LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: PRIČA, SEĆANJE, NIŠTA

Mogu se pričati razne priče. I pisati, uostalom. One dođu i odu. Iza njih ostaje sećanje, kao po dužnosti, po zadatku, po nepisanom pravilu. U sećanju su priče pohranjene, kao u trezoru. Ili kao u biblioteci, to  je nekako bliže. Broj evidencije i ime priče, izvuče se iz kartoteke i pojavi se sećanje. U sećanju: priča. Ima ih lepih, koje me na lepotu  življenja podsete. Ima i onih koje želim da zaboravim. Ali, to je nemoguće.  Sve su evidentirane. Nije to školska tabla, pa da pređem vlažnim sunđerom preko  i: nema nićega.  Ili štampani primerak, da ga iscepkam u deliće, razvejem iznad  reke, zapalim jednim palidrvcetom ili se rastanem , bacajući sve  na smeće, zaboravim hitro da je ikada postojalo. Ili se povremeno prisećam pojedinih delova. Da bi možda, jednoga dana silno zažalila zbog nepovratnog gubitka.  Najlakše je (ali i najmanje pouzdano)  postupati sa zabeleškom na kompjuteru, koju bez obzira na veličinu, miš može progutati u jednom zalogaju.

Sećanje je nepouzdano. Pojavi se s vremena na vreme. nečim ili ničim izazvano, svejedno. Posle nestane. I nema ga dugo, ko zna koliko vremena prođe, da bi se opet pojavilo. Ali ima šanse, uvek ima šanse da iznenada iskrsne, kao što je bilo, a u dlaku isto kao kad se pojavilo. Izašlo iz stvarne, pouzdane,  precizno odigrane priče  i preselilo se u sferu  refleksija, lutajući ispresecanim stazama  predela  i  povezujući tračnice za ucelovljenje opstanka sećanja

Arhivirano, kao odbačeno, svako sećanje, može postati opet: priča. Priča  ima živo bilo, čuje se kako kuca, odjekuje ritmom kojim živi. Ima šta da kaže, poruči i još uvek postoji. Izvlači se iz sećanja kao iz zmijske košuljice. Obelodanjuje se i razotkriva. Priča je uvek celovita kao  mahuna ispunjena zrncima maka, naprimer. I opojna kao mak. Može opiti i razveseliti, otrovati  ili rastužiti. Priča se nikada ne može pretvoriti u ništa. Može samo da postane sećanje. A sećanje, već kako hoće.  Može da pamti, a može i da zaboravi. To već diktiraju neki drugi uslovi. Pre svega čovek sam. Onaj, čija je priča. I vreme. A kad će sećanje postati ništa?  Hoće jednog dana, ali se ne zna u  koje vreme i kada tačno. Najpre će nestajati jedno po jedno. A onda će  jednoga dana, sva preostala, bez obzira koliko ih je, nestati odjednom.

Pouzdano se  zna šta ostaje kad iščeznu sećanja.

Ništa. I ništa više.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *