Živorad SIMIĆ: IMENA TUŽNIH

JEREMIJA, crkvenjak u seoskoj Crkvi, bio je tog davnog jutra tužan da tužniji nije mogao biti. U nevremenu koje se dešavalo obično tokom leta, sa visokog nosača u zvoniku otkačilo se zvono, palo je na kamenom popločan deo i razbilo se na dva-tri dela. Ali nije Jeremija bio samo zbog toga tužan. Kada je jednom prilikom primetio da je zvono napuklo, molio je meštane da mu prilozima u novcu pomognu da se zvono popravi. Takođe se molio i Bogu. U oba slučaja nije bilo pomoći i to je Jeremiju najviše rastužilo, izuzev od Branka.
BRANKO je bio lokalni pijanac, ali s razlogom. Naime, kao učesnik narodno-oslobodilačkog rata, bio je čuven u svom kraju. Zbog tuberkuloze koju je ,,zaradio“ tokom rata, odmah po oslobođenju otišao je u penziju koja je bila dovoljna za njega i suprugu Danku koju je našao u susednom selu. Bavio se poljoprivredom, pomalo čuvao stoku a voleo je i da ide na pecanje na obližnje jezerce. Sina Vasu, koji se ubrzo rodio, Branko je počeo da vodi sa sobom na pecanje baš kada je napunio šest godina. Tog dana je, nesrećnim slučajem Vasa upao u jezerce, počeo da se davi a pridružio mu se i otac posle neuspešnog pokušaja da ga spasi iz vode, a sve to je čuo u daljini Vukoje.
VUKOJE je iz pograničnog mesta snabdevao stanovnike glavnog grada polovnim i popravljanim automobilima, pretežno švercovanim iz susedstva. Od toga je dobro živeo ili, bolje rečeno, stekao je dobar imetak. U jednom takvom ,,poslu“ izgleda da nije bio korektan prema poslovnom partneru iz mesta odakle je nabavljao automobile. Kada su se okolnosti na tržištu promenile, neko je u odsustvu Vukoja iz kuće, ušao i opljačkao sve vredno što je stekao uključujući i veliku sumu novca. Možda zbog svoje greške prema partneru, na koga se sumnjalo da ga je opljačkao, pljačku nije prijavio policiji. Opljačkanog Vukoja napustila je žena i ostavila dvoje dece pobegavši nakratko kod arheologa Dobrivoja.
DOBRIVOJE, iskusni arheolog u najboljim godinama života i profesije, bio je popularan u širem društvu a posebno kod mlađih koleginica kakva je bila Mira. Ona se izgleda zaljubila u Dobrivoja još kao studentkinja, ali on to nije primećivao. Mlada ,,kalkulantkinja“ je uspela da mu se približi na jednom iskopavanju u centralnom delu zemlje i uđe u ekipu potpuno, uključujući i krevet uprkos razlici u godinama. Iskoristivši Dobrivojevo poverenje ukrala je jedan značajan eskponat koji su ekipno našli i prodala ga na crnom tržištu uz pomoć ,,trgovca“ Miloša.
MILOŠ se u rano subotnje jutro, vraćao kolima iz provoda u susednom gradu. Na povratku u njegovo selo, u kolima je bila i jedna prelepa devojka koju je upoznao te noći. Podstaknuti alkoholom povremeno su se ljubili ne vodeći računa o mestu i vremenu gde i kada to čine. U jednom trenutku na putu im se isprečila ovca. Miloš je kasno video i dogodila se nesreća u kojoj je nepoznata devojka izgubila život a on završio u zatvoru. Za poginulom devojkom žalio je samo Mihajlo.
MIHAJLO, stasiti mladić, sin razvedenih roditelja, našao se pred sudijom za prekršaje po tužbi jednog čoveka kome je, navodno, pretio. Sudija nije bio neiskusan i svojim podpitanjima je ,,otvorio“ Mihajla te se otkrilo da je tužilac bio bivši sudija i ,,bivši“ otac Mihajlov. Na kraju, Mihajlo je oslobođen jer ga je otac tužio iz osvete što je ostao sa majkom koja je nevenčano živela sa Dimitrijem.
DIMITRIJE je bio u samom vrhu firme koja se bavila spoljnom trgovinom. Znao je strane jezike i kao ekonomista fino zarađivao. Jedina mana mu je bila fizička tj. zvučna. Kad je govorio, a naročito kada je bio iznerviran, kao da je kreštao, što je sve nerviralo. Na jednom sastanku rukovodstva firme, u očekivanju da bude izabran na (uskoro) upražnjeno mesto generalnog direktora, da govori o Dimitriju javila se jedna sekretarica. Njena primedba je bila da Dimitrije krešti što je bilo odlučujuće da bude izabran njegov kolega i protivkandidat istog imena ali znatno mlađi. Ista primedba je starog Dimitrija odvela u penziju i druženje sa alkoholom i mlađanom Dušankom.
DUŠANKA je iz unutrašnjosti došla da studira glumu. Pošto u studentskom gradu nije bilo mesta , roditelji su joj iznajmili sobicu kod starog poznanika iz njenog rodnog grada. Gazda je bio godina njenih roditelja, razveden i sa njim je živeo i sin, nešto mlađi od Dušanke. Da li zbog njene lepote ili nečeg drugog, u Dušanku su se zaljubili gazda i njegov sin ali ,,odvojeno“ – da ne zna jedan za drugog. A kada se dogodilo začeće, Dušanka je problem rešila skakanjem u reku jer nije želela da otkrije da je otac njenog deteta bio Petar.
PETAR se posle oženio lepom Marijom u koju je bio zaljubljen, kako je voleo da kaže, kao ,,pinter u šuplje bure“. Sve je bilo lepo proslavljeno uz učešće obe porodice, rodbine i prijatelja, posle čega su se odselili zbog Petrovog posla u udaljenom rudniku uglja. Dobili su i sina ali to kao da Petru nije ništa značilo. Neko od drugara iz rudnika mu je ,,usadio“ dilemu ko je bio prvi muškarac njegovoj Mariji pošto se pripit izlanuo da on to nije. Nastale su bračne prepirke izazvane njegovom znatiželjom i ženinim ćutanjem, praćene batinanjem Marije. Njihov sin, u dobu puberteta, sve je to ,,beležio“ a kada je postao punoletan povukao je okidač očevog pištolja i ubio ga, a sve je to iz prikrajka posmatao mali Zoran.
ZORAN je te večeri završavao domaći zadatak kada se začuo njihov pas u dvorištu. Pas je režanjem zaustavio nepoznatog čoveka koji se predstavio kao Nemanja i da je doneo poruku Zoranu od njegovog oca Danila jer je neplanirano duže ostao na poslu. Rekao je i da ga je Nemanja ,,zadužio“ da brine o Zoranu pošto se neće dugo vratiti. Pitao ga je i da li ima para, a kada je dobio potvrdan odgovor išamarao ga je i opljačkao, što je iz prikrajka video Dragan.
DRAGAN, sin lokalnog sitnog kriminalca Caketa, posle jedva završenog osmog razreda bio je na životnom raskršću. Bio je svestan da mu škola ne ide kako treba. U odsustvu oca koji je izdržavao kaznu negde daleko od rodnog mesta, možda i u inostranstvu, nije dobio praktičan savet ni od socijalnog radnika. U toj situaciji pridružio se lokalnoj grupici svojih vršnjaka i počeli su sa sitnim krađama. Meštani su takve lopove zvali kokošarima ili pilićarima.
Kao za baksuza, Dragan je uhvaćen u prvoj krađi a njegov drug je uspeo da pobegne. Ipak imao je sreće. Policajac koji ga je uhvatio nije hteo da ga ,,procesuira“ već ga je odveo kod svog prijatelja i zaposlio ga kao šintera.

Beleška o piscu:
Živorad Simić (1950. u Gnjilanu), profesionalni diplomata, danas u penziji. Fakultet političkih nauka (odsek međunarodni odbnosi) završio u Beogradu, a službovao je u Turskoj, Albaniji, Crnoj Gori i u Hrvatskoj. Autor je knjige „Kipar – ujedninjenje ili podela“ (studija), 2000.
Živi u Beogradu.
E – mail: yugozika@yahoo.com




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *