Zoran Ilić: Zavesa je spuštena

1.

Zar je moguće da uzbudljivo veče Kralja Pajaca nije inspirisalo da o njemu nešto više napiše.
Zašto je tako sveden? Kao da je premoren. I jeste. Tačna konstatacija.
Dve grupe su nastupile. Krenimo od prve. Dugokosi mladić i dve devojke. Jedna za bubnjevima, a druga sa bas gitarom u rukama. Mladić je svirao solo gitaru i pevao. Povremeno bi mu se basistkinja priključila kao prateći vokal.
Muzika izmiče opisu. Dok traje, ona je nešto izuzetno. Samo dok traje.

2.

I druga grupa je bila trio. Samo što je u njoj frontmen bila žena, a pratili su je muškarci. Količina buke koju su isporučivali bila je dovoljna da ispuni kako čula prisutnih tako i uzan, dugački prostor.

3.

Kralj Pajaca se i dalje udaljava od globalne Mreže. I sedenje po zadimljenim beogradskim kafanama deluje uzbudljivije od Interneta.
Možda i jeste uzbudljivije, ali je u svakom slučaju manje kreativno. Samo što Kralja Pajaca nikakva kreativnost više ne zanima.
Njegov sagovornik je upitao:
– Ko je pesnik diletant?
Eh, ko je?! Jedno zgrčeno stvorenje tamne boje kože. Možda će, za razliku od Majkla Džeksona, pod starost još i crnac postati?! Toliko će njegov ten da potamni. Uostalom, zar ga Pajaco u jednom od ranijih zapisa nije nazvao Princom Tame?!

4.

Pajačev sagovornik iz kafane „Balkan“ je došao izdaleka. Njegovo prebivalište je mnogo zapadnije i južnije od Pajačevog grada.
Pred njim su stajali šoljica obične, turske kafe i kutija cigareta.
– Imaš li šibice? – upitao je Pajaca.
– Ne, ne pušim. I nikada nisam pušio… – odgovorio je Kralj Pajaca.
Njih dvojica se nikada ranije nisu sreli. Međutim Pajaco je neumoran: uvek spreman da ode korak dalje, pruži priliku nekom novom, nepoznatom, da u njegov život ukorači.
Da li je Pajaco tom momku iz jugozapadnih krajeva postavio neka pitanja? Nije! To nije bio dan za pitanja već za odgovore.

5.

Kada se Pajaco konačno osvrnuo levo i desno video je da nikoga nema. Dok se on zamajavao sa Pesnikom Diletantom, iščezli su i Neurodžez, i Adrian… Kajzer i Amarilis… Diletant je ostvario cilj. Osamio je Pajaca, učinio ga smešnim, a onda i on nestao.
Vratio se u provinciju iz koje je i došao.
Tako to rade ružni, prljavi i zli.

6.

Ma koliko Pajačev sagovornik iz kafane indikativnog naziva bio zapadnije i južnije od Beograda, njihovi gradovi su nekada pripadali istoj državi. Mogućnost da se to ponovi u budućnosti dogodi je ništavna. Raspad te države je bio isuviše surov, sa toliko ubijenih i ranjenih, sa razrušenim i spaljenim gradovima, da se niko ne bi usudio da o njoj ponovo govori.
Kada se o nečemu ne govori, onda se o tome ćuti. Priča se o kutiji šibica, pušenju… I sličnim nevažnim sitnicama. Takvi, neutralni razgovori ne ugrožavaju postojeće državne granice. Ne dovode ih u pitanje.
A to je najvažnije.

 7.

Kafanski susret sa momkom iz jugozapadnih krajeva bivše države kao da je zatvorio krug i okončao Pajačevu potragu.
Takvi susreti znaju da budu otrežnjujući. Ništa ružno se prilikom takvih susreta ne dogodi, čak budu i ugodni, ali kao da podvuku neku nevidljivu crtu ispod višemesečnih aktivnosti.
Toliku snagu poseduju.

8.

Pajaco će nastaviti povremeno i neredovno da beleži sve ono što se njemu i oko njega dešava. Neće da iskorači iz Blogosfere. Bar ne sasvim. Možda delimično?
Njegovi virtuelni putevi i dalje će se ukrštati sa putevima Neurodžez, Adriana… Kajzera Sozea… Amarilis…
Jedni drugima će komentarisati postavljene zapise, sa više ili manje entuzijazma oni će održavati svoje blogove. Međutim ovaj isečak iz Blogosfere je okončan. Isečen je, izdvojen. Serviran nevirtuelnoj publici.
Označio ga je graciozni pokret Pajačeve desne ruke kao i reči koje je u tom trenutku izgovorio:
– Kraj je!
Virtuelna zavesa je spuštena, i potpuno prekrila, od radoznalih pogleda sakrila, pozornicu na kojoj je bloger Kralj Pajaca izvodio predstavu.
Zavladali su neprozirna tama, i ledena tišina.