„Religion is the sigh of the oppressed creature, the heart of a heartless world and the soul of soulless conditions.“
Karl Marks
Letos mi je nešto bio potreban Bog. Ne pronalazim ga uvek lako u sebi, pa ga obično potražim u nekoj od crkava, njegovih zvaničnih rezidencija na zemlji. Odem tako ponekad kad mi je teško, kad sam uznemirena, ili prosto ne uspevam da nađem sebi mesto. Prija mi tišina prožeta mirisom tamjana, okamenjena večnost što tupi oštrice nespokoja. Volim svetlost kad se kroz visoke prozore probija u slapovima u kojima igraju zrnca prašine. A svi smo prah… Srazmerno veličini nemira, logično krenem do najveće bogomolje, do Hrama Svetog Save. Čudni su putevi Gospodnji i inače, ali ovi naši gradski , koji vode do Hrama, teško su i prohodni. Na sve strane raskopine, gužve, zastoji… Mora da je tome bio nalik haos pred stvaranje sveta. Unutar Hrama, naravno, traju radovi, nebesku perspektivu kroz ogromne svodove zaklanjaju skele i najlon, nema očekivanog mira, pa siđem u kriptu, oslikanu i blještavu. U njoj, međutim, ori se smeh, trčkaraju turisti, škljocaju selfije kraj ikona, ni traga od hrišćanske bogobojažljivosti i skrušenosti. U potrazi za žuđenim spokojem, osetih se na potpuno pogrešnom mestu. Taman kad je blistavi ali zagušljivi niski svod počeo da se spušta na mene kao na prokazanog grešnika, padne mi u oči zapis na svitku u rukama sveca sa jedne freske, „Ako potražite Boga, javiće vam se“. Hm, iako sam navodno tamo gde bi se najpre mogao naći, nešto mi se ne ukazuje, pomislim. Valjda ima druga posla da bi se sad bavio mojim molitvenim zahtevima „Isceli dušu moju i oslobodi me nekorisnih sećanja“. Izađem, ne bi li mi bar telo okrepio svež vazduh kad mi je već duša ostala nezaceljena.
Popodne istog dana, u Maksiju, stojim u redu za kasom. Kupujem pivo. Pažnju mi je privukla mlađa žena što je plaćala račun na kasi u susednom redu, to jest njena blistava narukvica. Stvarno lepa. Imam tu svračju osobinu, zaseni me i privlači sve što sija, a narukvica od crno-belih cirkona svetluca prekrasno. A onda spazim tetovažu na drugoj ruci: Weltschmerz. Zanimljivo. Tog trena učinilo mi se da ništa lepše nisam videla u skorije vreme. Crnjanski je svojevremeno ironisao: „Otkud do vraga Weltschmerz u Banatu“. Ja nešto nisam sklona da negiram postojanje „svetskog bola“ na Novom Beogradu. Niti bilo gde. Valjda je, u stvari, ovaj svet tako i sazdan. Pogled nam uvek pada na ono jarko, svetlucavo pa previdimo ili zaboravimo naličja, tamne strane, senke. Jedno i drugo koegzistira paralelno. To ne treba smetnuti s uma s koje god da je čovek strane trenutno. Sreća je varljiva, svako ima svoj usud i nosiće svoj krst. Propisana je doza patnje za sve. Mladić ljubi devojku na autobuskoj stanici, na istom mestu gde se neko drugo dvoje rastalo zauvek. I ko zna šta onaj prvi par čeka u nepredvidivoj budućnosti… Gotovo se iznenadih, je li moguće da mi se On ipak javio tog dana, i to u Maksiju, a ne u crkvi gde sam ga tražila? Indeed, God works in mysterious ways. Ili ta čuda funkcionišu kao i ljubav, iskrsnu kad i gde ih najmanje očekuješ. Doduše, vrlo je moguće da se taj tip „čuda“ obznanjuje pre svega onima što ujutru traže Boga, a popodne kupuju pivo u Maksiju koje će uveče popiti sami u svom stanu. Da ne cirkaju baš ispred prodavnice, ipak nije dotle došlo. Još.
Sećam se, na nekom od svojih mnogobrojnih pokušaja traženja utočišta i smiraja u crkvi, sedela sam na jednoj od stolica postavljenih u polukrug, ispred oltarskog dela. Tu se našlo još ljudi. Začuđujuće, uglavnom mlađih. Jedna devojka sela je nedaleko od mene. Lepuškasta. Dosta mlada. Retki koraci odzvanjali su sa kamenog poda. Ljudi ćutke prilaze ikonama, ljube ih, klanjaju se i odlaze. Neki glasno, valjda nesvesno, izgovore i poneku reč koja neobično odjekne kroz tišinu. Razmišljala sam o svom životu, želela sam da prizovem poznati bol, da me svu prožme, do srži, do katarzičnog osvešćenja. Neko vreme bila sam zaneta. Odjednom sam čula nešto što je zaličilo na tihi plač. Okrenula sam se za zvukom i videla da ona devojka do mene otire suze. Stvarno plače. Ništa nisam znala o njoj, ni zašto je plakala. Možda ju je odbacio neko u koga se uzdala… Možda joj je neko bolestan… Možda je izgubila nekog dragog… Nešto mi je u tom momentu govorilo da je njen bol dubok. I taj njen bol, nepoznati bol nepoznate osobe, pogodio me je. Isuviše ga je na ovom svetu, tako nesrećno i nesavršeno skrojenom! Weltschmerz. Nimalo mi nije utešno što u njemu nisam jedina. Za trenutak borila sam se sa mišlju da li da joj se obratim, to mi se činilo neugodno i glupo, moguće da bi bilo shvaćeno i kao nametljivost, ali ona je polako ustala i otišla, rešivši me dileme. Iskreno, laknulo mi je. Svojim odlaskom, uklanjanjem sa scene, oslobodila me je mučnog poriva da budem čovek, da priđem Drugome. Nikad nismo dobri koliko bismo želeli da budemo. Sopstvena patnja sprečava nas da izađemo iz sebe, iz kruga u koji nas zatvara.