Vladimir Radić: Novi Sad, moje ruke i ja

Ana – prijateljica moje devojke, moje bivše devojke – donela je kutiju, jednu kutiju od kartona. Nevelika je, sivkasta – od Tanje. Meni je poslala tu kutiju. Tanja.

Ana vrti privesak na lančiću koji joj visi oko vrata. Mali zlatni krst. Premeće ga između kažiprasta i palca, kao da broji novčiće. Malo-malo dodaje: „Zaista“. Umeće zaista u sredinu, dodaje na kraju, njime započinje, naglašava. Ponavlja. Govori: „Nije to jednostavno. To zaista nije jednostavno.“

Stojimo na vratima, ne znam o čemu bi mi govorili – a sigurno više ni ona sama – ali još uvek stajimo tu i ona ne zatvara ta svoja usta – kriva i mesnata – te svoje mlitave usne ne zatvara. Zaista. Nije jednostavno.

Šta će ova na mojim vratima? Koji klinac traži ovde?

Tabani bride, premeštam se s noge na nogu.

Onda Ana ode. Najzad. Vrag da je nosi. Ne vrti ona uzalud onaj svoj krst.

Odnesem sivkastu kutiju od kartona u baštensku kućicu. Sednem na kamp-ležaj. Tu je on – isti onaj na kome se Tanja snebiva. Na kome se snebivala.

U kutiji moje fotografije, i neke druge – one na kojima smo Tanja i ja. Bili su tu i negativi filmova s tim fotografijama na kojima smo Tanja i ja. Slike s korza, sa kupanja i plesa, iz škole, sa izleta, i s maturske večeri.

Bilo je i nekoliko gramofonskih ploča, i knjige koje sam pozajmio Tanji, i bilo je i onih drugih, s posvetom, koje sam Tanji poklonio za rođendan ili novu godinu. Nekim povodom. Ona je volela male poklone s povodom. Prigodne poklone. Volela je sitnice.

Na jednoj gramofonskoj ploči, iza moje posvete – napisao sam, tada: “Mojoj ljubavi“ – Tanja dopisala, sada: “Sve sam ti slagao!

Na dnu kartonske kutije, ispod knjiga – vrećica od crnog pliša sa srebrnom vrpcom na vrhu. Srebrna vrpca – tanka, hrapava. Otvorim vrećicu, istresem – u ruci mi osta malo, zlatno sidro.

Jedno veče – leto je bilo, na stolu treperala je sveća, čas svetliji, čas tamniji obrisi lelujali su stolnjakom, stolnjak se spuštao preko ivice stola, ispod stola dodiruju se naša kolena – poklonio sam Tanji malo, zlatno sidro. Bez nekog povoda. Tako … jednostvano zato što joj se svideo, tamo u gradu, na glavnoj ulici, u izlogu. Želela ga je, i plašila se što ga želi. Snebivala se.

Moja ruka dohvati jednu uramljenu fotografiju, gledam je – Tanja pred vratima baštenske kućice, na prozoru kućice plavičaste zavese. Ona ih je postavila. I plašila se kad ih navučem. Plašila se mojih ruku iza tih navučenih zavesa. Plašila se što ih želi. Plašila se svoga tela. Plašila se svojih ruku. Svojih usana se plašila. Svojih grudi, svoga krila.

Izvadih cigarete, zapalih jednu. Bledi kolutovi dima plove prema zavesama, prema zidovima, plove prema tavanici.

Tanja. Ona nikada ne bi otišla odavde, iz ovog grada, daleko od svoje ulice, daleko od ovih ljudi ovde, daleko od svojih, daleko od Novog Sada. Ne bi, nikada.

Gledam je – moja ruka vrati malo zlatno sidro u vrećicu od crnog pliša, gledam drugu – druga vrati vrećicu od crnog pliša u kutiju od kartona, gurnu fotografiju unutra, i gurnu gramofonsku ploču na kojoj je Tanja dopisala – sve sam ti slagao! i zatvori sivkastu kutiju i obe skinuše plavičaste zavese s prozora kućice i umotaše kutiju u zavese. Ona ih je postavila. Tanja.

A ja onda izađoh u dvorište, otvorih poklopac na kanti za otpatke i bacih sve to zajedno dole duboko.  Moje ruke, i ja.

Tako.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *