Boris Nad: U DANIMA KUGE

Gordani Ristić
Dan se gasio naočigled, kao sveća; na zapadu, preko nebeskog svoda, izvi se jedan crveni, drhtavi plamen, i pade gluva noć.
U glavnoj ulici u kojoj je, tokom dana, bilo tako živo, sada beše tišina: čuli su se samo udarci potkovica o kaldrmu i prigušen smeh, koji je, zajedno sa velikim oblakom pare, prokuljao kroz širom otvorena vrata gostione.
Iz neke pokrajnje ulice, pod svetlom fenjera, iznosili su leševe, umotane u crne čaršave, a u dvorištu je gorela lomača na koju su bacali slamarice i nameštaj.

Iz guste magle, iz pomrčine, odjednom izroni jedan orah golih grana, potom blago izvijeni luk Malog mosta i najposle cimer s koga su se osmehivala dva anđela. Maršal de Basompjer, za kojim je jahao njegov sluga, pomisli na jutro, kad je iz Fontenbloa kretao za Pariz: odgovarajući na pozdrave kanonika i nekoliko radnika koje je na tom istom mestu sreo, on je, u stvari, tražio lepe oči bakalke.
„Vaša sluškinja, gospodine!“, reče mu ona, ljubazno kao i svako jutro, a zatim, zastavši ispred radnje, nastavi da ga prati pogledom. Pre nego što je stigao do raskršća, de Basompjer se još jednom osvrnu i opet uhvati njen pogled; onda zaustavi svog konja i pozva slugu kome reče neka toj lepoj ženi poruči da će – ukoliko ona želi da ga upozna – doći na bilo koje mesto, u vreme koje sama bude odredila.
Iz Pariza se, međutim, vraćao već umoran: dobar deo dana proveo je na konju, po smrznutim putevima. Dva časa proveo je čekajući u kraljevom predsoblju, prisustovao je jednom dvoboju; mačevao je, potom ručao hladnu teletinu i popio nekoliko čaša teškog burgundskog vina. Maršal se primicao pedesetim i bilo je dana kad se već osećao kao star čovek. Ali je čitavog dana ipak mislio na nju, i na sastanak koji mu je ona zakazala. Konačno je stajao pred tom kućom: na ulazu je goreo crveni fenjer. Sluga otrča kod bakalina po sveže jabuke i vino, on zakorači mračnim stepeništem i za tren oka se nađe pred otvorenim vratima sobe.
Tu zastade, nadnevši se nad dovratak. Zgrozi ga izgled starice koja je sedela na postelji. Ali ona iščeznu kao senka i maršal i lepa bakalka za čas ostadoše sami. U kaminu se razgorevala vatra, šireći oko sebe prijatan miris na smolu i bukovinu. On sede pored nje na stolicu, još u čizmama i dugom ogrtaču postavljenim krznom, ne prozborivši ni reči.
Ko je bila ta žena koje se, očigledno, već bližila četrdesetim i postajala pomalo gojazna? On je znao svaku boru na njenom licu, oko punih i mekih usana. U njenoj kosi sad vide prve sede. I učini mu se još lepšom nego pre. Glas, kojim mu je svakog jutra otpozdravljala: on mu se katkad javljao u snovima. Poznavao je takođe i njenog muža, bakalina, kod kojeg je katkad slao svoje sluge: po povrće, po voće i orahe, po bure rajnskog vina kad je trebalo da ugosti nekog otmenog gosta iz Pariza. Bakalin beše bar deset godina mlađi od svoje žene. Bio je hvalisav, nadmen i, isto tako, pomalo udvorica. Imao je, sećao se, i sitne, uske oči, koje su se već gubile u salu. De Basompjer ga nije mrzeo: u isto vreme, on ga je prezirao i zavideo mu.
Sad je ipak sedeo sam pored lepe neznanke. Napolju beše mrkla noć. Vetar je najzad bio stao. Maršal je uze za ruke i zagnjuri lice u njenu kosu. Nešto nalik na uzdah ili jecaj ote joj se iz grla, ona pokuša da ga odgurne a onda mu se preda.

Probudi ga udarac drvenog kapka o prozor. Vetar se pokrenu i stade. Po prozoru poče da dobuje sitna i uporna kiša. Nečiji glasovi se začuše na ulici a onda u daljini od milju ili dve odjeknu prigušeni pucanj. De Basompjer se uplaši da je već otišla; on skoči na noge i obori jednu srebrnu čašu sa stola. Odahnu kad je vidi, začuđenu, lica priljubljenog uz prozorsko okno.
„Hoćemo li se videti još jednom?“, upita je, grleći je desnom rukom, leva je dodirnula njeno bedro.
„Hoću da se vidimo ponovo,“ reče bakalka, „ali ne u ovoj kući. Ima jedna kuća, u Ulici obešenih; kuća na dva sprata, oličena u žuto – to je kuća moje tetke. Čekaću te u noći s nedelje na ponedeljak, od deset do ponoći. Donja vrata biće otvorena. Ti se popni uz stepenište, ja ću biti u sobi na spratu.“

Jutro koje je došlo nije ličilo na buđenje sveta. Nešto nemoćno i bledo se ušunja u sobu: oni shvatiše da je došao dan. Hladan i vlažan vazduh prostruja sobom, neka siva senka kliznu niz zamagljena okna. Neznanka se strese, čaršav joj skliznu niz obla, gola ramena, kad ustade da baci cepanicu na vatru koja je htela da se ugasi. Na zvoniku izbi sedmi ili osmi čas; ona je morala da ide, i poče da se oblači. Ali je maršal još jednom privuče sebi, da oseti njen dah i da se opet zagleda u njene oči.
Tek pomisao na novi sastanak ga prene i on popusti stisak. Začuše se meki koraci na stepeništu i škripa vrata u prizemlju; neko muklo povika na ulici. De Basompjer se lagano budio iz sna, iz čudne omame i, iznenada, oseti polet sreće. On isprati bakalku pogledom, sve dok ne iščeznu u magli, u varljivom treperenju decembarskog jutra. Tokom noći u Fontenblou pao je mraz, staze su svetlucale, na oknima se nakupilo ledeno cveće. Prolaznici još behu retki, maršal ogrnu svoj crni ogrtač i pređe preko mosta. Ovde ga je, na dogovorenom mestu, čekao Vilhelm, njegov sluga; oni skočiše na konje, i nestadoše put Basompjerovog zamka.

Probudi se tek kasno u noć, čitavog dana tresla ga je groznica. Noćna košulja na njemu beše mokra od znoja. Maršal s mukom otvori oči: do njegovog uzglavlja sedeo je verni Vilhelm, na stolu je stajala jedna zdela u koju su mu puštali krv i staklena tegla puna pijavica. Na časovniku izbi dvanaesti čas.

„Nešto zlokobno se desilo!“, poviče nešto u njemu, a onda, setivši se, promuklo kriknu: „Da li je danas nedelja?!“
„Subota, gospodine. Prespavali ste jedan dan. Goreli ste u jakoj vatri.“
„Sada mi je dobro, pomozite mi da se obučem.“

Uzalud ga je Vilhelm nagovarao da opet pođe na počinak. Iznemogao, sedeo je u svom naslonjaču u biblioteci; potom je ustajao, drhtavih, klecavih nogu, pokušavao je da puši, ali bi ga ogavan ukus u ustima svaki put naterao da ostavi lulu.
Zatim otera lekara koji je kočijama došao iz Fontenbloa.
U tri časa ujutro zatraži da jede; obrok zali s tri čaše jakog vina. Ali vreme nikako nije prolazilo. Pred svitanje prevari ga kratak san. Probudi se opet u zoru, potom zaspe na jedva četvrt sata.
Ceo dan ni na jedan posao nije uspevao da se usredsredi. On brzo digne ruke od pošte, nekoliko pisama pariskih dama ostade neotvoreno. Jedno od njih bilo je pismo kraljeve nećake. U dva sata poslepodne odbi da primi kanonika. U četiri se okrepi novim obrokom, pravom gozbom od jarebica i fazana, pri čemu je, ponovo, obilato pio. Crno, gusto vino je činilo da opet oseti sopstveno bilo, otkucaje sopstvenog srca; de Basompjeru se učini da mu se snaga vraća. Ali su mu ruke i posle toga drhtale, niz kičmu su se katkad spuštali žmarci, i podizalila ga je često jeza. Predveče oseti da će moći da zajaše konja, i naredi Vilhelmu da ga osedla.
Da, trebalo je još jednom poći u Fontenblo, od kojeg ih je delilo pet ili možda šest milja. Napolju je vejala užasna mećava. Vetar beše tako snažan da je do zemlje savijao debele grane jabuka, vrt udešen na engleski način bio je potpuno zavejan snegom. U maršalu se probudi loš predosećaj i on naloži da ga, na dovoljnoj udaljenosti, prati nekoliko dobro naoružanih ljudi.

De Basompjer se pojavi na zakazanom mestu čitav sat ranije: lako je našao kuću okrečenu u žuto, mračna ulica izgledala mu je pusto. Na spratu se videlo svetlo, plamen koji se razgorevao u peći. Vide senku na prozoru – to mora da je bila ona. On se pope uz stepenice, skoro bešumno, i lagano zakuca na vrata – niko mu ne odgovori i maršal se, isto tako nečujno, spusti dole, zatvorivši vrata za sobom.
Još je neko vreme stajao na vetrometini, čekajući šta će da se desi. Vlažan sneg mu se lepio po kosi i bradi. Neko uđe unutra – njemu se učini da je prepoznao bakalina, i jedan časak beše u iskušenju da li da da znak svojim ljudima. Ali ga ipak pusti da prođe. Mora de se bližila ponoć kad ga neka neznana sila natera da se vrati na stepenište i otvori vrata sobe. I maršal de Basompjer zanemi od užasa.
Neki krupan čovek stajao je nasred sobe. Trojica ili četvorica muškaraca odevena u crno spaljivala su čaršave i bedan nameštaj. Užas koji iznenada osetimo prethodi moći razumevanja: na stolu su ležala dva gola tela, jedno od njih pripadalo je bakalki, pored njih beše gomila kreča sastruganog sa zidova. Plamen koji je obasjavao sobu delovao je sablasno. Krupan čovek ga zapita šta ovde traži.
De Basompjer isuče mač i prisloni ga u očajanju neznancu uz vrat, stušti se niz stepenike i umalo što se, u tesnom dvorištu, ne sudari s dva grobara. On vide da su drvena kolica, sa dva točka, priterali do samih ulaznih vrata. Jedan od njih podigne svoj fenjer. Maršal ga odgurnu bez reči tako da se ubogi čovek preturi na leđa i, teturajući se, nestade niz mračnu ulicu.

Kada se vratio iz Lorene – bilo je to nekih mesec dana docnije – on najpre poseti bakalnicu. Na cimeru su i dalje stajala dva anđela, njemu se učini da jedan od njih nosi crte lepe bakalke. Nova vlasnica beše neka krupna i ljubazna žena koja ništa nije mogla da mu kaže o ranijim vlasnicima.
Sav trud da sazna nešto o njima – pa makar samo ime prelepe neznanke – pokaza se uzaludnim. Ona nije imala rodbine a ni dece. Njeno ime, baš kao ni ime njenog supruga, nije ostalo zabeleženo u crkvenim ni opštinskim knjigama. On joj ne nađe čak ni grob jer su umrle od kuge te zime spuštali u zajedničku grobnicu.
Njegovo ćudljivo ponašanje izazva podsmeh i ogovaranje u Fonteblou a glasine o svemu dopreše čak do dvora.
Za sedam dana maršal iznova pade u postelju iz koje ustade tek početkom proleća, slomljen i promenjen od samo njemu znanih muka.

„Gostio sam se za kraljevskim trpezama, uživao sam prijateljstvo prinčeva iz kraljevskih kuća i, takođe, ljubav jedne vojvotkinje; boravio sam u tamnici gde sam se, u iščekivanju smrtne kazne, kockao o suvu koricu hleba. Spoznao sam gorčinu poraza ali i slast pobede, izvojevane na bojnom polju. Živeo sam u raskoši i strašnoj nemaštini. Bejah ljubimac kapricioznih vladara i mezimac hirovitih i moćnih žena i, isto tako, živeh u njihovoj nemilosti.“
„Ali najpotpuniju radost, najvišu sreću, upoznao sam u zagrljaju jedne proste žene kojoj nisam saznao čak ni ime“, zapisao je maršal de Basompjer u Dnevniku mog života, Bazel, 1663. godine.

„Bitke, veliki događaji, veliki ljudi i njihova lica, ono što nazivamo istorijom, s godinama tonu u zaborav. Slike menjaju reči, ne ostaje ništa sem njih. Iz mraka sećanja katkad blesne čudesna slika, bolna do jasnoće. Neka lica i događaje pamtimo više nego druga. Javljaju nam se kao priviđenja, varljiva i nestalna. Bolje i jasnije nego dane velikih preokreta, ili časove kad mi je život visio o koncu, pamtim nekoliko zlosrećnih godina i, nadasve, dane kuge koje sam proveo u Fontenblou…“

Maršal de Basompjer: Uspomene, Ženeva, 1669.

(Priča U danima kuge deo je proznog ciklusa pod naslovom Poslednja Tula.)