Vladimir Radić: Trinaest vrata

„Čas se završio?“ upita Saša.

„Završio se, nema više!“ reče Erika veselo, na kapiji, u prolazu. Zamahuje crnim koferčićem s violinom. Ćao, idem.“

„Dobro onda, ćao.“

Erika odskakuta niz ulicu u svetloj proletnjoj haljini. Sunčano je.

Saša prođe kroz kapiju, uđe u kuću. Vrata dnevne sobe otvorena, u sobi mama, unutra polutama – zasta na vratima. Mati skuplja notne sveske.

„Evo je“, reče Saša.

Digla je pogled. Njeno bucmasto, bledo lice imalo je neki ukočen, hladan izraz.

Saša okrenu knjigu koju je nosio prema njoj – knjiga iz biblioteke. „Neko je vratio pred samo zatvaranje. A ja umalo otišao kući. Zamisli!“

„Sreća pa nisi“, kaže mati bezbojnim glasom. Spusti krilo klavira i tabure gurnu dublje, prema pedalama.

Saša ode niz hodnik.

 

Na vratima se pojavi Pavle. U odelu, s tašnom, nasmejan.

„Stigao si ranije“, reče Sašina mati.

Pavle je privuče, poljubi je. „U ovoj smo sedmici dosta toga uradili! To su ti, Milerove reči! Maločas kaže – idemo, počinje i nama vikend. Kad on tako kaže – onda tako i uradim. Veliki je on šef. Ko još kod nas radi subotom? Miler i ja, i niko više.“

„Ručak još nije … Nisi javio … “

„Nije važno, idemo napolje – ručajmo u gradu.“

„Bolje je jesti ovde.“

Pavle otvori tašnu, izvadi spise. „Je li Saša tu?“

„Tu je“, kaže Liza. Odlagala je notne sveske u fijoku.

„To je dobro. Ovo – za mene.“ Pavle spusti spise na stolić. „I kod kuće malo posla.“ Iz tašne izvadi sjajnu crnu kutijicu s mašnom. „Konačno da i mi ručamo zajedno, kao porodica, kad već običnim danima ne stižemo.“ Pruži kutijicu Lizi. „A ovo – za tebe!“

„Pavle, rekli smo nema poklona. Ništa mi ne treba.“ Liza je obrtala kutijicu u rukama. „Parfem … jedan od najskupljih“, reče prekorno. „Zar nismo rekli kako nećemo toliko trošiti?“

„Dosta s tom štednjom“, kaže Pavle. „Dolaze bolji dani!“

„Dolazi i Sašin fakultet. Jesen će brzo.“

„Biće za fakultet. Naročito ako Saša ostane kod nas. Ako studira ovde. To bi bilo najbolje.“

„Ako on neće ovde, ja mu ne stojim na putu“, kaže Liza. „Zašto se vezivati za ovaj grad ako se ne mora?“

„Dobro videćemo, ima vremena. Nego slušaj ovo: ‚Oni koji obavljaju značajne poslove, oni od kojih firma ima koristi, koji imaju dobre ideje, čiji  doprinos je veliki, oni treba dobro i da zarađuju. To je na Zapadu zlatno pravilo. Mali značaj poslova – mala plata, veliki značaj poslova – velika plata. Razlike mora biti. Ja s tim nemam nikakvih problema.’  Zamisli, to mi danas kaže Miler. Bio je napravio filter-kafu u svom kabinetu, on direktor Štedionice, samo za nas, za sebe i za mene. Nigde nikoga, mi sami. Pijemo kafu i onda mi on kaže, ‘nema apsolutno nikakvih problema’. Gleda me vedro, smeška se, govori polako, mirno. Znaš šta to znači Liza? To je povišica plate!  Nisam ja uzalud  njegova desna ruka. To će se isplatiti. I te kako će se to isplati!“

 

Pavle kucnu kod Saše, i odmah uđe.

Saša leži na krevetu, čita.

„Dođi da pomognemo mami“, kaže Pavle. „Da postavimo za ručak.“

Saša obeleži stranicu do koje je stigao, odloži knjigu na uzglavlje. Proteže se, diže polako, bez volje.

Pavle baci pogled na korice knjige. „Ne uči se život iz knjiga,“ kaže. Izađe prvi iz sobe.

Saša napravi grimasu za njegovim leđima.

Liza je u kuhinji dovršavala salatu. Svirao je radio. Na radiju muzička reportaža. Studenti reporteri idu od fakulteta do fakulteta, izveštavaju sa plesnih večeri i iz disko-klubova. Obrisala je ruke. Iz džepa kecelje izvadi sjanu, crnu kutijicu. Otvori pakovanje i izvuče pljosnatu bočicu zaobljenih ivica, s prozračnom, ćilibarskom tečnošću i crnom etiketom sa zlatnim rubom. Okrenu stakleni čep. Bio je vezan končićem za grlo bočice. Pomirisa parfem. Nagnu bočicu na prst i nekoliko kapi utrlja iza uva.

Otac i Saša su pomerili stolice u stranu i raširili beli stolnjak preko stola. Otac je vratio stolice nazad. „Ne treba se eksponirati“, kaže. „Ne mora se znati za koga si. Drži se po strani. Stvari će se rešiti i bez tebe. Kao što su se rešile s mojim bivšim direktorom. Taj nije držao mnogo do kompjuterizacije naših komitenata. Nije uviđao kako se može napraviti dobar posao. Ali ja jesam. Planirao sam u tajnosti, niko nije zna. Zašto neko mora znati? Ne mora. Računam, kakve štete može biti od planiranja ? Nikakve, planiranje ne košta ništa. Pogotovo ako niko ne zna. Uložim malo svog vremena i gotovo. Ako iskrsne povoljna prilika – dobro je, spreman sam. Ako ne iskrsne – onda nikom ništa, biće nešto drugo. I tako radim na tim planovima, svaki dan pomalo, niko ništa ne primećuje. Čekam. Onda, jedan dan, Nova banka iz Austrije ulaže kapital u našu Štedionicu, postaje većinski vlasnik. Stari direktor odlazi, Austrijanci postave svog čoveka, prvo kao vršioca dužnosti, onda, od pre neku sedmicu, i za stalno. Novi direktor traži nove ljude, nove ideje. Ja izvučem one svoje planove iz fioke. Niko od onih oko starog direktora nije računao na mene, niko nije pazio na mene, niko nije sprečio da dođem do novog direktora, nikome nije palo na pamet kako bih ja mogao biti opasan za njih, nisu me primećivali. I čak, nisu se ni snašli, a moji planovi već na Milerovom stolu. Bio je oduševljen. Novo lice sa novim idejama. Moji projekti postali su važni. Odjednom, preko noći. Oni ostali nisu imali pojma šta je u njima, nisu ih mogli ocrniti. Pretekao sam ih, iznenadio. Tako i ti. Pusti te demonstracije, ne ističi se tamo, šta će ti to? Bolje planiraj šta ćeš za fakultet.“

Ređali su tanjire po stolu.

„Nisam se ni istakao“, reče Saša. „Ništa više od ostalih. Svi su bili na demonstracijama. Niko neće više da ćuti. Zašto bi ćutao? Zašto bi se iko pretvarao kako je sve u redu. E pa neće! A neću ni ja!“

„Nije reč o tome. Neke je stvari bolje prećutati. Ne treba uvek otvoreno pokazivati ono što misliš. Nije to dobro.“

„Ako mislim kako nešto nije u redu, neka i drugi znaju. Kakav je to život ako nikada ne sme da se kaže ono što se misli?“

„Ti na prvom mestu gledaj ono što je korisno za tebe. Sve ostalo, ono ko je  u onom njihovom sukobu u pravu, a ko nije, ko bi to znao?  A nije ni važno.“

„Nije ni nevažno.“

„Sada će ručak, mama samo što nije stigla, nemoj pred njom“, reče otac. „Znaš kakva je, uznemiri se.“

 

Jeli su salatu od morskih plodova. Liza je to prvo iznela.

Pavle otvori flašu belog vina i nasu sebi i majci.

„Kakva je?“ upita Liza.

Otac žvaće, ona gleda prema njemu, on žvaće dalje.

„Mogu li prvi zalogaj“, upita Pavle odsutno. Ona skrenu pogled. Jeli su ćutke. Otac otpi gutljaj vina. Ču se kako guta. Spusti čašu, ona malo zazvoni. Ponovo uze viljušku, kaže: „Dobra je, dobro si ovo napravila.“ Napetost popusti.

„Sećaš se kako smo prvi put probali tu salatu?“ upita Liza.

Pavle se zamisli, zasta sa jelom.

„U Dubrovniku, kao studenti“, kaže Liza. „Posle prve godine. Nastava se  završila, prvi ispitni rok je prošao, a mi kampujemo. Naše prvo zajedničko letovanje. Veliko društvo, veselo je.“

„Tvoje društvo.“

Liza zasta, onda reče: „Bio si poneo neke knjige za ispite, mislio si – tamo ćeš učiti.“

„A ti si bila već sve svoje položila … “

„Nisi ni otvorio te knjige.“

„A kada bih? Morao sam da radim, čak i tamo, na moru. Nisam ga pošteno ni video.“

„Stalno u pokretu, neumoran. Legali smo u sitne sate, pred zoru. Umorni i veseli. Oni stariji u kampu, sa sitnom decom, oni su uvek ustajali rano. Deca im budilnici.“

„Tvoji. Bili ste bučni, bili ste glavni … Ja sam ustajao sa decom.“

„Ah, nije bilo tako bučno. Kamp kao kamp. Posle smo mogli da spavamo koliko hoćemo. Gore iznad plaže, u hladu, ispod borova. Na peškirima raširenim preko borovih iglica. Prvo kupanje – onda spavanje. A jelo – kad se probudimo. Sećaš se? Miris šišarki, smole, mora, a vetar je šumeo kroz grane. Dole je bilo šljunkovito, sada ti se ne bi svidelo, ne bi dobro spavao. Onda ti takve stvari nisu smetale.“

„Možda i ne bi da sam imao vremena za njih. Meni nije imao ko da plati letovanje. Nisam bio tatin sin.“

Liza zaćuta.

„Ili tatina ćerka – princeza! Lepo zaobljena, futrovana. Koju ništa ne žulja.“

Liza ga prostreli pogledom. Pavle se smeška.

Digla se i otišla u kuhinju.

„Ti uvek moraš …“, zausti Saša.

„Valjda se čovek može malo našaliti u vlastitoj kući. Mama je žensko, ima obline, to je prirodno.“

„Nisi ti mislio … “

Liza se vrati sa supom, zaćutali su. Nasu im, samo njima – i izađe.

 

Kad je Pavle ušao u Lizinu sobu, ležala je na krevetu ispod pokrivača. Navukla je zavese, jedan uzan zrak sunca dotakao je postelju.

Pavle: „Liza, šta je sad? Šta sam ti to opet strašno uradio?“

Saša je stajao kod dovratka. Sićušne čestice kružile su u onom uskom snopu svetlosti.

Liza skinu ruku s očiju. „Uvek ti. Zašto misliš da si uvek ti?“

„Razgovarali smo, šalili se, ja sam se šalio, ti si se šalila, odjednom  … odeš. Ne znam zašto. Mislim možda sam ja … nešto … nenamerno … Ne znam.“

„Nisi ti ništa.“

„Hodi, dođi da jedemo.“

„Ne mogu, nisam gladna.“

„Liza … “

„Pusti me, hoću da spavam. Najbolje je kad spavam.“

„Hodi da jedemo zajedno, kao porodica.“

„Samo vi jedite.“

„Više volimo da jedemo zajedno s tobom.“

„A da nisam ovde? Šta bi vi onda?“

„Ti si tu i mi smo tu i mi bi voleli kada bi došla s nama i kada bi svi zajedno lepo jeli. Kao porodica. Evo i Saša čeka. Kao porodica.“

„A da me nema? Šta bi bilo da mene nema? Zaspem i ne probudim se.“

„Ne govori takve stvari. To me plaši.“

„Ništa ne bi bilo. Nigde ne bi ništa stalo, ništa ne bi propalo, sve bi išlo onako kako i inače ide.“

„To bi za nas bilo strašno.“

„Zašto? Onaj koga nema – bez njega se može. Malo bi tugovali, onda bi se navikli – i na kraju snašli. Svi se na kraju snađu.“

„Ah, nemoj tako. Ti nama mnogo značiš, mi te trebamo.“

„Mnogo značim? Znaš šta sam danas značajna radila? Stavila sam veš da se pere. Onda oprala vrata u kući. I to konačno da uradim, nisam mogla više da ih gledam. Onda sam kuvala ručak. Znaš koliko ima vrata? Pre toga sam dugo mudrovala šta bi moglo biti za ručak. Velika mudrost. Jako velika. A vrata ima dvanaest. I iza njih nigde nikoga, niko nam ne dolazi. U Zagrebu, u kući mojih roditelja, kod nas je uvek bilo mnogo društva. A ovde, u ovoj provinciji, nigde nikoga. Ne pardon, danas je, ipak, neko bio. Bila je Erika Blum. Ali neće ni ona više. Kaže, nema više vremena, nažalost ne može više uzimati časove violine. A ni časove klavira, isto tako nažalost. Jednostavno, više nema vremena. Njoj je zaista žao, ali više ga jednostavno nema. Tako je to danas. Vreme je dragoceno, nema ga dovoljno. Ona se mora posvetiti nekim drugim stvarima. Ide na pravo. A ja mislim – stvarno, šta će budućem advokatu neka violina, neki klavir?  Ne treba joj to. Nikome to ne treba. Onda sam izvadila veš iz mašine i stavila da se suši. I uparila mokre čarape. Belu čarapicu sa belom čarapicom, braon čarapicu sa braon čarapicom. Crnu sa crnom, sivu sa sivom. Onda opet belu sa belom, kad neka naiđe. Eto to ja radim. Imam ja vremena, moje nije traženo, šta bih drugo radila? Onda si i ti stigao.“

„Erika? Znaš kako je onaj njen ujak, onaj debeli Nađ sleteo? Smenili ga sa svih funkcija. Nije više gradonačelnik, nije predsednik nadzornog odbora naše Štedionice, nije predsednik košarkaškog saveza grada. Nije više predsednik ničega. Sada je niko i ništa. Nova banka na čelo nadzornog odbora Štedionice dovodi novog čoveka – Milerovog kolegu iz studentskih dana. Nađ više nije potreban, Blumovima više neće cvetati ruže, kao što su cvetale nekad. Nema više dobrih veza, nema dobrih slučajeva, s debelim honorarom. Nema više tenisa, nema golfa, jahanja, lova. Nema više časova klavira i časova violine …  Nešto se mora smanjiti. Tako je to, zato je to. Samo zato. Nema to nikakve veze s tobom.“

„I to malo časova, što sam davala …  i to sada prestaje.“

„Liza, sve to nije važno. Moja plata će biti dovoljna za nas. I sada, i ubuduće. Zato toliko i radim.“

„Jednu od čarapa nisam uspela da sparim. Jednu krem. Čudna neka nijansa, sasvim se promeni kad je mokra. Tražim prevrćem – ništa. Kako sam samo uspela s onim konzervatorijumom? Mora da su moji profesori bili ludi. Ludi muzikanti. Šta oni znaju o mokrim čarapama?“

„Liza, ako ja išta mogu … “

„Ne, nema šta. Samo me pusti da spavam.“ Okrenu se prema zidu, navuče pokrivač preko glave.

 

Saša je sedeo u bašti, u kućici od drveta, na kamp-krevetu, na mekom ćebetu je sedeo. Ćebe miriše. Na Tanju miriše.

Tiho je.

Kroz rešetkaste prozore dopiru zraci sunca. Sićušne čestice kruže u snopu svetlosti. Između makete jedrenjaka i globusa, na atlasu  – uramljena fotografija. Saša pruži ruku, dohvati sliku. Bili su to njih dvoje – Tanja i on. Njegova devojka Tanja.

Tanja.

Tanja i on stoje na stepenicama ispred kuće. Iza njih – bela, široka vrata. Prebacio je ruku preko Tanjinog ramena. Tanja gleda u onoga ko ih slika. Osmehuje se. Na kvaci, na vratima iza Sašinih leđa, naziru se Tanjini nežni prsti, spremni da otvore vrata. Ulazna vrata na kući Tanjinih.

Saša vrati sliku nazad na svoje mesto. Sklopi ležaj, prisloni ga na zid kućice.

Tiho je.

Kroz rešetkaste prozore dopiru zraci sunca. Sićušne čestice kruže u snopu svetlosti. Iznad makete jedrenjaka, iznad globusa, iznad atlasa, iznad tog rama, iznad te slike, iznad tih belih vrata – kruže.

Kruže, kruže.




One Response to Vladimir Radić: Trinaest vrata

  1. Kosa Pakuševskij каже:

    Predobra priča! Gorak ukus ostaje. Maestralni dijalozi, likovi snažni, jezik u svoj svojoj funkciji daje, vođen majstorskom rukom autora, slike u kontrastima, pa doživljaj u čitaocu raste, do pobune. Globalizam ogoljem! A Liza pere vrata, sparuje čarape, seća se. Nadobudni Pavle ne pamti Dubrovnik. On živi svoj svetli trenutak. Njegova svetlost zatamnjuje pristojnost. I tu moje strpljenje nestaje. Priča je odlična, a ja ljuta, ljuta na grubosti, na iskrivljena sećanja, na podaništvo, na savete koje daju oni koji nemaju pravo da savetuju Sašu, mladost, Tanju “ sa rukom na vratima svoje kuće“. Bravo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *