VELIBOR MIHIĆ: KUĆA NA VRELSKOM JEZERU

Zatvoriću se u običan dan. Imaćemo kuću na drvetu. Kuću bez ključa. Krov s očima od sna. Kućni mir. Srce u toploj mezgri. Glas od škripe čvora. Prsti do lišća ruke. I desne. Dok žilama teče krv mravaaaaa. Mravova iz „Hotela Jevrope“. Od korena do vrha krošnje. Iiiiiimaćemo kuću na drvetu. Okupanu suzama plodova. Zrelih. U ustima jutra. Kao i u padu večeri, podjednako. Huji mi želudac. U korpi gnezda. Moje grane te pozdravljaju. A uvo, i desno, čuje otkucaje zuba na jeziku. Volim te-volim te-volim. Kuću na drvetu. Na Vrelskom jezeru. U Sokobanji. Imaćemooooo. Spavam u kljunu ptice. Ogrejan suncem. Okupan kišom. Tu, sine, nek bude naš dom. I rašću-rašću s granama u zemlji, s korenjem u nebu. Čekaću te da me pohodiš. Pružam ti ruku. I desnu. Popni se na moje grane. Useli se u našu kuću. Posle trideset godina. Da drvujemo zajedno. Rosa još ima onaj znak. Rosa mog lica. Moje suze.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *