. godine




One Response to DŽANKI / KVIR VILIJAM BAROUZ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *