David Gardiner
Urednik za prozu Gold Dust Magazine, London:
Kao jedan od urednika „Gold Dust Magazine“-a, prvi put sam otkrio Slavka Malog pre jedne decenije i shvatio da je u pitanju jedan od najautentičnijih umetnika i ilustratora, s kojim sam se ikada lično susreo. Njegov rad uneo je u naš mali časopis krajnje jedinstven grafički identitet, koji se kombinuje sa nadrealizmom uz letimični pogled na nešto, što podseća na kolektivno nesvesno Karla Junga.
Njegov rad se opire kategorizaciji ili opisu, istovremeno je zabavan i uznemirujući, razdragan, ali brutalan, nekonzistentan, a opet dubok. Bio sam ispunjen velikim poštovanjem prema njegovoj originalnosti i umetničkom talentu od samih početaka našeg poznanstva.
Slavko je počeo da nam šalje svoje priče malo kasnije, često propraćene njegovim ilustracijama, koje su imale istovetan kvalitet da se odvijaju u modifikovanim i grotesknim stvarnostima, a koje su, i pored toga, bile poznate u dovoljnoj meri da nas uznemire.
Slavkov rad uranja u sloj ispod naše svakodnevne svesnosti, kog mi uglavnom i nismo svesni. „Gold Dust“ se smatra privilegovanim što ga ima kao redovnog saradnika i člana tima.
Adele C. Geraghty,
Urednica za izdavaštvo u Between These Shores Books, Sheffield(UK):
Jedinstveni proganjajući stil grafike Slavka Malog savršeno se uklapa isključivo sa njegovim sirovom, uznemiravajućom i pobuđujućom „kratkom nadrealnom“ prozom. Mali prenosi jednostavnost deteta koje se igra, profani prelazak mosta ili prepričavanje jednostavne narodne priče u nepoznate dimenzije ušasa. Čuvajte se, čitaoci! Užas vreba sa njegovih strana i ludilo se tamo šeta. Čitajte ga na sopstveni rizik…..i zasitite se užasnom magijom njegovog genija!
Omma Velada Osnivač i glavna urednica Gold Dust Magazine, London:
Ovo je kratka proza u svom najboljem izdanju. Tako mnogo značenja spakovano je u tako malo reči. Senzualan magijski realizam izmešan je sa čistim nadrealizmom.
Priča Nosorozi nisu glupi počinje rečenicom:
Desilo se da je leteći nosorog sleteo na moj dlan.
Priča sa takvim početkom dosta obećava i Slavko svakako opravdava ta obećanja. Priča istovremeno blago ismeva lukrativnu industriju zdrave hrane sa njenim prodavcem-zdrave-hrane-i-veselih-snova
i, uopšteno, eksploataciju životinja. Zabavno je da je protagonist nazvao svoje dete „Vegan“. Uprkos tome što nosorozi nisu glupi (jer mogu da nauče da izvode trikove kao foke), prevareni su da budu samleveni u brašno koje se može prodati za travu (možda je u pitanju dvostruko značenje, jer je protagonista samoproklamovani džanki). I tako lažljivi, prevarantski protagonista-džanki izgleda da predstavlja sve one, koji uživaju u nadmudrivanju životinja radi lične dobiti.
Omiljena tema je ludilo i ko odlučuje šta ono znači. U mojoj omiljenoj priči, Pacijent broj 2, imamo pravu satiru psihijatrije – ko je zaista normalan, pacijent koji tvrdi da nije ptica, ili psihijatar koji misli da njegov pacijent može da leti i biva iznenađen kada ga zatekne mrtvog na trotoaru nakon skoka kroz prozor. Čini se da ptice i let predstavljaju slobodu od psihijatrijske „pomoći“ i možda od samog koncepta ludila. U Svičevoj glavi, lokalni „ludak“, poznatiji kao Ludi Milo, priča najveću istinu za dečijeg protagonistu, koji zatim sebe odrasta i biva nazvan „ludim“. Nozinan je direktna poseta psihijatru; međutim, čini se da ima malo razlike između psihijatra i pacijenta, koji pate od iste „sumanute ideje“.
U Anđelu, vulgarnost je izvrnula lepotu naopačke. Anđeo, možda tragajući za lepotom ili spasom, uništava krsteve da bi spasio duše cveća. Još jednom, bekstvo predstavlja metaforu za slobodu, sa proganjajuće tužnom rečenicom Bog nam počupa perje čim počnemo da letimo.
Opet, anđeo oskrnavljuje isto cveće koje navodno štiti. Sve to veoma podseća na satire religije i ropstva njegovih aseksualnih sledbenika koji uništavaju predivne duše.
Sve u svemu, priče povezuje krajnje sumoran pogled na svet, ali možda je najnihilističkija od svih Mesečar, u kojoj otac očajnički pokušava da ubije sina bez ubijanja Meseca (sebe?) i onda, kada njegov sin nestane, odlučuje da ipak ubije Mesec, ubivši sebe. Da li je to priča o mržnji prema sebi, roditeljskoj okrutnosti ili zamagljenim granicama između roditelja i deteta?
Kao kod većine Slavkovih dela, mnoga pitanja su ostala otvorena, nema lakih odgovora ili ponuđenih jednostavnih rešenja. Umesto toga, dok bivamo temeljno zabavljeni, takođe smo isprovocirani da mislimo o tome kako je to biti čovek. Topla preporuka!
Damjan Pejović, urednik i izdavač u AUC „Zeleni Konj“ , Zemun:
Kao odgovornik književnog fanzina ”Zeleni konj” imam zadovoljstvo i veliku čast da Vam predstavim prvu knjigu naše izdavačke kuće, zbirku kratkih priča nekim čudom baš izvrsnog Slavka Malog.
Ovim prilikom treba priznati da smo svi imali sreće. Vi pošto ste na početku ove sjajne i jedinstvene knjige (na čemu Vam zapravo zavidim) koja će Vas zabaviti, zastrašiti i zabuniti govoreći iskreno i pitko o životu kroz često nasilnu besmislenost. A zaista je pravo čudo naleteti na umetnika za koga se ne zna da li su mu uspešnije priče, crteži ili pesme, ali se za njega zna u književnim krugovima. Autora koji svoje priče objavljuje po domaćim i stranim književnim časopisima, koji je grafički urednik u jednim književnim novinama Velike Britanije a u drugim objavljuje crteže, dok pesme i priče redovno objavljuje u oba časopisa, a da do sada nije objavio knjigu. E, tu je ”Zeleni konj” imao sreće.
Za koju stranicu ćete ući u neobični paralelni univerzum Slavkove kratke proze u kojoj se lepršavi život vidi kroz prizmu prljave, često nasilne, neretko izlobne, a ipak uvek vesele besmislice. Njoj Mali poetski, gotovo neprimetno, dodaje miris i ukus stvarnosti, dok razni antiheroji iskaču iz svake priče lupajući pritom koncentrisano i naoko nepovezano. Gotovo da je neizvodljivo u tako malo mesta nagurati toliko smisla a da tekst ne bude rogobatan. A on je dobro odmeren,
odavno formiran, jasan i lako čitljiv… mada se prepuručuje samo u malim dozama i to onima sa otpornim stomacima. Surovo a ipak suptilno iz Slavkovih priča vri jezgrovita fantastika, ponekad u ludnici, u nekom slučaju, na ulici, iz delirijuma alkoholizma ili nakaradnosti u kojoj su dalijevski likovi okruženi nadrealnom stvarnošću sivog socrealizma.
Kroz dva ciklusa jako kratkih priča Slavko Mali nas priprema za svoju ”novelu” ”Niječovek” u kojoj vrhunski slika izokrenutu realnost gde crno-humorskom interakcijom, u najmanju ruku neobičnih karaktera, maskira groznu ličnost glavnog anti-junaka.
Ništa drugo nismo mogli ni da očekujemo od ovog olinjalog i bradatog pankera.