Nikola ŠANTA: TOG JUTRA DOK SAM ČISTIO SNEG

Gde su granice poverenja u političke vođe? Da li su stratezi vukovarske nesreće znali za veliki panonski pogrom, raciju iz 1942?
Morali su znati ili bi trebali znati! Ima stvari koje čovek ne može da ne zna, koje ne sme da ne zna o svome narodu, o svome veku, o svome vremenu. I kriv je ako to ne zna! Jer će praviti istorijsku grešku koja će mnogo koštati i njega i njegov narod.
Da li je bilo onih koji su govorili – ja ne želim da pucam u drugoga? Da li poslušati naređenje političkog ili vojnog autoriteta za ubijanjem, rušenjem, znači nemati odgovornost za zločin? Da li je pojedinac odgovoran za razvijanje osećanja lične odgovornosti prema svojim postupcima, pa makar ti postupci bili u suprotnosti sa odlukama nadređenih? Može li se toliko zahtevati od malog čoveka?
Osećao sam se prevarenim kada se Jugoslavija raspadala. U više navrata pokušavao sam da se prisetim vremena kada sam počeo da sumnjam u komunizam.
Jednog zimskog jutra, prošle godine, sneg je tiho vejao, pa je prividno očistio prljavštinu ulica, smetlišta i zapuštenih dvorišta. Supruga me je ranije probudila kako bih očistio sneg ispred kuće i u dvorištu pre nego odem na posao. U redu, rekao sam ženi, očistiću sneg.
Čistio sam ga novom plastičnom lopatom. Drvenu, nasleđenu od dede, sa njegovim izrezbarenim potpisom na njoj, sklonio sam na tavan, neka svedoči kako se čistio sneg pre najezde ovih plastika. Drvena lopata je teža, a vlažan sneg se više lepi na nju. Treba imati snažnije ruke i jača pluća.
Čisteći sneg, posle prvog prijatnog umora, posle prvog napumpavanja pluća čistim vazduhom, uspravih se mkako bih malo odahnuo i nagledao se zimske jutarnje idile. Navirala su mi svakakve misli. Prisetih se pesme Gavrila Kosteljnika iz Idilskog venca, Iz mog sela, onaj fragmenta o zimi:

A on pada kao kad se leptiri roje,
i sa belim krilima prijatno trepere.
Veje, veje i naveje skoro do kolena,
i ceo svet je kao čaršav beli okrečen.

Osim sećanja, tu preda mnom je bila i realnost bajkovitog jutra. Posmatrao sam ponašanje šteneta zlatnog retrivera. Pas je skakao, radovao se, hvatao njuškicom pahulje u letu, grebao po napadalom snegu. Igrao se poput deteta.
Od težine vlažnog snega, savijene grane uspavanih šljiva pod prozorom kuće podsetile su me na događaj od pre tridesetak godina u kojem je i odgovor na postavljeno pitanje – kada sam počeo da sumnjam u komunizam?
Već nekoliko meseci bio sam komunista. Istina, još uvek nisam znao kako to treba da se odrazi na moj život, na moje ponašanje. Osim toga što sam bio ponosan kada sam dobijao poziv za sastanak u renoviranoj zgradi Mesne zajednice Starog Vrbasa, pored kafane Mali central. Ponosio sam se prijemom u članstvo u četvrtom razredu srednje škole što je bila nagrada za odličan uspeh. Istina, niko me nije pitao da li ja to želim ili ne. Bio sam zadovoljan što sam mladi komunista jer sam time svrstan u grupu uspešnijih i perspektivnijih omladinaca. Time sam imao i mogućnost da budem u kontaktu sa drugima iz svoje generacije koji nisu Rusini. Ponekad mi se činilo da me ignorišu i nerado primaju u društvo, a tako, sad kao članu Saveza komunista, činilo mi se da sam isti sa njima, pa, makar me i ne voleli, morali su bar da me primete. Hej, i ja sam tu! I ja postojim! To se pre svega odnosilo na ženski deo generacijske populacije.
Te godine sam kao mladi komunista čak i nosio štafetu, na Dan mladosti, što mi je bila velika čast, jer sam očekivao da će me mnogi primetiti i uvažavati. Tada sam shvatio da su sve naše aktivnosti uglavnom inspirisane tom iskonskom potrebom da budemo primećeni.
Na moju nesreću, zapalo mi je takvo mesto gde nije bilo mnogo ljudi, skoro nikoga osim milicije. Nekoliko „fića, „škoda“, „moskviča“ i „trabanata“ čekalo je da protrčim deonicu od stotinak metara. Trčao sam u teget pantalonama i beloj košulji. Te godine sam tri puta kupovao teget pantalone. Kako bi iz jednih izrastao, ili bi pukle na šavu, kupovao sam nove, iste takve, ali ponovo uske. Smatrao sam da mi teget boja najbolje stoji.
Šta je pisalo u pismu Titu smeštenom u štafetu i da li je uopšte bilo nekakvog pisma, ne znam, nisam smeo da je otvorim i zavirim u nju iako sam to snažno želeo.
S obzirom da sam Tita smatrao božanstvom, sama pomisao na otvaranje štafetne palice i čitanje pisma bila je ravna izdaji. Zastideo sam se i uplašio od same pomisli na taj sramni čin.
Štafetnu palicu sam otvorio tek u snu. Kao što u snu učinimo i druge sramne. Intuitivno sam osećao da nije dobro da istina oko štafete i Tita ne bude razjašnjena u mojoj svesti.
Dobro se sećam tog sna i teskobe koju sam osećao sve dok se nisam usudio da dodirnem vrh štafetne palice. Zamišljao sam da unutra, u cevi, mora da bude neko pisamce. Postavljao sam pitanje ko ga je napisao, ko je imao tako veliku čast? Ali, pisma nije bilo! Bio sam razočaran i probudih se. Tada sam prvi put pomislio da je sve oko štafete u stvari farsa. To je sličan osećaj kada kao klinac shvatiš da Sveti Nikola koji ti stavlja poklone u očišćene cipele, ustvari ne postoji. Ali postoji priča koja vlada nama.
O čemu smo mi, vajni komunisti, na tim sastancima u sali Mesne zajednice raspravljali, toga se tačno i ne sećam. Ili je to bilo nevažno, čim ne pamtim, ili tada još nisam bio dorastao problemima, pa ih zato ne pamtim. Sećam se, sastanku su prisustvovali i borci, partizani, među njima i otac mog druga iz škole, Mato Bjelica, nosilac Partizanske spomenice iz 1941. Borci su na sastanak dolazili u grupama. Kao veoma važni ljudi. Kome je trebala ta laž? Većina njih je ušla u te bogate nemačke kuće koje za svog dugog života u njima mnogi nisu bili kadri ni jednom da okreče. Možda zato što tu kuću nikada nisu ni smatrali svojom?! Ja sam drugu iz škole, Banetu, slagao da je i moj deda po majci, Danilo Vislavski bio borac i nosilac Partizanske spomenice i da je on, za razliku od njegovog oca, poginuo u ratu, što sam smatrao, većim doprinosom svetloj budućnosti, a našoj sadašnjosti. Da li mi je Bane u to poverovao ili ne, to ne znam, ali znam da je njegov otac, kao borac, osim velike i lepe švapske kuće u Vrbasu, u kolonizaciji dobio i položaj direktora zadruge. Kasnije sam saznao da je osim toga dobio i dosta jutara zemlje, koju je, ubrzo za velike pare prodao meštanima, seljacima iz Starog Vrbasa koji su i ranije tu zemlju obrađivali, da li kao gazde, ili kao biroši, sluge, nadničari, svejedno. Posle penzionisanja dobio je veliku boračku penziju. On i njegova brojna porodica sasvim su lepo živeli. Na ovoj plodnoj vojvođanskoj zemlji gde se negovao slogan nema leba bez motike, počela je afirmacija načela ne mogu da me plate toliko malo, koliko malo ja malo mogu da radim.
Moj deda, Danilo Vislavski je u raciji 1942. godine ubijen i bačen pod led na Tisi, jer se našao na spisku đurđevačkih komunista. Moja baba Ana i njeno troje sitne dece, posle rata su od vlasti dobili šest jutara zemlje koju su morali da prodaju za male pare jer nije bilo muške ruke da je obrađuje, a glad je zakucala na vrata. Jedino što je ostalo od tog kapitala koji je trebao da bude kompenzacija za dedin mladi život, jeste to što je baka, po nagovoru svoga brata, dobar deo novca od prodane zemlje potrošila na pokrivanje kuće crepom, jer je stari trščani krov prokišnjavao.
Upravo zbog ove tragične sudbine mog dede, majka mi je stalno prebacivala za članstvo u Savezu komunista, a kasnije u višepartijskom sitemu, za bilo kakvo zanimanje za politiku. Jer politika je kurva od koje će čovek kad-tad da nastrada, govorila je, a ja sam znao da je tada mislila na svog oca. Reč kurva ona je izgovarala sa velikom nelagodom, jer se ta reč u našoj porodici smatrala psovkom. Sa tom rečju sam se sreo i u školi. Profesor Dušan Deretić dao mi je zadatak da čitam narodnu epsku pesmu o starcu Vujadinu i kada sam stigao do stihova gde Turci starca Vujadina nazivaju kurvom, zastao sam, zaćutao kao zaliven. Nisam mogao da je izgovorim. Profesor je bio uman čovek, shvatio je o čemu se radi i objasnio je razredu da sam ja iz patrijarhalne porodice, u kojoj se ne psuje i njemu je razumljivo da sam zastao sa čitanjem. Zahvaljujući profesorovom autoritetu, niko nije ismejao tu moju zbunjenost.
Danas, trideset i pet godina od tog događaja, reč kurva je u upotrebi i u mojoj porodici.
Majka se brinula da ne stradam od politike kao njen otac. Mogao je da pobegne, sećala se mati, javili su mu drugovi komunisti na vreme da beži jer će doći po njega, ali bojao se da će žandari odvesti ženu i decu, ako ga u kući ne nađu. „On se žrtvovao zbog nas”, kroz plač je pričala majka. „I ja ceo život nemam oca, mene nikada niko kao dete nije grlio i voleo. I to mi stalno nedostaje”, žalila je za ocem i u svojoj sedamdeset i sedmoj. „Još i sada ponekad sanjam kako me grli”, pričala je kroz plač. „I to mi je najslađi san. Ja, kao mala devojčica, u njegovom zagrljaju. Dugme na njegovom kaputu me malo grebe, osećam miris i snagu njegovog tela. Kada umrem, verujem da će me on tamo dočekati”.
Tog jutra, dok sam čistio sneg odlučio sam da napišem priču o tragičnoj sudbini dede Danila Vislavskog, o đurđevačkoj raciji, kako bih na neki način pronikao u smisao života, pa i smrti malog čoveka. Kada razmišljam o tom zlu, osećam ga kao nešto živo, kao nešto što diše, frkće poput konja zimi, kao da je to neka oživela neman iz istorijskih dubina Panonskog mora. Ta neman proždire sve oko sebe, pa i samu sebe. Kao ona mitološka zmija koja guta svoj rep. Najbolje je kada spava. Kao ravnica leti u podne. Uz zvuke cvrčaka. Tada je nema. A kada se probudi, ona kolje, udara maljem, nabija decu na bajonete, siluje, izobličava one koje uzima u svoju službu. Ona je najbliži rod Satane. Dok se ona ne pojavi, čovek ne može da zamisli čemu je sve sklon i za šta je kadar. To je mahnit stvor koji se ponovo probudio, pedesetak godina kasnije. I opet ovde, na talogu Panonskog mora. Ne na teritoriji Šajkaške, već na teritoriji Slavonije i Srema. Vukovara.

(Odlomak iz romana Panonska neman, Dnevnik, 2017)

Beleška p piscu:
Nikola ŠANTA, rođen 1959. u Đurđevu, odrastao u Vrbasu, studirao i radi u Novom Sadu, živi u Kucuri. Piše poeziju, prozu, eseje, drame, na rusinskom i na srpskom.
Knjige pesama: Vodena igla, 1985; Zaяci (Zečevi), 1985; Osluhovanя/Osluškivanja,1989; 1989; Varґoč (Pletenica) 2004; Otkrivanje sveta, 2005;
Drame: Fontana, 2007; San o Lavovu, 2008; Eseji: Šantovki (Šantovke), 2016.
Roman: Papuča stracena u Lьvove (Papuča izgubljena u Lavovu), 2011; Panonska neman, 2017.
Jedan je od pokretača hrišćanskog časopisa Zvona, na rusinskom i ukrajinskom jeziku; saradnik portala Zbruč u Lavovu (Ukrajina); član redakcije izdavaštva Gražda u Užgorodu (Ukrajina); član redakcije književnog časopisa Trag u Vrbasu; odgovorni urednik izdavaštva na rusinskom jeziku u NIU Ruske slovo, Novi Sad; član Društva književnika Vojvodine.
e- mail – nikola.santa@gmail.com

One Response to Nikola ŠANTA: TOG JUTRA DOK SAM ČISTIO SNEG

  1. Marija Drndarević каже:

    Vaša predivna priča me je veoma dirnula. Ista priča je i u mojoj porodici. I mog dedu, oca od mog oca Nikolu Mihnjak su takodje streljali na Tisi te godine. I moj deda se žrtvavao zbog sinova i supruge, pa je dželate sačekao kod kuće. A sva dokumenta i spise sakrio u krov ispod trske. To smo pronašli posle mnogo godina kada smo stavljali kuću pod crep . Tako da se istina o stradanju Djurdjevačkih rodoljuba gotovo nigde ne spominje a porodice poginulih ostali su bez svojih voljenih da se muče da odgajaju decu u nemaštini dok su mnogi preživeli takozvani borci koji možda ni pušku nisu videli zauzeli bogate kuće i dobili debele penzije da bi i njihova deca bila deca velikih ljudi i imala svu slavu svojih slavnih roditelja ili dedova. Dok se za naše dedove skoro nije ni čulo a kamoli u nekim medijima spomenulo da su ubijeni.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *