Ljiljana Pantelić Novaković: LUČA MONITORA

Dva procesa, od kojih jedan prati činjenice i datosti  vremenskih zbivanja, dok drugi otkriva osnovu prirodnog okruženja čoveka, zajedno sa njim, dve su temeljne premise koje idu paralelno, ukrštaju se, sudaraju, ili nalaze zajednički jezik u romanu Putovanja pisca Zorana Ilića. Virtuelnim opserviranjem, preciznim sižejnim trajektorijama, približavamo se ili udaljavamo od krajnje odrednice koja se u pesrpektivi svodi  na tačku, elementarni grafički pojam u kome je sadržana željena informacija. Ne postoji ništa toliko značajno, a da nema svoju minornu podlogu sa koje je moralo krenuti, vinuti se i uzvisiti. I nema tako složenog sistema u kome ne leži jednostavna osnova na kojoj je izgrađen.

No, jedan pojam, može se posmatrati sa bezbroj aspekata. Čovek je taj, koji odlučuje kojem tumačenju

se prikloniti i prihvatiti ga. Junaci pisca Zorana Ilića, koje smo upoznali u prethodna dva romana: Smej se

Pajaco i Kotrljanje Bertolta Brehta, u novom romanu Putovanja, otiskuju se na put podstaknuti sopstvenim sećanjima ili sa radoznalošću, u potrazi za novim saznanjima, na razne strane sveta. Međutim, nije slučajno što nas priča upoznaje sa pasijom jednog od prijatelja – fotografijom, koja je, u stvari, didaktički primer oneobičavanja običnosti. Jednom dobijena fotografija snimljena u trenutku koji se nikada više neće ponoviti, postaje nešto posebno, nesvakidašnje, i tako otrgnuto  od stvarnosti, posle izvesnog vremena, prelazi u domen pretpostavki o svim detaljima. Oni se mogu analizirati, počev od podatka ko je snimio, ko je na fotografiji, kao i o vremenu i razlogu njenog nastanka, zašto je neko ozbiljan, drugi se smeje ili plače, ko je inicirao  snimanje, ko je glavni, a ko neko za koga se ne zna ko je. Upravo, jedna jedina fotografija, kadra je da sudbonosno preokrene život glavnog junaka, kada se obrušava kao lavina, bacajući mu u lice istinu o njegovom pravom identitetu (Andrej Makin: Francuski testament).

Ostaju fotografije. One su naša stvarnost. Paralelna, metafizička stvarnost.

Mogućnosti su, kako se uvek i dešava u životu, neograničene. Jedno rešenje nikada ne znači i da je ono

pravo.

Vijugava linija putešestvija kroz život i posmatranje sveta koji ga čini, uči nas, upućuje da na osnovu podataka sa kojima raspolažemo, istraživački donosimo zaključke o učesnicima i događajima. I to, upravo

zahvaljujući glavnim likovima, a to su Neko i Pajaco.

Svakodnevni život se odvija sporo, ali precizno, reći će jedan od njih. Koji je to od njih dvojice, za nas praktično i nema značaja, jer mi na kraju dobijamo celovitu sliku koju je pisac Zoran Ilić želeo da nam dočara. I da to ne bi bilo suviše jednostavno, on je oneobičava zahvaljujući neprekidnoj i očigledno, nepresušnoj konverzaciji dvojice prijatelja. I ako se po treći put, u različito naslovljenim romanima, susrećemo sa njima, odvojiti se od njih je nemoguće. Ležernost, ali i ozbiljnost, što su njihove osobene karakteristike koje se neprekidno smenjuju, čine ih dovoljno prijemčivim I bliskim, svakome ko dublje promišlja o suštini. Tako čitalac, kroz ovaj roman postaje zahuktali putešestvenik i ravnopravni učesnik avanture duha i tela, koju doživljavaju akteri romana i otvoreno o tome pričaju…

No, sa njima je još jedan, nemi, ali zato i najrečitiji sagovornik. Mada je i u prethodnim romanima bio prisutan, u romanu Putovanja, neophodan je i nezaobilazan virtuelni junak, podsetnik usvojenih znanja i preživelih doživljaja, bedeker kroz nova saznanja i otvorena mapa mogućnosti otiskivanja i usputnih otkrivanja I otkrovenja – prilježni zapisničar razgovora glavnih junaka. On je: Kompjuter.

Šta sve može u sebi sadržati pojam „putovanja“?! U ovom romanu, ona su beleženje objektivom fotoaparata ili otkrivanje podataka na monitoru, o kretanju subjekata kroz život. A: … Život je čudo, ali ga niko ne izvodi na javnu scenu… niko ga ne snima. Možda ga je i nemoguće snimiti, a nisu čak ni pokušali…

Putovanja su i otiskivanje stvarnosti i njen ulazak u svet virtuelnog. Jednostavnost koja prati taj put ne

traži više bilo kakvo pokretanje pojedinca, čak ni koliko je potrebno da se pomeri, recimo, figura u šahu.

Dovoljni su dodiri prstiju na dirkama kompjutera, to je već signal za pokret, za putovanja kroz beskrajna

prostranstva virtelnog. Ni minimalni napor da se ustane od radnog stola, samo prisutnost čoveka-subjekta I kompjutera-objekta u koji je uneseno svekoliko čovekovo znanje i koje se iz trena u tren proširuje, produbljuje i dopunjava. Kompjuter je zahvaljujući čoveku (I internetu, kao njegovom izumu, svakako), dobio subjektivnu funkciju neograničeno angažovanog objekta.

Posle kratkog traktata o fotografiji koja je vezana uz putovanja, Beograd, kao realno boravište glavnih junaka i prva destinacija putovanja, otpočinje otkrivanjem osobenosti jednoga mesta. Međutim, ono što je zanimljivo, ta priča ne govori o prestonici – metropolisu, već o onim manje primetnim i nevidljivim detaljima koji postoje, uobičajena su svakodnevna slika I stoga ne skreću na sebe pažnju na prvi pogled. I kao da se grad, od centra, raslojava, širi i stiže do svoga kraja. Tu su senke koje su zagonentne samo ponekad: senke automobila, drveća, uličnih svetiljki; prozori, nužan deo našeg svakodnevnog života; rešetke za podrum: žuta kocka na trotoaru u Bulevaru revolucije, koja izaziva monotoniju i razdor istovremeno; značaj ili nevažnost tramvajskih šina: ograde koje ograđuju prostore koji nikada neće biti sigurni; ogromni beli tanjir nad gradom koji prenosi nevidljivi signal – antena; crkva, katolička; Istočna kapija Beograda (visoka, rogobatna); šuma u čijem je podnožju gradsko groblje dok u daljini možda dopire do same granice sa Rumunijom. Kao u jednom potezu kičice maestralnog slikara, na pitoreskno poentilistički način, povučena je crta kroz deo Beograda.

Kada nema putovanja, obilazi se grad. To su blokovi Novog Beograda, nekadašnje spavaonice, a danas elitnog naselja, Zemun, sa svojih pedeset kilometara biciklističkih staza…

Bečej, savršen kontrast susreta ruralnog i urbanog, dve skupine na mostu: stada ovaca i kolone automobila; nezaboravna školska uspomena – bicikl; legenda o viđenoj i bogatoj porodici Dunđerski i – korpa za otpatke koja se uz reč Hvala što na njoj piše može lako preobratiti u korpu za (odbačene) snove. Za snovima će posegnuti Pajaco, tražeći ih i u rodnom gradu. I susrešće ga nemogućnost da se proviri u stare snove (iza katanca su snovi, na prozoru su rešetke). Sa osećanjem pustoši i dekadencije, nostalgično zaključuje da je savršeno sam, u gradu u kome je živeo, a kome je upravo vratio svoju prošlost.

Poseta Festivalu kuvara objediniće učesnike kulinarskih veština, muzičare, posetioce, ali i the real one… I

javiće se osećaj: Svi mi smo umešani kao u nekom mikseru.

Svodeći Šumadiju na svojevrsnu naturalnu elementarnost koju čini vekovni živi svet, otkriva se njeno

osnovno obeležje: mimikrija biljaka – zelena boja.

Trst je sećanje na živost tržnice Ponte roso, patološke verzije obilja – robe niskih kvaliteta i cena, koja je

podilazila (ne)ukusu većine s kraja dvadesetog veka.

No, Trst je i mesto gde će Pajaco doživeti susret i razgovarati sa bronzanom statuom Džejmsa Džojsa koji

je deceniju živeo i bio profesor engleskog u ovom gradu, sa kojim se i srodio: La mia anima e la Trieste.

Gradovi, San Dona de Pjave na dve reke, Trevizo, grad kome treba udahnuti pravi italijanski duh, Verona

sa dva milenijuma starom Arenom koja se kruni, Danteov boravak obeležen spomenikom, spomenici večnoj ljubavi Romea i Julije, Poljakinja koja prodaje suvenire. Sjajno umrežena prošlost, od one daleke, do današnjih dana, preskočene vremenske distance koje dovode do onih koji su nestali u vihorima vekova. Kao dužd Enriko Dandolo, na primer, o čijem menjanju destinacija od rođenja do smrti, saznajemo čudesne pojedinosti.

I mada Pajaco odlučno tvrdi: Ne želim da govorim o ljudima, da ih opisujem, citiram… već želim o predelima, o gradovima, o selima. O rekama i potocima… jezerima…

Neko će ga podsetiti: Ljudi kao senke prolaze kroz tvoj život, možda su I stvarni, a možda i nisu…

Očigledno, moć virtuelizacije (virtus – snaga, lat.) jeste ogromna i prožima ljudski rod bez milosti. Stvarno i irealno su isprepleteni i teško razdvojivi.

Kroz monotoniju svakodnevice, na monitoru kompjutera, isijava neprekidno drevna luča gde je dočekuju svetlosti neona, ultrazvučni zraci, kosmičke vizije, budućnost. Stoga će iz istorije izroniti i naći svoja

mesta u romanu mnoge ličnosti (Moša Pijade, grof Rajevski, Molijer, Mika Bosnić); događaji (ofanzive

NOB-a); mesta (Ribarska banja, Novi Sad) i mnogi drugi. Oni su sagledani u romanu iz posebne vizure i o

njima se piše ono što je najmanje poznato. Ubačen u mreže sitno necanih okaca, duboko proanaliziranih, ali pitko ispisanih, čitalac će stići do kraja putovanja, sa utiskom da tamo dalje još uvek nešto ima što nije izašlo na videlo, a što bi bilo dobro da se upozna. Barem virtuelno, na ekranu kompjutera. To je ona osobenost koju u svom stilu poseduje pisac Zoran Ilić. Reći dovoljno, ali ne i konačno. Nostalgični déjà vu, nikada nije iscrpljen do kraja. Nova saznanja bleskaju svojim luksima. Njihove susrete, neko buduće vreme, već očekuje sa nestrpljenjem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *