Miroljub Todorović: Sve je signal

(Kratke priče, snovi, nađene priče i slike priče)
MARKS
(u kartoteci pruske policije)

Srednjeg je rasta, 34 godine star. Uprkos najboljim godinama kosa mu je već proseda a brada, koju uopšte ne brije, sasvim crna. Ten mu je više mrk. Njegove krupne, prodorno vatrene oči imaju nečeg demonski neprijatnog, a duhovna superiornost, koju ispoljava, neodoljivu moć na njegovu okolinu.

U privatnom životu je veoma neuredan, ciničan čovek, loš domaćin. Živi pravim ciganskim životom. Pranje, češljanje, menjanje rublja kod njega su retkost, rado se podgreva alkoholom. Često danima lenčari, ali ako ima mnogo posla, radi danju i noću s neumornom ustrajnošću.

(na poternici)
Starost: 35 godina, visina pet stopa, deset-jedanaest palaca hanoverske mere. Stas: dežmekast. Kosa: crna, kudrava. Čelo: ovalno. Obrve: crne. Oči: tamnosmeđe, malo slabovid. Nos: debeo. Usta: srednja. Brada: okrugla, ne brije, crna. Lice: prilično okruglo. Boja lica: zdrava. Govori nemački rajnskim naglaskom i francuski.
Lukav je, hladnokrvan i odlučan.

(po Bakunjinu)
Marks je izuzetno sujetan, do prljavštine i ludosti. Ko je imao nesreću da ga na nevin način povredi u njegovoj bolesnoj, uvek osetljivoj i stalno nadraženoj taštini, on bi mu postajao nepomirljiv neprijatelj i smatrao je da je svako sredstvo dopušteno kako bi ga pred javnošću uništio.

CRNJANSKI
Silazim niz blagu padinu obavijenu belom izmaglicom i odjednom nađem se u nekoj prizemnoj kući sa sobama-stanovima sličnoj paviljonu u studentskom domu ‘’Rifat Burdžević’’ gde sam sa još tri cimera stanovao krajem pedesetih godina.
Zakucam na vrata jedne sobe, na samom kraju dugačkog hodnika, i uđem.
U sobi prepunoj duvanskog dima za stolom sede čovek i žena, a u krevetu, kraj prozora, spava dvoje dece. Čovek omalen, drčan, upitno me zagleda kad uđoh. U ustima mu ogromna lula. Sa uživanjem pućka i izbacuje velike kolutove dima. Prilazim mu i u njemu prepoznajem Miloša Crnjanskog. Blago i sa snebdivanjem kažem mu kako ne bi trebalo da puši u sobi gde deca spavaju. On besno skače sa stolice, vadi lulu iz usta, ispuhne mi dim pravo u lice i izlazi zalupivši vratima.
Priđem prozoru i otvaram ga kako bi provetrio prostoriju. Iza prozora, međutim, zid od crvenih cigala potpuno blokirao ulaz svetlosti i vazduha.
U tom trenutku u sobu ulazi pesnik Ljuba Simović i još sa vrata kaže:
– Šta si to uradio Crnjanskom? Besan je, viče, grdi, psuje.
– Ništa – odvratim – samo sam ga zamolio da ne puši zbog dece.
Ljuba baci pogled na usnulu decu, s razumevanjem klimnu glavom, a onda mi blago sa smeškom pripreti prstom i izađe iz sobe.

ZAUSTENJAO SAM SE
Muka s pesmom, muka s rečima. Već potrošene reči mogu da unište pesmu. Trebalo bi ih ponovo stvarati, izmišljati nove. Samo, kako?
Kada je bio mali, negde između treće i četvrte godine,
Viktor je voleo da izmišlja reči. Jedna od njih ZAUSTENJAO SAM SE, nastala je kad smo se peli, ne znam više ni sam na koji sprat jedne beogradske kule sa liftom u kvaru. Neverovatna, čudesna reč napravljena, ako se ne varam, od reči penjati se, zastati i stenjati, tačno, i smisaono i zvučno, odrazila je ono stanje, napor i tegobu koju smo osećali dok smo, nepripremljeni i nenavikli, s mukom uzlazili uz bezbrojne stepenice i povremeno zastajali da uhvatimo dah.

U POLICIJI
Traži me policija. Neko vreme se krijem a onda donosim odluku da sam odem do njih.
Začudo u mom snu velika policijska zgrada nalazi se negde preko Save, na Novom Beogradu. Stara je, oronula i zapuštena sa velikim dvorištem prepunim zatvorenika u robijaškim odelima.
Lutam dvorištem i od sumnjivih tipova, iskeženih usta sa nameštenim osmehom tražim da mi pokažu prijemno odeljenje. Konačno ga nalazim. Za razliku od spoljnjeg izgleda zgrade, ova prostorija, i ono što se dešava u njoj više nalikuje na neku od scena iz naučno-fantastičnih filmova.
Na širokom uzdignutom postolju napravljenom od višebojnog stakla, pleksiglasa, ili kristala, nekoliko moćnih aparata sa bezbroj lampica koje svetlucaju u polutami. Na tim aparatima polunagi muškarci u ležećem položaju sa kosmonautskim šlemovima na glavi prikopčani brojnim žicama za veliki ekran. Kraj ekrana lepe, plavokose devojke, u kupaćim kostimima živih boja, zamišljeno prebiraju po dirkama (tastaturi).
Prozivaju se ljudi putem razglasa; jedni silaze sa postolja, drugi se penju da bi ih prikopčali na aparate. Zbunjen sam i preplašen. Prilazim uniformisanim policajcima, pravilno raspoređenim u svim delovima prostorije i kažem svoje ime. Oni me tupo zagledaju i odmahuju glavom. To se ponavlja više puta. Onda odlučim da se neprimetno izgubim.

SVE JE SIGNAL
Preturam po knjigama svoje biblioteke. Nalećem na dve s posvetama. Prva je Moć govora Brane Petrovića još iz studentskih dana s početka šezdesetih. Tada sam u omladinskim, studentskim i drugim listovima i časopisima objavljivao scijentističke (kosmičke) pesme, pa zato i u Braninoj posveti “…pesniku galaksija, drugarski…”.
U drugoj od reči do reči stoji:
‘’Sve je Signal, sve je 11 taj fatalni broj. Ne zaboravi to, prijatelju: u signalistički pokret samo što nisam ušao: biće to pojačanje: ali ste i bez mene jaki, jači, najjači, Miroljube
Srećna 77, kao i svaka Nova
Miodrag Bulatović’’

ČOVEK S PTIČIJIM KLJUNOM
Čekam pred šalterom opštine da overim važna dokumenta.
Veliki je red. Ljudi ćutke i strpljivo stoje dok službenica na šalteru užurbano, i ne gledajući u njih, potpisuje i udara pečate na papire.
Nesnosna je vrućina. Teško se diše. Sve je više pridošlica.
Posle dosta napornog čekanja već sam blizu šaltera.
Iz gomile tek pristiglih ljudi, sa repa reda, prilazi mi
mlađi čovek sa gomilom papira u rukama. Ima čudnu glavu, izbuljene, unezverene oči, usta pretvorena u ptičiji kljun. Otvara ih. Iz njih piskav, isprekidan glas sličan šištanju zmije. Traži da ga pustim preko reda na šalter. Hitno mu je. Zgužvanim papirima, preteći, maše mi ispred lica.
Uplašen, budim se.

POHLEPNI POP
U jednom šumadijskom selu blizi Topole, negde krajem Prvog srpskog ustanka, neki seljak zamoli seoskog popa da mu opoji i po crkvenom obredu sahrani umrlog oca. Pohlepni pop, znajući da je čovek siromašan i da nema novca, zatraži da mu se unapred plate obredni troškovi. Seljak se na to požali Karađorđu. Vožd mu kaže da ode do popa i prenese mu njegovu zapovest da odmah obavi sahranu na koju će i sam doći.
Na sahrani, kada je leš spušten u raku i molitva završena, Karađorđe naredi da popa živog bace i zatrpaju u isti grob. Isprepadani seljaci tada počnu da mole i bogorade Vožda da popa, već polumrtvog od straha, ne kazni ovako surovo.
Karađorđe jedva ublaži kaznu na taj način što naredi popu da siromašnom seljaku odmah da 50 talira i još da podmiri sve troškove sahrane.

BRANKO
Sam sam u stanu. Neko zvoni. Otvaram vrata. Pred vratima pesnik A. V. stoji nemo, pogruženo. Gledajući više u stranu nego u mene, vadi iz crne tašne nekakav predmet uvijen u novine. Bez reči mi ga daje i nestane.
Razmotam novine. U rukama mi se nađe mala skulptura u bronzi, vešto izvajan portret Branka Miljkovića. Potpuno je različit od Mitrićevog spomenika koji se nalazi na trgu ispred Narodnog pozorišta u Nišu. Ovde je cela Brankova figura, ona sa poznate fotografije: pesnik u crnom mantilu sa šeširom na glavi.
Stavljam skulpturu na pisaći sto. U stanu je već mračno. Odjednom primećujem da skulptura svetluca. Iz nje u malim plavičastim snopovima izbijaju zraci. Zadivljeno posmatram. Svetlucanje se sve više pojačava stvarajući postepeno bleštavi oreol oko cele Brankove figure.
* * *
Branka nikada nisam upoznao, a to je u dva navrata moglo da se desi.
U ranu jesen 1960. godine bio je nekakav pesnički konkurs na Pravnom fakultetu. Pošaljem pesme iz rukopisne zbirke ‘’Konjic ljeljen’’, koju sam upravo spremio. Branko je bio u žiriju. Moje pesme su mu se dopale i dobio sam nagradu. Kada je još i čuo da sam Nišlija poželeo je, kažu, da me upozna. Igrom slučaja to se nije dogodilo.
Krajem iste godine bio sam kući u Nišu. Odem do Save Penčića, profesora, prevodioca s ruskog, esejiste, književnog kritičara, urednika tada jedinog niškog književnog časopisa ‘’Gledišta’’. Sava mi je par godina pre toga, još kao srednjoškolcu, učeniku gimnazije ‘’Stevan Sremac’’, objavljivao pesme u ‘’Gledištima’’, a sada je pisao preporuku (recenziju) za zbirku ‘’Konjic ljeljen’’ koju sam nameravao da predam kruševačkom izdavaču ‘’Bagdali’’.
Posle razgovora da mi Sava nekoliko knjiga, među njima, sećam se, dve zbirke Bože Timotijevića i zbirku ‘’Pod pepelom zvezda’’ Tanasija Mladenovića. Kaže dobio ih je od Branka na prikaz i zamoli me da mu ih, kada odem u Beograd, odnesem.
Već posle nekoliko dana našao sam se u ulici Đorđa Kratovca, u kući Brankovih roditelja na Dušanovcu. Dočekala me je veoma ljubazno i gostoprimljivo njegova majka Marija obradovana, kako je kazala, posetom ‘’našeg Nišlije’’. Branka, međutim, nije bilo. Ne znam da li je već tada napustio Beograd. U meni je samo ostala nada da ću treći put imati više sreće.
Taj treći put, nažalost, bio je sasvim drugačiji i dogodio se u Novom Pazaru februara 1961. godine.
Otišao sam kod svoje tetke Drage Marković da na miru spremim jedan od ispita na fakultetu. Petnaestog februara, po velikom snegu, odem do centra grada da kupim novine, koje pre toga, intenzivno učeći, danima nisam uzimao. Vraćajući, usput, znatiželjno prelistavam ‘’Politiku’’. Negde na stranici sa vestima iz kulture tekst s Brankovom fotografijom pod naslovom ”Juče je sahranjen pesnik Branko Miljković”.

KALIFRNIJA BLUZ
U pozorišnoj dvorani SKC-a veče posvećeno knjizi ”CA blues” Mike Oklopa. Puno mladog sveta.
Stajao sam sa strane sa Milanom Vlajčićem.
Prvo je dvadesetak minuta neka čuburska grupa svirala bluz, kasnije su se pojavili: Oklopdžić, Bogdan Tirnanić i dva prodavca knjiga iz čuvenog salona Narodne knjige u Cetinjskoj. Najavljena Slavenka Drakulić, zadužena za odnose žensko-muško, kojih u ovoj knjizi, i te kako ima, nije se pojavila. Knjižari su pokušavali dovikivanjem i prozivkom da malo zabave publiku. To isto je pokušao i Tirnanić, ali više govoreći o Kerouakovom romanu „Na drumu“ nego o Mikinom „Kalifornija bluzu“.
Oklop me jedini nije razočarao. Takvim sam ga, možda, i zamišljao. Ni na šta ne liči. Nešto kao prerano iždžikljali pubertetlija, onanista u 33–34. godini, stidljiv, a istovremeno drzak.
Publika je najveće razočaranje. Glupa, nesuvisla pitanja. Uzaludni su bili pokušaji Tirnanića i Oklopdžića da uspostave kontakt sa njom. Posle 45 minuta gnjavaže, kada nije preostalo ništa drugo nego da se ponovo pojave muzikanti i vade stvar, štuknem.
(1982.)

SUĐENJE
Sude mi. Ne znam uopšte o čemu se radi. Sa rukama vezanim na leđima stojim u prvom redu dvorane slične pozorišnoj. Na bini, ispred mene, je sudsko veće sastavljeno od petorice sudija. Sede za velikim, baroknim stolom sa glavama zagnjurenim u gomila spisa. Povremeno podignu glavu, razgovaraju između sebe, razmenjuju papire i pokazuju u mom pravcu. Među tim papirima primećujem i svoje knjige.
Jedva čujnim, mucavim glasom obraćam se sudijama rečima da ne shvatam u čemu je stvar. Zašto sam uhapšen i vezan, kada znam i tvrdim da sam apsolutno nevin?
Predsednik suda, omalen, drčan, veoma nalik na Pikasa, ustaje sa stolice, koja je na nešto višem nivou od ostalih, energično odmahuje rukom, prilazi, unosi mi se u lice, i kaže, jasno i glasno, da u umetnosti nema nevinih.

(Većina ovih priča istrgnuta je iz mojih Dnevnika)
———————————

http://www.miroljubtodorovic.com
http://mtodorovic2.blogspot.com