Mirko Škiljević: NEŠTO LEPO

– Reci nešto lepo – Jednog kišovitog, izluđujeće dosadnog nedeljnog popodneva, u ono doba kada se ništa ne mora činiti, umotana u čupavo ćebe, sklupčana u dnu otomana, tromim, lenjim glasom, izgovorila je moja bivša draga.
– Neću. Boleće me. – Prenut iz omamljujeće, snolike letragije, uzvratio sam nesvesno.
– Molim? – Prenula se i ona.
– Samo od lepog najebeš. – Nadovezao sam, igre radi.
– To nije tačno! – Gotovo da je podviknula.
– Hoćeš da kažeš da sam ružan? – Dočekao sam spremno.
– Ha…Ha…Dragi moj, ti si običan ali moj. – Uzjogunila se, nakostrešila kao za svađu.
– Znači, nisam ti lep? – I ja sam se naoštrio.
– Naravno da jesi, ali ne kao u početku. – Zamislila se na kratko. – Navikla sam na tebe.
– A to boli. – Nisam krio razočaranje.
– Šta to? – Vešto je odglumela zbunjenost.
– Kad lepo prestane da bude lepo. – Pritiskao sam prigušenom ljutnjom.
– E to ne može. – Opet se nakostrešila, pa dodala. – Samo promeni formu.
Bio sam prinuđen da napravim dramsku pauzu. Promicala joj je očigledna kntradiktornost. Nisam ja promenio formu, tri godine i nekoliko meseci, nije moglo toliko da me promeni. Barem ne fitički. U pitanju je bilo nešto drugo. Ona sama. Ali, nisam imao volje da se natežem oko toga.
– Da. Navika je čudo. Navikavanjem na lepo pretvaraš ga u obično. – Izustio sam i slegao ramenima.
– Onda nađeš drugo lepo. – I ona je slegla ramenima kao kod podrazumevanog sleda događaja, ali i ugrizla za usnu, kasno postjući svesna da je rečeno ono što je trebalo prećutati.
– Uz odbacivanje stare, uobičene lepote. – Nonšalantno, nastavio sam logični sled.
– Mudro. – Ljupkim gestom, glavu naginjući na desno, priznala je, zakolutla očima na gore i dodala pitanje. – Nego, šta predlažeš?
– Nešto lekovito. – Lakonski sam uzvratio. Nisam imao ništa zanimljivo, intriantno ili bar vredno pomena. Inspiracija me izdala.
– A to bi bilo? – Ona je, međutim, tražila nešto konkretno.
U škripcu, prebacio sam se sa fotelje na otoman, nežno je zagrlio i poljubio sočno.
– Svako neka uživa u svojoj lepoti. – Prošaputao sam pri tome.
– A kad se izuživa? – Otrgla se taman toliko da palacne jezikom.
– Kružni tok. – Uzvratio sam uz rotacioni pokret ruke koji je završio na njenim grudima.
– Neću. – Zgrabila me za ruku.
– Neću ni ja. – Bio sam iskren. Voleo sam je. Ali ništa osim toga nisam mogao da joj ponudim. Nikakva izrečena iskrenost i čvrstina obećanja nema moć da promeni prirodni tok stvari, navikavanje, uobičavanje, odbacivanje – Pomozi mi Hedone… – Otelo mi se pri tome.
– A to znači? – Zbunjeno se upiljila u moje oči.
– Prepusti se meni. – Uzvratio sam, prineo usne njenim a ona svoje rastvorila. Čulno zadovoljstvo tvori iluziju trajnosti. Očiglednost prolaznosti prekriva lepotom i tako čini neprepoznatljivom. Čista magija. Ali, nedovoljno dobra. Otišla je drugom. A i ja sam se snašao.




One Response to Mirko Škiljević: NEŠTO LEPO

  1. Snezana Popovic каже:

    Uglavnom se to dogadja ljudima koji daju i traze sve.naravno ne materijalno..pitanje je koliko je ko sposoban da da emocija?…mislim da je kljuc problema u nasim licnim merama i stndardima…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.