Zoran Ilić: Pesnikinjino srce

(odlomak iz romana SMEJ SE PAJACO)

1.

Da li je Budućnost neprestano budna ili povremeno i spava, nepoznato je. Neko će reći (naravno da će reći! Kao da on ima pametnija posla):
– Pustite je neka spava…
Međutim to neće reći (ili ponoviti ako je to već Neko rekao) i Pajaco.
Jer ako se budućnost uspava odosmo svi mi u tri lepe… Tj. nema nam budućnosti!

2.

Da li Pajaco ima profil na Fejsbuku? Naravno da ima! Kakav bi on zavisnik od Interneta bio, a da ne nema profil na Fejsu?! Tamo ima petstotina i jednog prijatelja. Dovoljno. Većina od njih su lažni, suvišni, ali tako funkcioniše Fejsbuk! Ne može se drugačije već samo tako: lažno i suvišno.
Kombinacija Pajaco i Fejsbuk nije baš najsrećnija kombinacija, ali drži vodu.

3.

Nedavno, na Sajmu knjiga Pajaco je upoznao Pesnikinju.
Pružila mu je ruku i rekla:
– Znam, ti si Pajaco…
– Da, jesam – odgovorio je on.
I to je bio kraj njihovog razgovora, susreta… Mimoilaženja u vremenu i prostoru. Mada nije bio i kraj dana. Dan je još uvek trajao, razvijao se u svim mogućim smerovima. Divergirao je.
– Hm – pomisli Pajaco – mogao sam komotno posle tog susreta da zaplačem, i da plačem, lijem suze do kraja dana… Do ponoći… Posle ne: ne treba novi dan započinjati suzama…

4.
Za razliku od ruku, možda je Pesnikinjino srce bilo toplo? Možda.
Ono je bilo nevidljivo, smešteno u Pesnikinjinom grudnom košu, i o njemu se ništa ne može reći. Može samo da se nagađa, pretpostavlja…
A srce kao srce: kuca, otkucava život, pumpa krv… Radi, ne zabušava…

5. (Pripovedač)

I kao što se Pesnikinja seća Pajaca tako se i Pripovedač seća Pesnikinje.
Baš je se dobro seća. Nekada su njih dvoje delili isti krevet: toliko su bili intimni i bliski. Ali, to je bilo nekada.
Sada ništa ne dele. Čak ni zajedničke uspomene. Svako je otišao na svoju stranu. Jedino je Pajaco između. Ma, nije ovde važan Pajaco, on je najmanje važan. Dakle, on je nevažan.
Kada se deli isti krevet onda je, verovatno, i trpeza zajednička. Ono što se nađe na stolu je zajedničko.
Pesnikinja je poznati, deklarisani, vegetarijanac. Meso ne postoji u njenom životu. Možda su joj zato ruke i hladne jer meso daje energiju: ono sagoreva.
Zanimljivo: i Pajaco je vegetarijanac, ne jede meso, ali mu ruke nisu hladne. A ni noge mu nisu hladne. Kod njega ništa nije hladno. Šta li to njega greje?!
Opet smo se udaljili od Pesnikinje: previše… Možda zbog njene hladnoće? Svi mi bežimo od hladnih predmeta i osoba.
Tako da joj Pajaco poručuje:
– Ti samo budi dovoljno daleko…

6. (Pripovedač tvrdi da…)

Pripovedač tvrdi da je i on Pajacu prilikom njihovog prvog susreta rekao:
– Znam, ti si Pajaco.
I da je on, slično kao i Pesnikinji, odgovorio:
– Da, jesam.
I da se to nije dogodilo na beogradskom Sajmu već ispred Doma Omladine. Svih tih detalja se Pripovedač seća.
I da to nije bio kraj njihovog razgovora, susreta… već da su nastavili druženje u obližnjem kafeu.
Pajaco je po ustaljenom običaju naručio čaj. On ne menja svoje omiljeno piće…
Bilo je u tom kafiću puno zanimljivog sveta. Jedna prilično razgolićena devojka je plesala ispred šanka. I Pajaco je poželeo da to veče što duže traje…