VLAKANJE
„Sada više niste u vozu, sada ste u vlaku. Sada se više ne vozite, sada se vlakate“, rekao bi tata svaki put kada bi prešli Bogojevski most i Dunav ispod njega, a brat i ja smo se smejali.
Ne zato što se „vlakamo“, to je bio već odavno prepoznatljiv štos, već zato što znamo da smo prešli polovinu puta i da je naš Vukovar sve bliži.
Tamo su nas čekali baka i puno rodbine, i starija i mladja, ali i vršnjačka, lepo rasporedjena po celom gradu, čekali su nas i Vuka i Dunav, a kraj raspusta bio je tako daleko!
Čekale su nas i vožnje čikljama, jer Vukovarci nisu plovili čamcima, već čikljama, a čekao nas je i višak slobode, čim mama i tata odu za Sombor, jer zna se – bake i tetke nikada nisu tako stroge kao roditelji.
Ipak, pri povratku, kada bi prestali da se „vlakamo“, a opet počeli da se vozimo – jednako smo se radovali.
Sada je naš Sombor bio sve bliži, čekala nas je toplina doma, čekali su nas vršnjaci, a čekala nas je i škola, jer i kraj raspusta bio je sve bliži.
PRIJEVOD
Moja frizerka Kaća ima sestru Anu, koja ima porodičnog prijatelja župnika Lazara, kome je poklonila moju knjigu „Pufnice i ježevi“.
Knjiga mu se toliko svidela da je kupio još deset, poklanjao ih širom bivše Jugoslavije, a kada je saznao da pišem i poeziju, hteo je da kupi i knjigu „Odraz“.
Nisam je prodala. Bila sam darodavac.
I, odjednom poziv od Ane. Pita župnik Lazar da li se slažem da objavi moju pesmu u „Zvoniku“, ali sa prijevodom.
Prvo sam zbunjena, onda se rogušim, jer nisam vernik. A i šta tu ima da se prevodi!? Onda samu sebe ubedjujem da nemam razloga da se odupirem. Ako sam u školi u Kolutu, na sv. Savu, mogla da čitam priče, ako sam u Somboru, u porti Pravoslavne crkve sv. Djordja, a povodom proslave Dana Učiteljskog fakulteta, mogla da čitam poeziju, ako sam isto to mogla da učinim i u prizrenskoj Bogosloviji, a u sklopu „Karavana pisaca“ – mogu i u „Zvoniku“ da objavim pesme.
Sad sujetno i radoznalo čekam da vidim kakav će biti prijevod.
ČVOR
S vremena na vreme narcisoidno zavirim u Gugl da vidim kakve su ponude, to jest – šta ima novo o meni?
Zbunjeno gledam u najnoviju ponudu ne verujući svojim očima. Ništa mi nije jasno, a još manje, zašto piše: „Naš kandidat za sveca – Uredjuje i piše: o. Ante Stantić, OCD – Zdenka Fedjver. Rodjena je 2. ožujka 1950. u Vukovaru…“
Kliknem na ponudu, ne mogu da otkrijem ko je kandidat za sveca, ja nisam, ali shvatamda čitam „Zvonik“ i da je ceo Stantićev tekst o duši, kao „najljepšem cvijeću“.
Ispod njega je lepo osmišljen „Poetski kutak“ župnika Lazara i u „Kutku“, moja pesma – „Bez tvoje ruke“.
O majci, groblju, cveću…
Ako sam dobro izbrojala, a one u biografiji ne brojim, u pesmi su, sa prijevodom tri reči.
Čvor u mom podgrlcu, sa prevodom ili bez, uvek je potpuno isti.
OPHODNJA
Na studijsko putovanje u Suboticu, a preko Sombora, dolazi trideset i jedan ravnatelj iz Hrvatske, iz Krapinsko-zlatarske županije.
To mu dodje nešto kao naš Zapadno-bački okrug.
Nisam sigurna da li će ih u Subotici dočekati ravnatelji škola ili direktori, ali iz Zlatara stiže i moj brat, istina udaljenija grana, no jedno smo stablo.
U Somboru ću ja njega da dočekam, a ravnatelji će u ophodnju grada.
Emil i ja nismo se sreli četrdeset godina, a razgovor, ijekavsko-ekavski, teče kao da jučerašnji nastavljamo. Radoznalo-nestrpljivo svaki čas jedno drugo prekidamo bojeći se da sve nećemo stići da kažemo i da će direktorski obilazak Sombora biti brži.
Kotrljaju se zagorske, slavonske, lalinske, hrvatske i srpske reči, bez sudaranja i prevodilaca, dopunjuju se i skladno spajaju u jedinstvene rečenice.
Ne interesuje me da li je ostalim ravnateljima prevodilac ipak bio potreban.
Vodiča su imali.
PREKO POGAČE
Vladičin hleb. Na stolu, u prepunoj tacni.
Kolač od belanaca, šećera, maslaca, oraha, suvog groždja, čokolade i brašna, a može i od badema, suvih šljiva…
Kolač je pažljivo umućen i dugo sušen-pečen u rerni.
U gostima, Marija Lazić. Rodom i odrastanjem iz Karlovca.
„Biskupov kruh!”, nasmejano kaže i počinje da ga gricka.
Biskupov?
Vladičin?
Ne razumem se u njihova zvanja, činove, ali biće da su istog. Očigledno je da ni vladika ni biskup – ni najmanje nisu naivni.