Čedomir Janičić: OSKAR JE POJEO TAMARU

(Dramolet ili patafizička brzalica)

„Jabuke uvek gledaju, vide”.

Marko Č.

Lica:

Glas 1

Glas 2

A

B

Mesto: Na dodeli nagrade Zlatni rezač.

Vreme: nagrade rezač dodeli Zlatni Na.

Mrak.

0.

(Žamor).

Glas 1: I..? Zašto dobija Zlatni rezač..?

Glas 2: Na raskrsnici, tamo dole, naišao je na znak: Balansiranje guma. Jednostavnom intervencijom promenio je natpis u: Lansiranje uma. Kako su službe za signalizaciju otišle u stečaj, taj natpis je ostao kao deo stalne gradske scenografije…

Glas 1: Čudna mi čuda, naduo se kao da je napisao Oskar je pojeo Tamaru!

1.

A: (Iz žamora, nerazumljivog dovikivanja, opšteg šuma neke gužve u zatvorenom prostoru, iz razgovora koji neko vreme već traje): … Pa, kad već toliko citirate, dragi moj mladi kolega, trebalo bi da ste čitali Oskar je pojeo kokošku?..

B: O, da!.. Kako da ne… Svakako, svakako!…

A: Hm? Kako, kako?

B: Znam na šta ciljate!

A: Mislite, ona scena…

B: Mmm, daaa…

A: Hm? Kako, kako?

B: (Oprezno) Mislite, ona scena..? Baš ona?…

A: Svakako!

B: E?

A: Šta drugo? Šta drugo, pobogu čoveče?

B: Odmah sam znao, ali za svaki slučaj…

A: Za svaki slučaj – šta?

B: Mislim… naravno, jabuke, ali ipak…

A: Hm? Kako, kako?

B: (Sine mu) Pa da! Scena! Ceo sto pokriven jabukama… …

A: …koje je neko samo načeo jednim zalogajem…

B: …rđa koja se nahvatala na ogrizotinama…

A: … na istom mestu kod svake…

B: … dvadeset i sedam komada…

A: …uredno složene u tri reda po devet…

B: Zagonetka nad zagonetkama!

A: Savršeno!

B: Da?..

A: Zašto je neko te jabuke tako uredno složio?

B: Neko ih je procenjivao?

A: Katalogizovao..?

B: Mislite: neko?

A: Svakako!

B: Da, da, neko… Svakako!

A: Ali..?

B: Ali – šta?

A: Ali tom katalogizacijom one su pojedinačno postale bezvredne…

B: Opit ih je uništio da bi se uveo red u primercima njihove vrste…

A: Opit je način da neko uvede red…

B: Neko uvodi red tamo gde mu nije mesto…

A: U jabukama koje je neko već obrao..?

B: Red i njegovo mesto, njihov međuodnos, određujemo mi i niko drugi.

A: Ali, ko je onda grizao one jabuke..? Nismo, valjda, mi?…

B: Onaj ko ih je obrao…

A: Ko ih je obrao?..

B: Onaj koji je hteo da ih ispita griženjem?

A: Ali, zašto je hteo da ih ispita na takav način?

B: Zato što je verovao da će jedino griženjem doći do rezultata koji ga zanima.

A: Da li je grizao nasumično?

B: Ne.

A: Dakle, odgrizao je uvek isti komad na istom mestu iste vrste jabuke. Ovo otkriva veliku pažnju onoga ko se za taj eksperiment pripremao…

(Pauza).

B: Ma, sjajno! Zaista… Kakav um!

A: Hm? Kako, kako?

B: Kakvo blistanje! Eto zašto dobijate Zlatni rezač, veličanstvenu nagradu Patafizičkog instituta!

A: Mmmm, daaaa… Još i ovo: zar je bilo neophodno tako varvarski ispitivati jabuke?

B: Ko može na temelju jednog ugriza da sudi tako surovo konačno?..

A: Zašto se sudi i proglašava istinom samo ono što učinimo očiglednim putem opita..?

B: Zar se ne možemo prosto dogovoriti?

A: Kao Hobsov Levijatan i Bojlova vazdušna pumpa?

B: Ipak, možda smo na pogrešnom tragu..?

A: U drami nijedan lik ne obraća pažnju na jabuke… Dogovor je nemoguć.

B: Njih je tamo neko ostavio sa namerom da eksperimentiše mimo osnovnog toka radnje…

A: Štaviše, najbanalnije deonice teksta teku baš u toj sceni…

B: Istina, dok govore svi zure u te jabuke…

A: Primetili ste kako nijedan lik ne gleda onom drugom u oči..?

(Kratka pauza).

B: Kako ste to uspeli da zapazite?…

A: Gde su uprti svi ti pogledi nego baš u jabuke..?

B: Pa, da..!

A: Ipak, proverio sam… (Za sebe): Ili možda nisam…

B: I niko ne propušta u scenografiji da stavi na sto posred scene ravno dvadeset i sedam jabuka, u tri reda po devet…

A: …sa po jednim odgriskom…

B: I one duge, duge pauze…

A: Da, to pre svega, a ne samo zurenje…

B: O, kakav sjajan opit oko koga se vrti čitav univerzum malih bića te drame!..

(Pauza, duža, olakšanje).

2.

B: No, bez obzira na sve, ta scena je veličanstveni trenutak za svetsku dramu!..

A: Da, kolosalno!..

B: (Poverljivo, ležerno, lažno): Sa vama je blaženstvo razgovarati! Vi ste zaista jedan od retkih ko je čitao Oskar je pojeo Tamaru…

(Pauza, napeto).

A: Mislite: kokošku?

(Pauza, napeto).

B: Da, tako sam rekao!

A: Ne, niste, rekli ste nešto drugo.

B: Kako? Ubeđen sam da sam rekao pravi naslov.

A: Moguće da ste rekli pravi naslov, ali izgovorili ste nešto drugo.

(Pauza, napeto).

B: Nešto drugo ne može biti pravi naslov.

A: Da li ste sigurni?…

(Pauza, napeto).

B: Malo mi je neprijatno…

A: Zbog čega?..

B: Hteo sam da vas proverim… Malo…

A: (Vatreno, iz sve snage): Mislite moju budnost? Moju spremnost i zasluge za visoko priznanje, moj samopregor uprkos svemu i uprkos svima!!! Moj…

B: (Pomirljivo): …I to, i to, ali i vaše znanje. Sada znam sigurno da ste delo pročitali…

(Pauza, olakšanje).

A: Nisu vas ubedile jabuke?..

B: (Odjednom nervozno): Neeee… To je, nemojte se ljutiti, tako jeftin trik… Jabuke su uobičajena intelektualna poštapalica – sa povesnim pedigreom, kako obično kažu… Mogli ste se dosetiti bez čitanja…. Samo zurenjem… Mislim, jabuke… Neko je ostavio jabuke, jabuku, uopšte, mislim… Jabuka… Ha, ha, ha… Hajte, molim vas…

(Pauza).

A: Onda vam moram priznati još jednu stvar…

(Pauza).

B: Recite, mislim da znam o čemu je reč…

(Pauza).

A: Ja to delo uopšte nisam pročitao…

(Pauza).

B: Pha, ha, ha!.. Znao sam! Odlični ste… Ma sjajno! Jabuke i sve ostalo?! Molim vas… Pha, ha, ha!…

(Pauza).

A: A siguran sam u još nešto!

(Pauza).

B (Histerično): Recite! No, recite već jednom! Zašto ćutite!? O, recite kad vam kažem!!!

(Pauza).

A: Niste ga ni vi pročitali!

(Pauza).

B: U pravu ste! Zaista ste neverovatni, sjajni!..

(Pauza).

A: A znate li zašto nismo pročitali dramu Oskar je pojeo kokošku i zašto se ne možemo setiti ni imena njenog autora?..

B: (Glas prelazi u preterano uzbuđeni falset): Pa ovo je vrhunac!!! Recite, kažite, izgovorite, divni, divni čoveče!!!

A: Pa, zato što ta drama ne postoji! Njen autor, ako ga uopšte ima, u ovom trenutku ni ne zna da će je napisati…

B: Ma, bravo, bravo!!! Samo…

A: Samo?..

B: Njen autor ne zna da će je napisati zato što ne postoji… Nema autora, nema ni dela…

A: O, jeste li sigurni u tu tako olako izrečenu tvrdnju?..

B: Autor i delo stoje u odnosu kokoške i jajeta… S tim što se procenjuje starost njihovog nepostojanja. Čije je nebiće starije? Odnosno, šta je starije: autor koji ne postoji ili delo koje nije napisano?.. Nepostojeći autor, samim svojim nepostojanjem, jede sebe i svoje nenapisano delo. Pojeo je i kokošku… To je neko ujedinjujuće antinačelo – kokoš-jaje, ono se diferencira u pojedinačne kokoš i jaje, odnosno autora i njegovo delo, jedno i drugo, odnosno ni- jedno-ni- drugo…

A: …Mogućnost da nepostojeći autor napiše nepostojeće delo ravna je mogućem, stvarnom autoru koji se baš u ovom trenutku sprema da napiše svoje delo, ali samo ako su stvarni autor i stvarno delo najpre bili nepostojeći, pa tako i jedino mogući, što će reći da je nemogućnost jedino izvesno postojanje, to jest ono koje ukidajući antinačelo ukida i pitanje šta je starije: kokoška ili jaje, Oskar ili Tamara, patafizika ili metafizika…

(Bučan aplauz, poneki zvižduk).

A: (Kroz smeh koji smiruje napetost): Ne, ne.. Ne bojte se… Niko nije sam sebe pojeo. Kokoš i jaje, Oskar i kokoška, Oskar i Tamara, tajanstveni odgrisci jabuka, staloženost likova koje niko i ništa ne remeti u spokojstvu njihove beznačajnosti…

B: (Kao i A): Sav svet je tempirano preživljavanje, korak po korak, na hiljade, na milione malih smrti pre one velike konačne kada više ništa nije važno, kada se prepustimo večnom eksperimentu nepobrkanih imena, dobro prostudiranih sudbina, tačno ispričanih priča… Lica svih onih koje smo ma i jednom u životu ugledali što na javi, što u snu, što u knjigama, što na filmovima, što u varkama oka i atmosferskim fenomenima…

A: Sva ta lica, sva ta draga lica postaju jedno – ono u koje smo uneli najviše ljubavi, najviše života, hrabrosti da bezuslovno volimo. Ovu nagradu, Zlatni rezač, draga, iskrena publiko, posvećujem uspomeni na svetski Patafizički institut i njegovog nezaboravnog, doživotnog predsednika –  Alfreda Žarija!..

(Muk).

(Mu).

(M).

Kraj

One Response to Čedomir Janičić: OSKAR JE POJEO TAMARU

  1. Tamara каже:

    Naslov me je nasmejao, dopao mi se i privukao me da prvo pročitam tekst pa onda počnem sa radom…Naučila sam i neke nove pojmove, imena, oblasti…Biće je zanimljivo slušati kada bude snimljena.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.