Guillermo Deisler: Signalizam Miroljuba Todorovića – Jedna kosmička svest

Sedamdesetih godina počinje veoma jasno da se nazire poetsko i teorijsko delo Miroljuba Todorovića. Još Planeta (1965) svedoči o njegovim prvim istraživanjima na planu eksperimentalnog pesničkog stvaranja. Pojava Algola sa signalističkom vizuelnom, kompjuterskom, permutacionom, objekt i gestualnom poezijom, predočava svima nama koji smo pratili njegov put čitavu konstelaciju traganja i pesničkih interesovanja i, u isti mah, nudi široj publici u svom totalitetu autora i njegove umetničke akcije koje se mogu najpre shvatiti u okviru jednog izgrađenog pesničkog i šire umetničkog sistema. U relativno kratkom periodu (na šta ukazuje ovaj izbor objavljen u Beogradu 1980. godine u izdanju izdavačke kuće Rad), između 1967. i 1971. godine autor je uspeo da iskaže obiman poetski potencijal vlastitih avangardnih traganja. Iz tog proizlaze posebno važne činjenice koje treba istaći kako bismo mogli da dođemo do definicije Todorovićevog dela, njegove intencionalnosti, kao i autorovog teoretskog poimanja pesničkog objekta.

Od samog početka, odnosno od prvog ciklusa Karbon (1967), ili od sledećeg Fenol (1968-69), kao i u svakom narednom ciklusu knjige Algol prisutno je pesnikovo osnovno pitanje – kako nastaje pesma? Uočljiv je njegov emotivni i intelektualni napor da nas upozna s fenomenom stvaranja, da nas uvede u svoju pesničku radionicu preko konceptualizacija i „objašnjenja“ koji su mu poslužili kao neka vrsta stvaralačke potke. Kao i da samo delo Miroljuba Todorovića želi da sazna kako, na koji način, i zbog čega se rađa. Naravno, ništa se tu ne objašnjava, naprotiv daju se teze, predlozi za rad, uvodne napomene koje unapred razbijaju tradicionalni način poimanja i gledanja na pesmu čineći nas čitaoce i posmatrače učesnicima samog fenomena pesničkog gesta.

Analizirajući Todorovićev poetski opus objedinjen Algolom i zaustavljajući se začas na poemama iz 1969. godine kao što su Zvezdalija, Lunomer I i Lunomer I I, uočićemo odmah snažno osećanje „kosmičke svesti“ koju ovaj pesnik-istraživač utiskuje u svoju signalističku poeziju, u celokupno svoje pesničko delo – zračenje jedne totalne, odnosno globalne svesti čitave ljudske vrste. Na izvestan način kao da nas predstavlja pred čitaocem koji se nalazi dalje od nas samih i našeg sistema mišljenja. Tako, s te tačke gledišta, možemo sebi objasniti upotrebu ovih znakova koji su pre svega proizvod duboke analize autorovog osobitog „čitanja“ kojim se prevazilaze naše vlastite granice gde je njihovo značenje bilo određeno društvenom upotrebom, i na šta smo već bili pripremljeni preko nauke. Ali sve u svemu pesničko delo ovog autora u celini, njegova dekodifikacija zadire u same konflikte našeg zemaljskog življenja. Ne ostaje po strani ni terminologija kojom se Todorović služi da bi izvukao nešto iz značenja i suštinskog daha svojih intencija.

Todorovićeva težnja da dosegne nivo jedne kosmičke svesti nasuprot sveta čiji smo deo i u kojem živimo, predstavlja značajan doprinos njegove poezije. To znači da ona nije svesna neizbežne potrebe da posmatra samu sebe i da odražava glavne tokove naših konflikata. U tom naporu isto tako kvalitativno se izlažu osnovni pravci savremene civilizacije, koji mada ne prestaju da budu zajednički velikom delu takozvanih razvijenih, tehnoloških društava u izvesnom kritičkom smislu u kojem su postavljeni, predstavljaju odraz, odnosno izazov, sukob između različitih svetova jedne iste savremenosti.

Poezija ovog pesnika čini se delom visokorazvijenog tehnološkog društva. Nadmoćnost mašine, matematičkog računa, pragmatičke statistike i serijske proizvodnje tog društva žele da budu ispoljene u odgovarajućoj formi. Nema prostora za slučajni diskurs, za emociju niti za rasplinutost u ovom poetskom govoru.

U Todorovićevoj poeziji otkrivamo preokupacije čoveka nauke, istraživača. On nas neposredno, kao u vizuelnoj pesmi Govor (1970) upoznaje sa svojim traganjima; „objašnjava“ nam ono što je namerio (ciklusi Fenol i Ah sfera Ahasfer) izlažući svoje teze i tokove svojih istraživanja. Na taj i takav način razvijala se Todorovićeva sopstvena teorija i klasifikacija novog poetskog fenomena kao rezultat jednog dijaloga – traženja. Ovaj pesnik dosegao je određeni nivo globalizacije čitave eksperimentalne poezije i predlaže nam sistem za njeno klasifikovanje. Nešto slično je pokušao da uradi i Klemente Padin, urugvajski avangardni pesnik, u svom delu De la représentation a l’action (Nouvelles Editions Polaries, 1975, Francuska). Na žalost Padinov dalji rad bio je prekinut njegovim hašenjem iz političkih razloga, u Urugvaju.[1]

Stvaralački rad na ovom terenu i sistematizacija pesničkog čina što je vrši Miroljub Todorović nalazi se unutar jedne realnosti koja traži odgovore, i kojoj su oni zaista potrebni. Pri svem tom ostaje puno niti koje treba povezati i još mnogo toga što treba da se usaglasi. Ali Todorović otvara vrata struktuiranju čitave jedne nove discipline što na globalnom nivou sjedinjuje avangardna istraživanja i utvrđuje kodekse i rečnike koji će ih učiniti mogućim kao što to on radi u svojoj pesničkoj radionici, podjednako kao stvaralac i kao aktivista na ovom terenu, pokretač svoje generacije preko časopisa Signal i tekstova što ga angažuju sa čitavom plejadom mladih jugoslovenskih pesnika, afirmišući ga istovremeno i mnogo dalje van granica svoje zemlje.

U tom smislu materijal i čitava terminološka baterija Miroljuba Todorovića rezultira jednim vrednim naučnim prilogom koji bi mogao važiti kao model u razumevanju savremenih pesničkih tendencija uz pomoć tehnološko-naučnih i drugih sredstava što se, uglavnom, koriste u istraživanju u ovim oblastima.

Sam Todorović svoje pesničke akcije klasifikuje imajući na umu objekt, odnosno sredstva kojima se služi: signalistička poezija u užem smislu zato što koristi znake (signale), kompjuterska poezija zato što koristi kompjuter itd. Dakle ne zbog njihovog eksperimentalnog i vizuelnog karaktera, već kao određeni način dekodifikacije novog tek ustanovljenog poetskog govora, s težnjom da preovlada ovaj poslednji, u metaforičkom smislu sjedinjujući u jednu celinu znake, slike itd, koji imaju svoj vlastiti razvoj što varira, i koje možemo da kontrolišemo stapajući ih, ili slažući da bi s jedne strane proizveli situacije slične montaži, a s druge sukcesiju koja omogućava čitanje u prostoru, odnosno ritam i sekvencu.

Kako mi se čini poseban pečat Algolu daje autorovo insistiranje na tehnološkoj poeziji. To je izraz koji koristim isključivo kao opisni, bez namere da ga uvedem u terminologiju koju je sam autor već predložio.

Rezimirajući, na kraju, možemo da kažemo da je poezija Miroljuba Todorovića izraz jednog tehnološkog društva koje u novim uslovima planetarne civilizacije mora da iznađe sebi svojstvenu „tehnološku“ književnost (poeziju). Možda ovde treba podsetiti na projekat brazilskih „konkretista“ iz pedesetih godina s obzirom na njihove težnje da se izgradi jedan okvir u kojem bi se ogledala čitava poetska konstelacija. To su pitanja upućena autoru, ali istovremeno i svima nama. Rezultat koji imamo pred sobom bez sumnje je kvalitetan i predstavlja značajan korak napred u eksperimentalnom pesništvu. To je ono na šta smo mi želeli da ukažemo, pošto iza svake od ovih poruka stoji istraživač, moderan pesnik, koji u svojim traganjima ujedinjuje nove medije, da bi kodifikovao svoj poetski govor, i izrazio ono što je čovek.

Sa španskog preveli Lj. Milojević i M. Petrović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.