LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: DUO – DIARIUM

(O romanu SMEJ SE PAJACO, 2014, pisca Zorana Ilića)

Naslovljeni roman je prvenac u trilogiji pisca Zorana Ilića. Nastavljaju ga  romani  KOTRLJANJE BERTOLTA BREHTA (2016) i nedovršeni, pod radnim nazivom: PUTOVANJA.

Šta želi da nam pisac poruči ovim romanom? Na kraju, kada sklopimo korice ove knjige, ostaće utisak  o brojnim zanimljivostima, koje su nas u zavisnosti od svoga sadržaja, iznenadile, začudile, fascinirale  edukovale, obradovale, rastužile, ali ne i ostavile indiferentnima. Međutim, sigurno je da će svaki čitalac naći nešto za sebe lično, sasvim blisko, ali će podjednako uživati i u otkrivanju saznanja iz najrazličitijih oblasti  Podaci su znalački sakupljeni, posebno oni, koji nisu uvek dostupni medijima. Pisac Zoran Ilić je probirljivi kolekcionar zbivanja,  selector istančanog duha za detalje skrivane pod dubokim senkama nedodirljivosti, iza visokih zidova obitavališta poznatih, ali i onih, marginalizovanih, zatomljenih skromnošću i siromaštvom, nepoznatih ličnosti. Podjednako su intrigantne, senzacionalističke vesti iz života slavnih, ali i svojevrsni vrhunski kurioziteti o stvarnosti anonimnih.

Muzički svet, evidentno je, piscu nije stran. Naprotiv, on sa sigurnošću, ne samo pasioniranog ljubitelja, već i vrsnog poznavaoca, zalazi među razne žanrove, i izveštava o povodima nastajanja, putevima uspona i trajanja vladavine hitova, ali i njihovoj kratkovečnosti ili evergrin neprolaznosti.. Ako se obrati pažnja na stil i jezik, osetiće se kako u pojedinim segmentima, konverzacija u dosluhu sa ritmikom i melodijom, prati određenu temu. Posebno je to slučaj kada se govori o muzici čijim se poznatim tekstovima često pribegava da bi se dočarala analogna ili asocijativna atmosfera. Tako će pesma Jednom kad se zaljubiš, objasniti kroz dijalog da ne postoje osobe koje su zaljubljene. One su izmišljene. Istovremeno, reč jednom, izdvojena dobija drugi smisao i značaj.

Svoju rečenicu započneš na sledeći način: ,,Jednom,,…i svi nestrpljivo iščekuju šta ćeš dalje reći. A ti ništa ne kažeš, samo uporno ćutiš, dok vreme prolazi, prolazi…

Oblast, kojoj je dat znatni prostor u romanu je sport, što ima za pretpostavku da se pisac njime bavio aktivno, ali i da je zadržao nesmanjeno interesovanje. O tome najbolje govore, u oštrom, uskličnom dijalogu, glavni junaci:

Neko:

Ne pratim fudbal!

Pajaco:

A ja ne pratim život!

Zbivanja i ličnosti iz filmova, pozorišnih scena i umetnosti, opšte uzevši, takođe su tematika romana. Letimične informacije i širi izveštaji, čudesni i čudnovati, koji posebno impresioniraju brojčanim podacima, a možemo ih pripisati piščevoj osnovnoj  profesiji  ( završen Prirodno – matematički fakultet) i tome sledstveno, sklonosti ka nadziranju sveta u kome dominiraju vrednosni sistema društva, u  funkcijama aritmetičke ili geoetrijske progresije.  Ovoga puta, u romanu,  to su pre svega astronomske cifre, koje kolaju u svetu bogatih  kao njihova svakodnevnica, egzibicija ili ekskluziva.

Kako teče priča u romanu? Originalnost razvoja radnje je upravo u njenoj skokovitoj nepredvidivosti. Nikada niste sigurni šta vas čega  iza ugla, u sledećem razmatranju, da li će vas nešto prepasti ili umiriti.  Sadržaj koji se prezentira , dat je  dijalozima između dvojice prijatelja. Ko su, odakle su, čime se bave, pisac ne otkriva ovim romanom, a kako će se ispostaviti, ni sledećim . Možda ćemo doputovati do tog otkrića u najavljenom romanu Putovanja, ako pisac poželi, ili tek u sledećem, ako se odluči za tetralogiju. Za sada mi ne znamo ništa o njima. Pa čak nam je oduzeto pravo na njihova prava imena. Oni su za nas samo: Neko i Pajaco. U svetu svakodnevice, oba su sinonimi trivijalnih značenja. Oni su ustvari, eksplicitna deskripcija njihovih karakternih crta, i mi odmah znamo, bez dvoumljenja, da je Neko, u ovom društvu iz kruga značajnih osoba, a da Pajaco, simbolički predstavlja  tragikomičnu stranu ljudskog bivstvovanja. No, u romanu se ne stiče takav utisak Dakle, kao zaključak preostaje: svi su izjednačeni. Nema razlike, između onih koji su na vrhu i onih koji su na dnu socijalnog miljea. Njihova razmišljanja su indentična. Ako bi nam otkrili kojoj naciiji pripadaju, možda bi ponešto bilo jasnije. Ali, o tome, oni razgovaraju na poseban način.

Neko

 – Nacije se, kao Arijadnina nit, provlače kroz naše razgovore. Međutim, kao što znaš, ja ni jednoj ne pripadam, samosvojan sam. Svoj i ničiji više. Šta više nisam ni tvoj!

Pajaco:

  • Ni ja se od tebe previše ne razlikujem. I ja sam svoj i na svome…

  Studioznije analiziranje, navodi na pomisao da se radi o istoj osobi, a da je roman  dualistički iskazan diarium jedne ličnosti.  Sve je moguće u ovome romanu, pa i neka treća ili sasvim neizvesna, četvrta dimenzija bi imala smisla, ako se do nje dođe, tokom čitanja ili naknadnom retinencijom.  Utoliko su otkrića zanimljivija, ako se sa pažnjom prati udvajanje i dijaloško oblikovanje. To je veoma složen proces, recimo, kao kad je potrebno  uzeti  takozvani, dvojni pasoš i krenuti putevima kojima ta isprava omogućava prelazak granica. Otvoriće se mnoga neotvorena i neotvarana vrata, razbistriće se  nejasnoće, počeće da se razmišlja intro – ekstravertno, jer treba postaviti pitanje i  na njega odgovoriti, u trenutku koliko je potrebno da se oblikuje i iskaže rečenica i da ona bude precizno formulisana, provokativna, završna doskočica ili otskočna daska za dalju priču.  Mora je biti, nijedno pitanje neće ostati bez odgovora. Pa čak i kada  izostaje, odlučnost sagovornika o njegovoj  izlišnosti. u datom slučaju, ubraja se u odgovor, kako upravo i potvrđuje sledeći dijalog:

Neko:

  • Ko ili šta je prošlost? Da li nju čine ljudi i naša sećanja na njih, ili određene situacije? Da li je prošlost podložna promenama ili je konstanta? Nepromenljiva.

Pajaco:

  – Tvoja pitanja ostaće bez odgovora. A takva pitanja, bez ikakvog odgovora, najgora su, najbesmislenija.

Činjenica je da nijedno pitanje, kao i odgovor, nije uobičajen i ne ostaje nezapažen.

Teme se smenjuju. No, treba čitati i između reči i rečenica, jer naizgled, jednostavni iskaz ima mnogo dublji smisao. Da su dijalozi iskreni i nepatvoreni, potvrdiće činjenica da su akteri spremni  i da se obnaže, što se u svakom slučaju može smatrati i  figurativnom apstrakcijom, ali  i   unisonim preispitivanjem sopstvene iskrenosti.

Pajaco:

  –  Zašto smo mi goli?

Neko:

   – Zato što nagi sagovornici ne mogu ništa jedan od drugog da sakriju. I njihove misli su tada gole, potpuno razotkrivene. A mi želimo da naš razgovor bude ogoljen do krajnjih granica. Zbog toga smo goli. Nema drugog razloga.

Posebno mesto, kao na ustoličenom tronu savremenog društva, zauzima u romanu  Anonimni Bogati Kupac. Pod tim terminom krije se novostvoreni svet kolekcionara – moćnika koji sebi mogu da dopuste ulog vrhunskih finansija , a da pritom, ne pripadaju hedonistima. Njihovo blago leži pohranjeno,  nikome nadomak, pa čak ni njima samima. Kupovina, sama po sebi, ulaganje u nešto što je proglašeno vrednim i značajnim, čini od bogataša žrtvu vrednosti koje je postavilo visokorazvijeno društvo. Sve životvorno i ljudsko je izbrisano, postoje samo: sticanje i ulaganje stečenog. Kada se usmeri na određene raritete, dobiće se   apsolutno  vulgarizovan, u praksi primenjen larpurlartizmu analogan pristup: kupovina radi kupovine.

Zajedno sa moćnim multimilionerima, žrtve istoga društva su i ubice. Oni žive da bi izvršili ubistvo radi ubistva i tako postali slavni. Afere  koje prate kraj drugog i početak trećeg milenijuma, naći će se na tapetu dvojice sagovornika.

I tako dok ti misli na sve strane vrludaju, što je moto – rečenica  koja najbolje i objašnjava tok radnje, stiže se i do kraja romana.

Širok je i dugačak taj virtuelni svet , znatno širi i bezuvetno duži nego materijalni svet, zaključiće Pajaco  Međutim, oba , kao da isključuju ono bitno, ono što drži čoveka na zemlji, ma kako se krhko i slabašno činilo: osećanje. Diskretno, munjevito, ali svom snagom, iz dubine uma i srca, bljesnu emocije. Burne i prolazne, kao što i jesu, ustvari. Ponegde, tek kao naznaka, hipotetička najava, nesvesna, zatajena, svedena, stidljiva, snebivljiva. Kako gde.

Treba ih uočiti, ne dozvoliti da se izgube u svetu bezličnih  iluzija i fascinacija. I pre svega, kao bogatstvo dragocenije od bilo kog čekovnog računa Anonimnog Bogatog Kupca. I zapamtiti ih. Bar neke od njih.

Pesnikinjina šaka je bila hladna. Ledena.

…Pajaco:

Posle tog slučajnog susreta, slobodno sam mogao da zaplačem i da lijem suze do kraja dana. Do ponoći.

…hladnom vatrom se intenzivno bavio veliki srpski pesnik Branko (Miljković). Onom vatrom koja bi mogla da se drži na dlanu, a da ne opeče. O takvoj vatri je pisao tragični i večno mladi poeta..

 

Pajaco:

…Sećam se. Nekada sam voleo da se rukujem sa ženama, da im nežno milujem dlanove dok one lagano izvlače svoju iz moje šake…

 

…Možda je kao što Pajaco kaže, stvarno taj život negde drugde, ali je zato – ovde subota.

Pajaco:

  O svojim subotnjim jutrima ništa ne želim da kažem. Jednostavno, ona samo meni pripadaju! Čista su, nevina, zaokružena… 

 

  Suzi Kju veruje u budućnost, međutim nije poznato da li I budučnost u nju veruje, u dvadesetšestogodišnju beogradsku glumicu.

               I, kako kaže Pajaco, Svi smo mi…bleda senka svog davnog postojanja, da bi u jednom od monologa,  kao da pokušava da pokrene ljude i vrati ih u stvarnost, jednostavnim gestom pre polaska na put, o kome se govori u  poznatoj pesmi: Rukuju se, rukuju oni koji putuju…

Uz ovaj refren, možemo, rastajući se sa romanom SMEJ SE PAJACO (kao i potonjim KOTRLJANJE BERTOLTA BREHTA), poći zajedno,  sa već poznatim nam junacima, u  avanture  putovanja . najavljene romanom pisca Zorana Ilića.

Srećan put!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *