Zoran Škiljević: ONA, ON (Odlomak iz romana „Nojeva barka“)

ONA

Ona, Anamarija, nije bila izrazita lepojka, ali teško da bi se za nju, crnokosu i crnooku, dugonogu mršavicu, moglo reći pak da je bila ružna, daleko od toga, možda pre da je čak i zgodnjikava. Ipak, rečju, izgledom prosek. Ali zato simpa u svakom drugom pogledu. Naročito kada je narav u pitanju. Dakle, bila je divna iznutra. Nasmejana i plemenita dušica, otresite prorode, pametna i britka na jeziku i istnoljubiva, što je bila i glavna odlika njenog karaktera – a što je sasvim odgovaralo i priličilo njenom životnom pozivu. Vragolasta i pomalo na svoju ruku, kao i sve žene, uostalom.
Bavila se novinarstvom, specijalista za specijalne zadatke. Karijeru je započela još u studentskim danima, u omladinskom radiju „Zvrk“, a afirmisala se tek kada je prešla na TV. Promenila je nekoliko redakcija i sad je glavna zvezda medijskog giganta RTV O11, gde uređuje i vodi emisiju „Taster“, udarajući istinom po lopovluku i korupciji. Već nekoliko godina ova emisija, posle rijaliti programa, ima najveći šer u emiratu.
Ipak, njeni roditelji, oboje lekari od ugleda i karijere, nisu mogli da prežale što njihova mezimica nije pošla njihovim stopama – medicinskim. „Zicerskim“ – kako je govorila Anamarija – stopama kojim se stiže u dosadni svet uobraženih i uglađenih, odakle je lagodnije merkati priliku za lep i uzoran brak.

ON

On, Roberto. Do zla boga nestašan tip, ne baš naočite prirode, na njegovom anemičnom licu najupadljiviji behu đozluci, a la Rip Kirbi. Crnomanjast, suv kao grana, trapađoz koji se saplitao i o sopstvene noge. Inače, brilijantni student književnosti kome je po završetku studija, u izvesnom smislu, život pošao stranputicom, budući da mu je, ako izuzmemo ljubav, išlo od ruke samo ono što ne treba.
Fantasta po prirodi, još nije čestito ni prohodao, a već je počeo da izmišlja toplu vodu i rupe na svirali, a takve tipove ne da nije lako trpeti, nego su stvarno bože sačuvaj. Zato mu zli jezici još u mlađanim pubertetskim godinama nadenuše nadimak Roberto Salinas, aludirajući na onog latinoameričkog genija što je kreativno tumačeći i lucidno dešifrujući Homerove epove otkrio da se legendarna Troja, srce antičkog sveta, nalazi u sred hercegovačkog krša, tačnije u Gabeli. Mnogi su, kao što znamo, uzevši to Salinasovo mudrovanje zdravo za gotovo, ščepali u ruke ašove i pijuke i otišli da kopaju po hercegovačkim vrletima, tražeći nešto, a, zapravo, ni sami ne znajući šta traže; a arheolozi, ljudi od struke i nauke, koje, uzgred budi rečeno, o tako senzacionalnom otkriću niko ništa nije pitao, sa sprdnjom su gledali ko im se sve meša u posao i za ovog genija i za njegove fanove u jedan glas su graknuli da se čuje i da se zna u kakvoj su oni zapravo velikoj gabuli:
– Ako je Troja u Gabeli, onda je Atlantida garantovano na Besnoj kobili!
Tako oni, naime, rekoše i ućutaše – šta će drugo? Dakle, ko u klin, a ko u ploču, ko u Gabelu, a ko u gabulu, tek ovom madiću, kome je kršteno ime Roberto, evo do dana današnjeg ostade i nadimak Roberto. Tačnije Roberto Salinas. Odnosno, Roberto Salinas Prajs, ako ćemo baš da teramo mak na konac.
Roberto je danas neshvaćeni umetnik, prozaista – kako sâm kaže, jednako dobar u svim formatima u kojima se ogledao, bilo da su priče, kratke priče, ultra kratke i mini priče, novele, pripovetke, drame jednočinke, ili da su pak romani u pitanju. Međutim, urednici izdavačkih kuća ga zaobalaze u širokom luku, sa podozrenjem gledajući na njegov nazovi talenat, tvrdeći da je njegova proza nebuloza i udav-štivo – kako su krstili Robertovo pisanije – najobičnije splačine, pritom još i u potpunoj koliziji sa literarnim izrazom koji je blizak srcu današnjeg čitaoca. I to svi odreda, izuzev jednog. Njegovog druga sa klase, zvaćemo ga Glavucko, pošto ga je iz nekog razloga, tako oslovljavao i Roberto.
Glavucka je, inače, pratio glas da mu se ponajviše zahvaljujući njegovim zavičajnim vezama posrećilo da dograbi mesto urednika domaće proze u jednoj od retkih izdavačkih kuća koje u ovim, zbilja nikad crnjim godinama za izdavaštvo, nisu kuburile sa penezima.
Kada bi se ukazala zgodna prilika da se na mirišljav i lepo upakovan način dodatno unovči popularnost neke kaćipereke sa estrade, ili neke druge zverke iz šou biznisa – što je od skora i kod nas postalo moda i stvar prestiža – ovaj bi angažovao Roberta da svojeručno, pozajmljujući im svoj talenat, ispisuje njihove zgode i nezgode i slatke tajne i epizode iz ljubavnog života. Dakle, ređale su se jedna za drugom knjižice spletki i intriga i drugih, što je moguće golicljivijih pikanterija i nadražujućih erotskih scena, kao i svakakvih još koještarija i gluposti koje bi u stvaralačkom transu Robertu pale na pamet. Imperativ je, naravno, bio po svaku cenu zadovoljiti i naručioca i čitaoce, a to, kao što znamo, nije nimalo lako, treba svaki put iznova zaseniti i razgaliti prostotu. Za divno čudo, Roberto se u tome lepo snalazio, i suviše lepo čak. Crnčeći na ljigavim biografijama estradnog polusveta, davao je sebi oduška, od sveg srca rugajući se infantilnom ukusu čitalačke publike, a ona je u tim njegovim remek-delima pak besomučno uživala, bez pardona navaljujući na knjižare, stalno tražeći još, a za to još često bi moralo malko da se popričeka, jer dešavalo da njemu, jadničku, radeći i danonoćno, ne bi polazilo za rukom da ispoštuje ugovorene rokove.
Dakle, Glavucko mu je bio nešto poput menadžera. Iliti ništa više od najobičnijeg makroa – kako je govorila Anamarija. Ona nije propuštala priliku da besprizorno arčenje Robertovog talenta okarakteriše kao podvođenje, iako se, istina, nije bogzna kako ni protivila takvom Robertovom izboru, barem da je to piscu ovih redova poznato.
– Neka ga. Možda će ovako pre da odraste – znala je da kaže.
Roberto se zaista pokazao kao majstor od zanata. Za svoj rad nagrađivan je nimalo zanemarljivim honorarirama i tako se u njegovom slučaju na najbolji način udružilo lepo sa korisnim, i vica verse. I naš junak je bio zadovoljan (mada ne i srećan takvim stanjem stvari) i knjige estradnih diva su mamile prolaznike, namigujući im iz knjižarskih izloga. I da čudo bude veće, a cela stvar zaumnija, našem junaku se posrećilo da ujedno bude i najneshvaćeniji i najčitaniji pisac na našem govornom području, što, koliko znamo, nije pošlo za rukom nikome pre njega, a, bogami, teško je zamisliti da će se, barem u dogledno vreme, posrećiti još nekome. Roberto je, dakle, doista bio ne samo neobična, već i retka ptičica.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *