BORIS NAD: QUESTING BEAST

Upitan ko je i šta je postigao u životu, vitez Ivejn, jedan od vitezova Okruglog stola, odgovara:
„Ja sam, kao što vidiš, vitez koji traga za onim što ne može da nađe…“
Drugim rečima, cilj potrage koja ga vodi na opasna i začarana mesta, u opasnost i pogibelj, kroz mračne šume i preko slanih mora, nije toliko Gral, koliko sama potraga za Gralom.
On od sebe uvek zahteva više nego što može da da. To ga čini stalno napetim – preosetljivim i nervoznim u miru, bezumnim u borbi. On ne brine za njen ishod, ne misli o pobedi ni o porazu već jedino na svoju čast. Ponekad čini grube greške ili previde; katkad ga upravo želja za savršenstvom vodi u zabludu.
Jednog dana probudiće se iz zagrljaja voljene, shvativši da mu je baš prepuštanje ženi donelo njen prezir. Saznanje da ju je zanemario odvešće ga pravo u ludilo i naterati da živi poput zveri u šumi. Njemu, koji oduvek živi tako da sam propisuje sopstvene zakone, nasuprot svim drugim, obično je teško da u životu pronađe pravu meru. Povrediće onog koga nije smeo, zaboraviće da zaštiti slabijeg od sebe ili će naprosto, u odsudnom času, propustiti da postavi pitanje koje mu čast nalaže…
Priča o vitezu zapućenom u bespoštednu potragu za sopstvom i integritetom ima svoje naličje u priči o tajanstvenoj Zveri koja traga (Questing Beast), koja je plod incesta i perverzne želje. Artur ju je prvi put video u kobnoj noći u kojoj je začet Mordred. Ona ima telo leoparda i zmijsku glavu, zečje šape i lavlje kandže, iz stomaka joj dopire pseći lavež; simbol nesklada i nedostatnosti, monstrum haosa i anarhije, nesrećna zver je podjednako upućena na neprekidno traganje iz kojeg ne može da se izbavi, sem sopstvenim uništenjem. Ona je, u određenom smislu, slika u ogledalu viteza-lutalice, ali slika u zamućenom, izobličenom i razbijenom ogledalu – njegova slika u negativu.
Teško je, u oba slučaja, zamisliti srećan kraj. Ostaje neizvesno da li su se ikad sreli.
Poznato je da je Saracen Palomides godinama sledio Zver koja traga i da mu je ona stalno izmicala.
Prema nekim tvrdnjama, nikad ju nije stigao, prema drugim, zatekao ju je na obali jezera, gde je zastala da se napije mučena, kao i obično, strahovitom žeđi, a zatim je bez milosti proburazio kopljem. Kada je zver potonula u vodu, nad jezerom se podigla oluja i začuli su se stravični urlici demona iz samog pakla.
Kraj koji ne zadovoljava, bar ne u potpunosti. Da li zato što je ovaj dualizam potpun i nerazrešiv, te i ne može biti okončan jednim okršajem, ili zato što smo se, usled malodušnosti, odvikli da prihvatamo srećan kraj, odbijajući mogućnost da potraga i borba uopšte mogu da imaju povoljan ishod?
U ranijim verzijama pripovesti o Gralu, svaka potraga se završavala srećno; Parsifal ispravlja svoju grešku, zadobija Gral i obnavlja opustošeno kraljevstvo. Opustošena zemlja se budi; šuma iznova prolista. Docnije, njegova potraga postaje uzaludna, a vitez-lutalica se, posle konačnog poraza, prepušta besciljnim lutanjima ili se povlači u askezu, i u tom bednom stanju provodi ostatak života.
Ranije, u srećnija vremena, tvrdi Borhes, svaka priča imala je srećan kraj.
Ali izgleda da je naš vitez, zagledan, s jedne strane, u svoje idealno sopstvo, a s druge, u svoj demonski odraz, rođen za značajnije stvari nego što su pobeda, ljubav ili sreća.