3×3 intervju: Branko Baćović

– Na početku našeg virtuelnog razgovora, zanima me gde ste Vi, g-dine Baćoviću? Možda će Vaš odgovor pomoći da Vas materijalizujem u određenom prostoru, u prostoru sa sasvim određenom geografskom širinom i dužinom?

– Poslednjih dvadesetak godina živim u glavnom gradu najzapadnije zemlje na Balkanu. Okružena je Alpima, tako da ljudi ovde vole da kažu da se nalaze na sunčanoj strani Alpa. Osim toga vole i da se šetaju po planinama, voze automobilima i da dižu ograde oko svojih kuća u čijim dvorištima imaju obično lepo sređene povrtnjake. Vole i da idu u šoping i da se bave sportom. Više vole da piju pivo nego da pričaju o politici a gradovi su im više okrenuti zapadu nego istoku tako da, ako sudite po imenima glavnih ulica (koja se zovu po mestima gde vode), za njih istok kao i da ne postoji.

– Moje sledeće pitanje možda će zazvučati patetično: biti balkanski (srpski, hrvatski, bosanski…) pisac jeste jedna tuga pregolema. Da li delite moje mišljenje?

Pa mislim da je najveća tuga kada nisi zadovoljan sam sa sobom. A što se tiče pisanja… pa mislim da je verovatno svako zadovoljan u trenucima dok piše. Ono što nama koji pišemo, pošto verovatno nisam jedini, smeta odnosno većini nas, je slaba prodaja knjiga… ali to je već druga priča na koju utiče mnogo faktora. Stoga samo pisanje, što će reći biti pisac… i nije tužno… tužnije je ono posle što sledi… a i to je verovatno potrebno da bi nešto naučili odnosno shvatili.

– Da li verujete u postojanje Čitaoca? Da negde postoji njegovo veličanstvo Čitalac, i da on čita Vaše knjige (Vaše priče, pesme… eseje…)

– Naravno da postoji, ali kao što nâs koji pišemo ima sve više i više tako i drugih stvari koje te zanimaju ili odvlače pažnju ima sve više i više. Negde sam čitao da je među Arapima, u 5-6 veku, pesnik bio izuzetno cenjen i poštovan. E da, to lepo zvuči… Ali vratimo se za trenutak par vekova u nazad.
Vetar pirka, nosi zvukove i donosi zaborav… karavan se sprema za spavanje, mir, tišina… i tako danima. Nema struje, nema TV… radia, kompjutera, interneta, pozorišta, restorana, žena, diskoteka, kafana, fudbalskih utakmica, roštilja, plaža, mora, posla, nauke, knjiga, časopisa… nema pismenih… ničeg nema… samo on… Gospodin Pesnik. Jedini dodir sa ovozemaljskim i onozemaljskim svetom. Pojavljuje se nešto u ničemu. Izranja kao želja iz peska i donosi sve što želimo da čujemo. I naravno da su ga slušali i sa radošću upijali svaku njegovu reč kao suzu pesak.
Ali isto je bilo još do nedavno i na našim prostorima. Dođe guslar i okupi se celo selo. Danas, kada bi došao i počeo da gusla ispod našeg prozora, mislim da bi dobio kofu vode i brdo psovki. Tako, da naravno da postoji njegovo veličanstvo Čitaoc ali… od kada se uzdigao na tron “Kralja sveta” je postao daleko zahtevniji nego što je to ikada bio.
Bez obzira na sve… ne moramo da izigravamo dvorsku ludu da bi mu se dopali i nikako ne smemo da zaboravimo da je naš najverniji čitalac, naš domaći kralj – mi sami. I ako je on zadovoljan i “Kralj sveta” će biti. Jer, na kraju krajeva, svi kraljevi vole kada su mu podanici srećni i zadovoljni. Long live The King! (Živeo kralj!).