Ležao sam na tvrdoj podlozi, pogleda uperenog prema prljavobelom plafonu, čija se pravilna dimenzija krivila pred mojim očima za nekoliko stepeni. Probudio sam se iz anestezije, ne mogavši sebi da dokučim šta se dešavalo pre tog trenutka. Pitam se da li ovako izgleda smrt. Poslednje čega se sećam pre gubitka svesti, bilo je lice bolničara, koji mi je, stavljajući mi kesu sa opijumom preko lica, govorio da se opustim i da udišem prijatan miris. Nešto kasnije uočio je moju zabrinutost. Rekao mi je potom da će sve biti u redu. Ubrzo sam ponovo izgubio svest. Kad sam došao sebi, shvatio sam da je intervencija svršena jer su bolovi na telu bili prilično jaki.
Obreo sam se u nekoj, čini mi se, previše osvetljenoj sobi i za mene suviše prostranoj da bih je mogao do detalja sagledati. Nije mi bilo baš posve jasno zašto sam dospeo ovde. Mislim da ne pripadam ovom svetu obogaljenih i nemoćnih mučenika. Nisam imao snage da ih posmatram. Sklopio sam oči, zaronivši potiljak u meko uzglavlje. Pokušao sam da se opustim i odmorim, ali je to na ovom mestu očito bilo nemoguće. Čuo sam bespomoćno jaukanje i poneki refleksni trzaj, koji su medicinske sestre uporno nastojale da ignorišu. Tek kad bi im se neko obratio za pomoć, mehanički bi uzimale pilule i poturale mu u drhtavi dlan. Znao sam da je raspad sistema u toku i da se protiv njega ne može. Niko mi neće pružiti ruku spasa. Za svoj se opstanak moram sâm pobrinuti.
Načuo sam, kao kroz san, razgovor bolesnika iza svog kreveta. Neko je, kroz jadikovanje, sasvim tiho, svom cimeru spomenuo zadušnice. Zaista, to je danas. Pade mi na pamet umilni govor moje majke. Imala je običaj da mi, činilo mi se tada bez razloga, upućuje nežne reči, u kojima se uvek mogla razaznati zabrinutost, zbog koje sam se osećao uvređenim i veoma često joj vrlo drsko odgovarao. Eh, majko, da mi je sada tvog glasa da me uteši… sada kad sam izgubio sve što imam. Da sam te poslušao na vreme, možda ne bih patio ovoliko. I ti, Jelice moja, grešan sam što te voleh toliko, al’ ljubav prema tebi beše jača od svega. Znam da si i ti mene volela. Počivaj u miru sa našim sinom. I ti, sine moj… Utkao sam u tvoj kratki život deo sebe. Neću te lako prežaliti. Iza vas, najdraži moji, nije ostalo ništa, ni pomoć ni uteha, samo nada da će i meni uskoro sudnji dan doći…
* * *
– Lazare, sine, čuvaj se, molim te.
– Pobogu, majko, ne ispraćaš me u obdanište, nego u vojsku.
– Eh… ti si za mene uvek dete.
Uvek bih joj ovako odbrusio. Sada, kad pogledam unazad, možda je i bila u pravu. Nisam je mogao razumeti sve dok i sâm nisam postao roditelj. Pred kraj devedesetih mnogi su sa suzama u očima ispraćali sinove u vojsku, a ona je bol zadržavala u grudima. Osećao sam to i zato sam sve češće odlazio od kuće. Vraćao bih se kasno u noć, kad je ona već duboko usnula.
Krenuo sam na odsluženje vojnog roka, uspravne glave, ali sa zebnjom u srcu. Znao sam da tamo nije sve tako sjajno. Imao sam sve vreme na umu da sam krhkog zdravlja i da lako mogu oboleti. Majci sam se skoro svakodnevno javljao, govoreći joj da sam dobro i da mi ovde ništa ne nedostaje. Ipak, u poslednje vreme, skrivao sam istinu od nje.
Uprkos svemu, bio sam disciplinovani pacijent, koji je redovno odlazio na lekarsku kontrolu, iako sam prema lekarima gajio ogromnu sumnju. Slamalo me je čekanje u zagušljivom hodniku, gde su bezobzirni pacijenti bacali po podu prljavi zavoj i okrvavljene komade prečišćenog pamuka. Ne razumem ovaj narod – prlja oklinu u kojoj sâm živi. Trudio sam se da to ignorišem, mada mi je neprijatan miris neprestano parao disajne organe.
Moju pažnju privlačila je jedna skromna devojka, tako se barem po njenom izgledu dalo zaključiti, čije je lice neprestano zračilo nekim zagonetnim optimizmom. Prosto je neverovatno da i ona pripada ovom svetu obogaljenih. To je jedan od dokaza da je najteži onaj bol koji nosimo u sebi.
Prekoračio sam dugi hodnik nekoliko puta, ne znajući više šta ću od dosade. Povremeno bih bacio pogled ka njoj. Primetio sam da i ona mene krišom posmatra. Čovek u crnom odelu, što je sedeo do nje, ustade sa klupe, pridržavajući žilavim prstima savijena pleća. Prišavši upražnjenom mestu, upitao sam simpatičnu devojku mogu li da sednem, na šta je ona potvrdno klimnula glavom.
Nekoliko trenutaka kasnije otpočeo sam sa njom priču o lošem vremenu i neprilikama sa olujom, koja već danima hara gradom. Odgovorila je da i njoj ovo nevreme smeta i da jedva čeka da završi studije, kako bi se vratila svojima. Upitao sam je šta studira i gde živi. Rekla je da studira književnost, a zatim je izgovorila naziv nekog mesta, koji mi je ubrzo ispario iz sećanja. Zatim me je stidljivo pogledala. Opazio sam neki zagonetni sjaj u njenim očima, iako joj je lice odavalo znake umora.
Ubrzo zatim optpočela je prozivka pacijenata za pregled. Klimnuvši glavom ka meni kao da me pozdravlja, ušla je unutra. Saznao sam da se zove Jelica. Razmišljao sam dugo kako da joj se obratim kad bude izašla.
– Jelice – uzviknuo sam za njom, ne mogavši ni sâm svoj glas da prepoznam. Kao da je neko drugi govorio umesto mene. Zaprepašćeno me je pogledala.
– Meni se obraćate?
Klimnuo sam glavom potvrdno, zamolivši je pri tom da mi ne persira. Upitao sam je da li bi htela da me sačeka da završim pregled, kako bismo zajedno otišli na piće. Zbunjeno je odmahivala glavom.
– Žuriš nekuda?
– Ne – rekla je kratko, ne znajući više šta da izgovori.
– Sačekaj me onda… brzo ću ja… Evo, samo da odnesem rezultate na pregled.
Bio sam uveren da je sa mnom sve u redu, što se i potvrdilo. Obična prehlada uz odgovarajuću terapiju brzo je sanirana. To se, međutim, bar sam ja onako odokativno primetio, za ovu mladu damu nije moglo reći. Kad sam izašao iz ordinacije, primetio sam da ona više ne sedi na istom mestu. Na toj klupi je sedeo jedan, na prvi pogled čini se izbezumljeni, mladić, kojem je, dok je nervozno lupkao nezgrapnim dlanovima svoja kolena, kosa padala preko očiju, a ona je stajala pored prozora i uokčenim pogledom posmatrala ulične prolaznike, kroz isprljano i, za savremene uslove, previše zapušteno staklo, pridržavajući nos vlažnom maramicom. Ponovo sam je pozvao po imenu, na šta se ona trgnula iz razmišljanja i pogledala me mutnim očima. Shvatio sam da je jako bolesna, ali se nisam usuđivao da neučtivim pitanjima zadirem u njenu intimu.
– Hajdemo – pozvao sam je, povukavši je desnom šakom za levu nadlakticu, na šta je ona najpre odmahnula glavom, a onda stidljivim osmehom procedila kroz zube:
– U redu, idemo… kako ti kažeš…
Bilo mi je drago što sam sa njom ostvario jedan veoma bliski kontakt. Shvatio sam vremenom da se među nama javljalo nešto više od običnog prijateljstva. Nastavili smo da se viđamo na starom mestu – u kafani u centru grada. Skoro svaki put bih naručivao kafu sa malo šećera, dok je ona cedila kroz zube gusti sok ili oranžadu, govoreći da joj previše kafe smeta.
– Da li bi ti smetalo da zapalim cigaretu? – upitao sam, prinoseći cigaretu ustima, spreman da je zapalim.
Odmahnula je odrečno glavom, ništa ne rekavši. Nisam baš bio sasvim siguran u istinitost njenog odgovora. Povukao sam dim, okrenuvši se malo u stranu, na šta je ona savila glavu prema svom krilu, gde joj je stajala svetlucavosiva elgantna tašna. Primetio sam kako izvlači neku svesku iz nje i kao, krijući nešto od mene, prelistava. Opazio sam zatim da su na belom papiru, izbrazdanom bledim linijama, ispisani neki stihovi. Hteo sam da je pogledam u oči, ali ih je ona skrivala gustinom svojih pramenova.
– Pišeš pesme? – upitao sam radoznalo, na šta se ona stidljivo osmehnula. – Mogu li da pogledam?
Primetio sam, dok mi je pružala beležnicu, kako joj ruka podrhtava, a bledi obrazi dobijaju neku neobično rumenkastu boju. Osetio sam neprijatnost zbog svojih postupaka. Bilo je to kao da suviše zadirem u nečiju intimu. Tako sam razumeo svoje ponašanje, jer sam primetio da neka setna nota prožima ove redove. Malo mi je postalo neprijatno da je pogledam u oči. Sklopio sam svesku i, ne dižući pogleda, gurnuo je međ’ njene prste. Okrenuo sam glavu prema prozoru. Ne znam koliko sam vremena proveo, prateći uzrujane korake prolaznika na ulici. Čekao sam da se strasti među nama stišaju. Doza straha prodrmala mi je telo od temena do peta kad sam je ponovo pogledao. Mislim da položaj tela nije menjala, dok joj je do maločas rumeno lice bilo belo poput zidova.
Na trenutak sam joj i ime zaboravio. Uhvatio sam je šakama za ramena i protresao je nekoliko puta, neprestano urlajući joj u lice. Ko zna koliko je puta iz mene izletelo:
– Šta ti je?!… Šta ti je?!…
Dugo nije bilo odgovora. Došla je sebi posle izvesnog vremena, koje je za mene potrajalo kao čitava večnost. Obrisala je pesnicom krv sa usana, a zatim je nespretno pružila ruku ka stolu. Razumeo sam da traži čašu sa vodom. I sâm osetih kako mi se usta suše. Gutao sam knedle, posmatrajući je kako halapljivo ispija tečnost, što joj se, uz glasno klokotanje, slivala niz grlo.
Kad se malo primirila, upitao sam je da li bi htela da je odvezem do stana. Nije mi odgovorila. Shvatio sam da joj je potrebna pomoć. Povukao sam je za rukav, na šta je ona ustala sa stolice i, pridržavajući se za moju nadlakticu, povukla me ka izlazu. Otvorio sam vrata svog auta sa suvozačeve strane i ponudio joj da uđe. Ništa nije izgovorila, samo je nekoliko trenutaka nemo stajala pred vratima automobila, leđa okrenutih meni. Zatim me je stidljivo pogledala.
– Uđi – rekao sam, na šta je ona, pocrvenevši, sela u automobil zatvorivši vrata uz blago cimanje.
Upitao sam je gde stanuje. Izgovorila je adresu studentskog doma, u kojem je stanovala sa cimerkom, koja se trenutno nalazi kod roditelja. Bio sam potpuno pometen. Nisam znao gde da odem ovih mesec i po dana odsustva. Hodao sam danima ulicom kao sumanut, baš kao sada, dok sam se penjao strmim stepenicama do njenog stana. I sâm sam osećao vrtoglavicu i činilo mi se da ću se svakog trena srušiti nasred hodnika kao pokošen.
– Evo, ovde ja stanujem – izustila je, gurajući ključ u bravu. Nestrpljivo sam iščekivao sledeći njen pokret.
Otvorila je vrata uz blago škripanje i preda mnom se ukazala dvokrevetna soba, u čijem se jednom delu nalazio veliki sto, prekriven ručnim radom, i pored njega drugi manji, na kojem je stajao kuhinjski pribor i električni rešo.
– Izvoli, uđi – rekla je, gledajući me i dalje veoma zbunjeno, na šta sam mehanički zakoračio unutra, i ne zatvorivši vrata. Stala je za trenutak iza mene da bi ih zatvorila a zatim mi ponudila da sednem.
– Hoćeš kafu? – upitala me je.
Osetio sam kako neki svež vazduh dopire do mene. Shvatio sam da joj zagušljivost smeta i da je zbog toga prozor držala na pola otvoren. Opazio sam zatim da na stolu nema pepeljare. Rešio sam da obuzdam želju za duvanom.
– Može – odgovorio sam posle kraće pauze – sa malo šećera.
Nalila je vodu u džezvu i uključila rešo. Nisam propustio da propratim nijedan njen pokret. Rekao sam joj da žurim i da bih hteo da se večeras vratim kući. Nisam se danima čuo sa majkom. Mesecima je i ne viđam. Upitao sam nju čime se zanima ovih dana. Rekla je da je uveliko okupirana pripremanjem diplomskog ispita.
– Ako hoćeš, mogu te odvesti kod mene, da te upoznam sa majkom. Otac mi je umro pre neku godinu. Ona je ostala sama tokom čitavog mog studiranja i služenja vojnog roka.
Odmahnula je glavom. Uperio sam pogled prema stolu da bih ispio poslednji gutljaj.
– Morao bih da krenem… Javiću ti se… Daj mi broj telefona…
Izvadila je papir i olovku iz fioke i nespretnim pokretima ispisala brojeve fiksnog i mobilnog telefona. Primetio sam, dok mi je pružala ceduljicu, da je veoma uzbuđena. Zgrabio sam nespretno papir prstima leve ruke, gurajući ga u džep, dok sam je desnom rukom pridržavao oko pasa, primičući je sebi. Pala je na moje grudi, posle čega sam je uhvatio dlanovima za obraze i primakao je usnama. Mazila me je nežno po prsima.
– Javi mi se – rekla je na rastanku.
– Hoću, svakako – odgovorio sam – čim budem stigao.
Survao sam se preko stepeništa kao sumanut. Zapalio sam cigaretu čim sam izašao na ulicu. Nisam imao snage da odmah krenem na put. Bilo mi je potrebno malo oduška, te sam, uvlačeći dim u grudi, razgledao izloge okolnih prodavnica, ne bih li iole odagnao crne misli. Bio sam svestan da konstantno trujem svoj organizam, ali nisam mogao da savladam nagon za konzumiranjem nikotina. Sve vreme mog putovanja kroz tminu izlazio je dim iz mojih nozdrva i gubio se u mraku, išaranom snopovima uličnoga svetla.
Stigao sam u selo oko dva posle ponoći. Kapija našeg dvorišta bila je zatvorena. Izašao sam iz automobila da bih je otvorio i tada mi neka neobična i savim nesvakidašnja hladnoća prodrma čitavo telo. Zavijanje pasa u gluvo doba doprinosilo je porastu nervoze i kiptanju strepnje u meni. Šta li sada radi moja stara?
Kapija se pod pritiskom moga tela otvorila i preda mnom se ukazalo prostranstvo porodičnog dvorišta, ispresecano granama stabala oraha i jorgovana, čiji me opojni miris iritirao toliko jako da mi je zadavao glavobolju, kojoj je, čini mi se, doprinosio i mraz, koji mi je svojom silinom štipao obraze. Ušao sam automobilom u dvorište. Veštački blesak na trenutak me je zaslepio, a zatim se pred ulaznim vratima ukazalo mršavo telo starice, koju sam pre po glasu nego po liku mogao prepoznati.
– Lazo, sine, vratio si se…! Nisam ti se nadala…
– Evo, došao sam… Imam dve nedelje odsustva.
– Eee… blago meni kad i to dočeka’. Pa još koliko ti je ostalo?
– Još nekih mesec i po.
– Neka… proći će i to… samo kad si ti meni živ i zdrav. Valjda ćeš moći da nađeš pristojan posao kad si tolike škole završio.
– Potegao sam neke veze po gradu. Biće valjda nečega.
– Je l’ si gladan?
– Daj da pojedem nešto… bilo šta.
– Eh, još samo devojku da nađeš, pa si momak i po – rekla je ushićeno, stavljajući preko stola beli stolnjak, oivičen šarama.
– Našao sam – procedio sam kroz zube, uperivši pogled ka tanjiru pred sobom, strepeći pomalo od njene reakcije.
Posle ovoga čuo sam iza svojih leđa samo jedan zabrinuti uzdah. Nisam imao snage da izgovorim više ni reči. Ni moja mati ništa nije rekla. Otišla je na počinak, a ja sam, sklonivši tanjire sa stola, jedva dočekao da dodirnem meku postelju.
Sledećeg jutra majka me je čekala za postavljenom trpezom. Posmatrala me je radoznalim pogledom dok sam čeprkao po džepovima, tražeći mobilni telefon. Našao sam poruku sledeće sadržine: „Dobro sam, nemoj da brineš. Ljubim te.“
– Je li, Lazo – poče majka radoznalo – ta tvoja, odakle je?
– Ne znam – odgovorio sam kratko – trenutno studira u našem gradu. Ostao joj još jedan ispit na književnosti.
Ništa posle toga nije rekla. Uzeo sam mobilni telefon da bih odgovorio na poruku. Napisao sam Jelici da je puno volim i da jedva čekam da je ponovo vidim.
Ne znam kako sam proveo taj jedan mesec. I sâm sam shvatao da sebi dozvoljavam previše. Predveče bih se sastajao sa seoskim ološem u kafani kod Mike, jer ovdašnja elita već beše raštrkana na sve strane, retki su pojedinci mojeg doba ostali privrženi roditeljima. Pusti drumovi, u predvečerja obasjani bledilom uličnih svetiljki, retko behu prošarani zalutalim pijancima, što vuku stopala od jednog drveta do drugog dok se ne istrezne. Sećam se, krenuo sam odavde na studije, ostavivši zdrave i zadovoljne seljake, a evo, danas ih zatičem obogaljene i utučene. Umesto da se ovih četrdesetak dana odmorim, boga mi sam se dosta iscrpeo.
Otišao sam u grad skrhan i pometen. Nisam bio načisto s tim kuda najpre da krenem. Ipak, nešto me je vuklo ka studentskom domu. Popeo sam se strmim stepenicama do Jeličinog stana. Pozvonio sam nekoliko puta, ali nije bilo nikoga. Sat na ruci pokazivao mi je da je već podne. Gde bi ona mogla biti u ovo doba, današnjeg petnaestog aprila?
Nevoljno sam izašao na ulicu i uputio se prema kasarni. Znao sam da me čekaju obaveze. Imao sam to na umu sve vreme dugog hoda po bulevaru, dok mi je bolesni sjaj prolećnog sunca zadavao prilično jaku glavobolju. Čim sam stigao, otkucao sam joj poruku kratke sadržine. Hteo sam samo da znam kako je. Odgovor sam dobio tek sutradan ujutru. Pisala mi je da je dobro i da je sinoć bila na nekakvoj proslavi. Nisam baš bio siguran u istinitost njenih reči. To je doprinosilo mojoj zabrinutosti do samog kraja vojne službe, koju sam, moram priznati, sve ovo vreme obavljao potpuno mehanički.
Odavde sam izašao stekavši utisak da izlazim iz zatvora. Nešto je u meni vazdan gorelo. Zbog toga sam se valjda, povodeći se više osećanjima nego razumom, ponovo uputio ka studentskom domu. Predosećao sam da nešto nije u redu. Pozvonio sam nekoliko puta na vrata njenog stana. Nije bilo odgovora. Osetih kako se sve u meni ledi. Nisam znao kuda da krenem. Pribojavao sam se pomalo i poruku da joj pošaljem. Na posletku, nisam bio načisto s tim šta bih mogao da joj napišem, a i bojao sam se da odgovor neću ni dobiti. Srce mi je drhtalo od strepnje i bola, zadajući mi svojim otkucajima tupe udarce u grudi, koji su mi odzvanjali u ušima, stapajući se sa batom ljudskih koraka, što su odzvanjali hodnikom. Posle toga, čuo sam iza sebe poznati glas:
– Lazare, šta ti radiš ovde?
– Čekam te već petnaest minuta.
– Bila sam na fakultetu.
Ushićeno mi je saopštila da je upravo diplomirala, pre nego što sam stigao da je bilo šta upitam. Pružio sam ruku, hoteći najpre da joj čestitam, ali me neka nevidljiva sila gurnu ka njenom licu, na čije sam usne naslonio svoje, spuštajući se pri tom usnama preko blago isturene brade, pa preko vrata, sve do ramena, dok je ona nasumice zabadala ključ u bravu iza svojih leđa.
Odgurnula je vrata levom rukom i preda mnom se ukazala soba osrednje veličine sa nesrazmerno velikim krevetom, na koji se bacila leđima dok sam joj skidao delove odeće, pritiskajući svojim šakama njene obline. Nisam opazio nikakve deformacije na njenom telu. Izgledala je potpuno savršeno i upravo to savršenstvo primoralo me je da ostanem na ovom mestu sve do jutra.
Sve što je usledilo posle ovog trenutka, odlazak njenim roditeljima, poseta mojoj majci, odvijalo se potpuno spontano, mada sam, moram priznati, u prvim momentima primetio zabrinutost njenih, a i moja mati nije ostala ravnodušna. Uočila je i ona ono što sam ja uporno nastojao da ignorišem.
– Bolešljiva mnogo, vidi kako joj ruke drhte.
– To je od treme.
– Eh… a i oči joj nekako stalno vodene. Osetljiva, brate, previše.
Nisam imao strpljenja da slušam ove pritužbe. Zbog toga sam, po običaju, sve češće odlazio od kuće. Možda me je bog zato i kaznio jedne večeri. Zatekao sam majku na podu dnevne sobe, lica prikovanog za pod, prekriven vešto izatkanim tepihom, čija je leva ivica sada bila isprljana mrkocrvenom tečnošću, što je curela iz njenih usta. Više se nije probudila.
Mogao bih reći da od ovog trenutka i počinju sve moje nevolje.
Sve što se posle toga dešavalo, odigralo se, manje-više, u granicama ovog skučenog prostora, koji je svakim svojim kutkom podsećao na moju majku.
Obreo sam se ovde sa voljenom ženom da sa njom napokon, posle svih nedaća, stvorim porodicu. Ona je, zbog svog krhkog zdravlja, često odlazila na bolničko lečenje. Ubijalo me je to što sam morao da je posmatram kako se iscrpljuje i previja od bolova tu preda mnom, dok joj se omlitaveli stomak oteže i pada, čini se, sve do kolena.
Odveo sam je jedne večeri u bolnicu. Lekar mi je saopštio da je hirurški zahvat neophodan. Ne znam kako sam preživeo tu noć. Znam samo da je nova zora osvanula sa jednim Zoranom. Bio sam srećan što radost novog života mogu sa njom da podelim. Kad je postala svesna onoga što drži u svojim rukama, i na njenom se licu ukazao jedva primetni osmeh. Čini mi se da sam u tom jednom osmehu našao volju za životom. Uživao sam, posmatrajući je kako sedi na našoj terasi i brižno motri na malog Zorana. Uobičajavala je da piše, naročito u popodnevnim časovima i uveče. Tako je spojila svoju profesiju sa vođenjem domaćinstva.
Vraćajući se s posla, često sam je zaticao sa sinom u naručju. Zoran je bio previše vezan za nju. Ne mogu oprostiti sebi što sam zapostavio porodicu, kojoj sam, na posletku, želeo da pružim sve. Zbog toga sam se valjda ovoliko i predao poslu.
– Daj nešto da pojedem – rekoh joj jednog popodneva došavši kući mrtav umoran.
Sedeo sam za trpezarijskim stolom i čekao je da dođe, ali, dugo je nije bilo. Oslušnuo sam malo pažljivije i shvatio da ni sa sinom ne komunicira. Izašao sam potom na terasu i najpre ugledao malog Zorana, kako čeprka majušnim pprstima po pesku. Skrenuo sam pogled ulevo i opazio kako Jeličina glava leži na površini stola, gde su još stajale novine, što ih je do malopre čitala. Njen blago iskrivljeni vrat, prekriven gustom kosom, izvijao se u luku nad stolom. Protresao sam je bez reči, na šta je podigla glavu i preda mnom su se ukazale krvave beonjače. Njena jeziva hladnoća prođe mi čitavim telom. Setih se našeg prvog susreta. Želeo sam da izbrišem iz glave bolnicu i lekare, ali tog trenutka je bilo neophodno pozvati hitnu pomoć.
Stigli su, čini mi se, pre nego što sam uspeo da shvatim šta mi se dešava. Zbog toga sam, barem u prvo vreme, imao poverenja u njih. Trudio sam se da Zorana ne uvlačim u sve ovo, ali to je očito bilo nemoguće. Nisam bio dovoljno blizak sa njim da bi mu moje prisustvo moglo nadoknaditi odsustvo majke. Zbog toga me i sada savest peče. Morao sam da mu objasnim da će njegova majka neko vreme provesti u bolnici jer joj je potrebno lečenje. Kad sam otišao tamo, rekli su da je u pitanju neko unutrašnje krvarenje i da je intervencija neophodna, ali da se moramo strpeti neko vreme. Razumeo sam da svi traže finansijsku pomoć. Retki su lekari koji u današnje vreme svoju profesiju shvataju krajnje ozbiljno. Ta neozbiljnost, međutim, nekoga je koštala života. Telegram je stigao šestog juna rano izjutra.
Najednom sam osetio da se čitav svet preda mnom ruši. Sreća koju smo zajednički gradili, otišla je u nepovrat i za sobom ostavila pustoš, u kojoj je jedina svetla tačka bio naš sin, a u kojem sam sada video jedini razlog za opstanak. Ne znam ni sam kako smo prevalili preko glave ove letnje dane. Nastojao sam da mu, koliko-toliko, nadoknadim gubitak majke, skrećući mu pažnju na brojne aktivnosti, koje su, moram priznati, i mene relaksirale. Često bih ga nagovarao da ide sa vršnjacima na pecanje i na fudbalske utakmice. Primećivao sam, ipak, njegovu potištenost, koja se u trenucima samoće nije mogla sakriti.
Zatekao sam ga jednom kako sedi za stolom na terasi, lica naslonjenog na površinu stola, držeći glavu obema rukama.
– Zoko, sine, hajdemo na pecanje.
Nije odgovarao. Prodrmao sam ga malo jače, na šta me je odgurnuo, i dalje ne dižući pogleda.
– Hoćeš da igramo fudbal? – nastavio sam sa pitanjima.
Podigao je glavu na kratko i tad sam primetio nešto čudno u njegovom pogledu.
– Da li te nešto boli? – upitao sam ga.
Odmahnuo je glavom.
– Pogledaj me – rekao sam mu, na šta je on uperio ka meni jedan sasvim nesvakidašnji pogled.
– Možeš li dobro da me vidiš? – izustio sam jedva, protresavši njegovu glavu šakama.
– Ne baš – priznao mi je.
Shvatio sam da nam je pomoć neophodna. Obratio sam se očnom lekaru, koji je odmah prepisao Zoranu naočare sa odgovarajućom dioptrijom.
– Stavi ih – rekao sam mu kad smo došli kući.
Ništa nije odgovorio. Sedeo je preda mnom, ne hoteći da se pomeri ni za milimetar.
– Hajde – uzeo sam naočare sa stola i uperio ih prema njegovim očima.
– Ne mogu – rekao je tiho.
– Moraš – ubeđivao sam ga – tako je lekar odredio.
– Ne verujem lekarima… oni su ubili moju majku.
Nisam u početku mogao da nađem prave reči. Osetio sam kako mi zastaje dah u grudima.
– Od toga ti neće biti gore – nastojao sam da budem uporan, na šta ih je on nevoljno stavio.
Ne znam kako sam uspeo da preživim narednih nekoliko dana. Svakog bih ga jutra ispraćao do škole, pažljivo prateći svaki njegov pokret, ne bih li u njemu uočio neku anomaliju.
– Mogu li sa Stefanom na fudbal? – upitao me je jednog popodneva, kad sam se vratio s posla mrtav umoran.
– Možeš – odgovorio sam nevoljno, zaronivši lice u jastuk na trosedu ispred televizora.
Izašao je iz kuće, a ja sam, posle zvuka nespretno zalupljenih vrata, utonuo u san. Ne znam koliko je vremena proteklo do trenutka kad sam ponovo došao sebi. Kad sam otvorio oči, preda mnom se ukazala prostrana dnevna soba, kroz čiji je prozor, preko na pola spuštenih roletni, dopirao jedva vidljivi zrak. Polutama kroz koju sam se kretao, doprinosila je mom posrtanju pri hodu. Pridržavao sam se za ivicu stola, na čijem su središtu stajale Zoranove naočari. Britka oštrica prošla mi je kroz srce, posle čijeg sam uboda vrtoglavo pojurio na ulicu.
Kad sam stigao u školsko dvorište, ugledao sam nekolicinu dečaka kako se sabijaju u gomilu oko leve stative. Pitao sam se šta se to tamo dešava. Uporno sam pokušavao da vidim gde je Zoran, ali mi nije polazilo za rukom. Približio sam se na nekoliko koraka grupi dečaka. Sad sam već jasno mogao videti dečje noge, opružene na betonu, čiji mi oblik cipela uopšte nije bio nepoznat. Nešto kasnije ugledao sam okrvavljenu glavu svoga sina.
– Zokooo…! – orilo se iz mog grla, dok mi se svest polako gubila. Tonuo sam mislima u neki nesagledivi ambis, dok su mi noge refleksno klizile po vrelom betonu, od ivice pravougaonog igrališta, sve do ulice, što je vrvela pod usijanim gumama.
Poslednje što mi je ostalo u sećanju, jeste crni BMW, koji mi je išao u susret dok sam, drhteći svakim delom svoga tela, pretrčavao ulicu, ne znajući ni sâm kuda da se uputim.
* * *
I sada, dok ležim u ovom krevetu, potpuno bespomoćan, ne tražim pomilovanje za sebe. Ovoga trena jedino žalim što do ovog trenutka eutanazija nije legalizovana, inače bih zamolio medicinsko osoblje da mi pomogne da umrem. O, evo me, najdraži moji, sada ste mi bliži nego ikada pre. Svetlo u sobi se gasi, potpuni je mrak… Ne osećam više ništa.