Ljiljana Šarac: Odlomak iz romana ,,Zid tajni“

Cetinje, 1890.

Sećam se da sam sedela na tronošcu u ćošku i gledala u pantalone i široke šlepove zagasitih haljina koji su prolazili mimo mene. Šuškale su krute tkanine, uvijale se oko nogu i mirisale na bosiljak, zrele dunje, a poneka i na plesan… Kretali su se haotično, mimoilazeći se u poslednjem trenutku, okupljajući se u grupice, da bi se potom razdvojili i otišli kud koji. Činilo mi se da će da se sudare, isprepleću, izukrštaju u toj gužvi, ali je takt tuge diktirao njihove korake. Izjavili bi saučešće, a potom se poslužili i posedali u salonu u kom sam pokušavala da budem nevidljiva.

Niko nije obraćao pažnju na senkom velike police s knjigama zaklonjen ugao.

Zato sam morala da trpim da po meni padaju šapatom izgovorene reči kao lavina kamenica.

– Bila je tako  mlada…

– Tako lijepa…

– I novorođenče je preslabo…

– Osta četvoro siročadi…

– Kud će sad Petar sam?… U tuđini… Bez ognjišta i otadžbine…

– Bez ženske ruke…

– Mala Jelena tako liči na majku…

– Djeca će, tek kada prođe neko vrijeme, osjetiti svu težinu gubitka…

Meni nije trebalo nikakvo vreme da shvatim da moje majčice više nema! Sva sam se bila tresla od suspregnutih jecaja, jer bi mogao neko od starijih da me opazi i skloni odatle.

U susednom salonu, čiji su prozori takođe gledali na ulicu, na odru je ležala pokojnica, moja majka, lepa i bleda, kao da spava. Običaji su nalagali da kovčeg bude otvoren. Zatrpale su ga šimširove, jeline i borove grančice. Bio je početak marta pa je cveća bilo malo. Virila je tek pokoja rukovet narcisa, zelenkada, zumbula i tulipana.

Početkom godine sedela sam isto tako u ćošku salona, šćućurena iza naslonjače, i igrala se omiljenom lutkom. Na sofi su sedele baba i majka, pričale i pijuckale čaj. Taman sam htela da izađem iz zaklona kako bih se pozdravila sa bakom Milenom i smestila joj se u krilo, kada je ona duboko uzdahnula i počela zabrinuto da odmahuje glavom:

– Srela sam onomad Bogdu Radoševu. Kaže da ti je pomagala oko kućnih poslova i pripremanja hrane o Božiću. Popričasmo tada malo i u povjerenju mi reče da se ozbiljno zabrinula, ali nije htjela da te sekira.

Majka je tih poslednjih meseci trudnoće ionako bila neuobičajeno tiha i zamišljena. Polagala bi ruku na stomak kada je mislila da je niko ne gleda, i šaputala nešto još nerođenom detetu. Sada mislim da je bodrila i njega i sebe da će sve biti dobro. Izuzetno osetljive prirode, kao da je naslutila zlokobnu senku koja će se nadviti nad njima…

Vidno se trgla kada je baba spomenula gledanje u plećku pečenice i kako je Bogda u njoj svakakva čudesa videla i predskazala.

– Nije htjela ni meni mnogo da otkrije. Pričala je onako izokola, uvijeno… Sve mi se činilo da pokušava da ublaži ono što hoće da mi kaže, a da je većinu prećutala. Poručila ti je da se paziš posljednjih dana trudnoće, i da od toga sve zavisi… Rekla je da će tvoj čovjek imati još dugo da čeka dok ne dočeka ono što oboje najviše želite. Tvrdi da se i sama začudila vidjevši da će u mladosti dječaci da zamjene svoje sudbine i da će jedan od njih biti krunisan. Pomenu još i Jabu. Za nju reče da će putovati i lutati mnogo po svijetu. Živjeće od nas daleko. Visoko će se uzdići zahvaljujući tome što će muža birati srcem. Samo njega jednog će voljeti cijeloga života, čak i dugo nakon što njega ne bude bilo. Ona će njemu biti cio svijet. Voljeće je dok bude disao i zemljom hodio…

– Pusti, majko, dokona naklapanja!…




One Response to Ljiljana Šarac: Odlomak iz romana ,,Zid tajni“

  1. Ajvarho каже:

    Sjajna knjiga, imao sam to zadovoljstvo da je procitam. Apsolutna preporuka, kako za ovaj roman tako i za prethodna dela Ljiljane Sarac..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *